Na početku beše Netflix. Netflix je kompanija koja pruža usluge strimovanja multimedijalnog sadržaja preko interneta. Prostije rečeno preko njihovog sajta ljudi mogu da gledaju filmove i serije. Ono što je doživelo pravo bum ove kompanije jeste proizvodnja sopstvenog sadržaja. Serije koje je Netflix producirao su nominovane i osvojile su brojne nagrade, a njihove serije su sve kvalitetnije i sve gledanije.

Jedna od tih serija je „Orange Is The New Black“. Ova serija prati avanture devojke zlatne kose iz srednje klase Pajper Čepman u zatvoru. Zbog ove serije smo i čuli za Lavern Koks ili Samiru Vajli, a mogli smo ponovo da se družimo sa Kejt Mulgrou iz “Zvezdanih staza” ili sa Laurom Prepon iz “Veselih sedamdesetih”.
Međutim malo nas je, dok smo „u cugu“ gledali svih trinaest epizoda prve sezone znalo da je ova serija zasnovna na knjizi koja je, opet, bazirana na istinitom događaju.

“Crno više nije u modi” (Orange Is the New Black: My Year in a Women’s Prison) su memoarski zapisi Pajper Kerman koja je zbog toga što je u mladosti bila umešana u posao oko prenošenja droge preko granice i pranja novca bila osuđena da provede godinu dana u ženskom zatvoru.

Pajper Kerman se u mladosti zabavljala sa Norom čija je sestra bila u vezi sa nigerijskim kontroverznim biznismenom. Tako je Pajper uvučena u kriminalne radnje. Mnogo godina kasnije, kada je već promenila svoj stil života, uozbiljila se, našla finog dečka na njena vrata su zakucali policijski agenti i obavestili je da je njena prošlost došla po nju. Osuđena je na petnaest meseci zatvora i godinama je čekala da je konačno upute na izdržavanje kazne. To se i dogodilo kada je već imala trideset i četiri godine, deset godina posle krivičnog dela i šest godina nakon presude. O svom iskustvu u zatvoru je napisala knjigu po kojoj je Netflix snimio popularnu seriju.

Po pravilu su knjige po kojima se kasnije snimaju filmovi i serije mnogo bolje od adaptacija. “Crno više nije u modi” je izuzetak koji potvrđuje pravilo. Serija je bolja. Ili da budem precizniji, knjiga je drugačija od serije. I to ne zbog toga što se knjiga razlikuje od serije. Izmene i odudaranja su stvarno minorna i uglavnom se tiču njenog vanzatvorskog života. Njen verenik Lari je u knjizi upozna kao lezbijku, a tek kasnije oni svoje prijateljstvo pretvaraju u romantičnu vezu. Takođe u knjizi njen verenik je radilica, nije lenčuga bez posla kao u seriji, u knjizi je uz nju od početka do kraja robije, dok je u seriji zabija nož u leđa tako što je ostavi, jer upadne u vezu sa njenom najboljom prijateljicom.

Pajper Kerman piše jednostavnim i nekomplikovanim stilom što celu knjigu čini lakom za čitanje, ali nikako glupom i jednostavnom. Kerman posmatra i analizira žene sa kojima se susreće, opisuje događaje i anegdote koje joj se dešavaju, nabraja probleme sa kojima se sve zatvorenice suočavaju. Međutim ovo ipak nije delo o izmišljenim događajima već o stvarima koje su se stvarno dogodile. Zato autorka nije imala mogućnosti da se mnogo „razmaše“ sa pričom kao što su kreatori serije mogli da urade. Oko nekog događaja koji je Pajper spomenula samo uzgred oni su uspeli da naprave celokupnu priču razvučenu na nekoliko epizoda. Dalje, Pajper ostaje Pajper, ona piše u prvom licu, sa svim subjektivnim pogledima i svetonazorima koje ima. Ma koliko imala želju da bude objektivna kada opisuje zatvorenice ona je ipak mala, plava, privilegovana devojka iz više srednje klase što sa sobom nosi pun kofer unapred zacrtanih moralnih i etičkih kodova kroz koju prizmu ona i posmatra svoje drugarice iz zatvora.

I sama Pajper je privilegovana. Počevši od suđenja, što i ona i njen advokat priznaju, na kome je dobila mnogo manju kaznu nego neke njene cimerke iz zatvora samo zato što je lepa, mršava, plavokosa, i ima lepo poslovno odelo, preko zatvorskog osoblja i zatvorenica koje joj pomažu na svakom koraku i izlaze joj u susret svesne i same da je ona drugačija od njih, pa sve do izlaska iz zatvora gde je čeka ozbiljan posao, nešto što ostale zatvorenice ne mogu ni da sanjaju. Tako, na primer, jedan od većih robijaških problema Pajper Kerman jeste nepodnošljiva tišina u teretani i tokom trčanja jer na početku ne može da kupi radio i slušalice. Kasnije je ovaj problem rešila tako da je mogla da trči uz muziku. Koliko je to samo drugačije od Pajper Čepman iz serije koja je nekoliko puta završila u samici, jednom čak jer je spašavajući svoj život gotovo na smrt pretukla drugu zatvorenicu.

Sve ovo knjigu ne čini lošijom od serije. Knjiga je dobra samo ona nije serija. Knjiga na drugačiji i autentičniji način opisuje događaje iz prve ruke dok je serija plod fikcije autora. Oni koji vole ovu seriju bi trebalo da pročitaju i knjigu jer će od nje dobiti sasvim drugačiji pogled na ono što je viđeno u seriji i nikako deža vi.
Knjiga “Crno više nije u modi” bi mogla da bude odličan uvod i poziv na gledanje serije uz kokice. A kokice su uvek u modi!

Piše: M. Aranđelović

Related Posts