Zvanično, oko 1.800 osoba u našoj zemlji zaraženo je opasnim virusom, ali se procenjuje da je ta brojka duplo veća, dok čak pola miliona ljudi ima hepatitis B i C. Pored svih tih brojki Srbija će ostati i bez pomoći Global fonda.

Polovinom 2013. godine u Srbiji je zvanično bilo oko 1.800 HIV pozitivnih osoba, a prema procenama UNAIDS još toliko njih inficirano je ovim virusom. Tačan broj gej muškaraca koji su inficirani nije poznat, pošto jedan deo njih krije svoju seksualnu orijentaciju, odnosno način na koji su zaraženi HIV. Ipak, prema podacima nevladinih organizacija koje se bave podrškom HIV pozitivnim LGBT osobama, od početka ove godine čak 60 odsto novoinficiranih su gej osobe.
Naime, kako objašnjava Aleksandar Prica, predsednik Upravnog odbora Asocijacije „Duga“, prema do sada rađenim istraživanjima ustanovljeno je da više od 50 odsto populacije koristi zaštitu, ali i da bi, čak i da svega 10 do 15 odsto gej osoba prilikom seksualnih odnosa ne koriste nikakvu zaštitu, i dalje imali ovako poražavajuće rezultate.
– Nažalost, ovakva slika nije samo u Srbiji. I u okolnim zemljama i SAD je situacija ista. Oko dve trećine svih novootkrivenih HIV pozitivnih osoba su gej muškarci. Mislim da kod nas nije u pitanju nagli porast, već da se ljudi više testiraju i samim tim imamo naglo povećanje HIV pozitivnih u populaciji gej muškaraca, koja se inače i najviše testira, ali to su nekada osobe koje su se inficirale i pre nekoliko godina, pa nam se samo prividno čini da je u pitanju nagli porast. Dalje širenje HIV u ovoj populaciji može se smiriti kreiranjem novih usluga koje će se bazirati na kvalitetu, a ne kvantitetu rada, unapređenjem i proširenjem postojećih usluga. To je jedino što možemo učiniti. Ali, opet ponavljam, velika odgovornost je i na samoj populaciji koja treba u tome da nam pomogne – smatra Prica.

S druge strane, Bratislav Prokić, menadžer za razvoj programa „Q-kluba“, smatra da u Srbiji imamo koncentrisanu epidemiju HIV-a.

– U prošloj godini registrovano je trinaest puta više HIV pozitivnih muškaraca u odnosu na žene, a najveći deo njih prijavio je rizične seksualne odnose sa drugim muškarcima. To su neke indicije da imamo koncentrisanu epidemiju među gej, transrodnim osobama i muškarcima koji imaju seks sa muškarcima. Oni su pogođeni i hepatitisima i mnogobrojnim drugim polnim infekcijama. Ne treba zaboraviti da je u Srbiji pola miliona ljudi inficirano sa hepatitisima B i C, a da je svega 20 odsto ljudi svesno da je obolelo i da treba da započne lečenje. Zato je neophodno podizati svest o važnosti testiranja i praktikovanja zaštićenog seksualnog odnosa. To je upravo stvar odgovornosti pojedinaca, jer HIV se ne dobija, već najčešće uzima neodgovornim, odnosno rizičnim ponašanjem. Svakako da na to utiču i tabu homoseksualnosti u društvu, stigma, osećaj krivice i bezvrednosti života koje društvo nameće ovoj populaciji. Zato pored podizanja svesti javnosti naši napori treba da budu usmereni ka gej, biseksualnim i transrodnim osobama, ka njihovoj edukaciji i osnaživanju. Valjalo bi i da se gej aktivisti uključe u borbi protiv HIV-a tokom cele godine – kaže Prokić.

Veliki problem u ovoj alarmantnoj situaciji predstavlja i prestanak finansiranja od strane Global fonda, koji finansira programe borbe protiv side, malarije i tuberkuloze širom sveta, a koja je po fazama iznosila i po nekoliko miliona dolara.

– Global fond se povlači iz Srbije u junu 2014. godine. To je godinama očekivano i jednog dana je moralo doći. Postoje male šanse da produže finansiranje, ali samo za gej populaciju, pošto je situacija takva kakva jeste – smatra Prica, a Prokić dodaje da je naša zemlja sama odlučila da snosi troškove lečenja, a da ta sredstva usmeri na druge vidove pomoći, kao što su programi razmene igala, brzih testiranja mobilnim jedinicama, podrške osobama koje žive sa HIV i unapređenje kvaliteta njihovih života, te druge aktivnosti. Prema njemu, problem predstavlja i to što Srbija više ne spada u zemlje sa niskim primanjima, ali i to što zdravstveni i socijalni sistemi naše zemlje u prošloj deceniji nisu napredovali.

– Svetska ekonomska kriza smanjila je sredstva kojima raspolaže ovaj fond i ona će se usmeravati na zemlje kojima je pomoć najpotrebnija. Ako istraživanja u Srbiji pokažu da je žarište HIV infekcije u grupi muškaraca koji imaju seks sa muškarcima dovoljno jako i alarmantno, postoje šanse da se nastavi podrška Globalnog fonda za neke programe koji su usmereni ka ovim ranjivim grupama. Istina je da po odlasku Globalnog fonda ostajemo sami sa sobom. Kao i Globalni fond, imali smo očekivanja da će zdravstveni i socijalni sistemi ove zemlje napredovati u prošloj deceniji i da će moći da preuzmu ili podrže programe podrške koje su se organizacije civilnog društva razvile sredstvima Globalnog fonda. Budući da se to nije desilo, budućnost nekih servisa i veoma dobrih programa kakvi danas postoje u „Q-klubu“ i drugim organizacijama nije izvesna – kaže Prokić.

Problem predstavlja i činjenica da u Koordinacionom telu za prevenciju HIV nema LGBT organizacija. U pitanju je telo Vlade Srbije kojim predsedava ministarka zdravlja, prof. dr Slavica Đukić Dejanović, a koje se bavi analizom situacije, strategijom, edukacijom profesionalaca i drugim aktivnostima vezanim za HIV. Prema mišljenju naših sagovornika, deo nevladinog sektora ne želi LGBT organizacije u ovom telu.

– Deo nevladinog sektora u ne želi LGBT organizacije u tom telu i na sve načine pokušavaju da nas onemoguće da u to telo uđemo. Ja sam pisao i Global fondu zbog toga i zbog kršenja procedura koje je prilikom izbora članova koji predstavljaju civilni sektor ovo telo počinilo. Global fond je naložio da telo oformi nezavisnu komisiju i da ispita moje navode, ali do toga nije došlo ni posle nekoliko meseci od naloga. Opstrukciju uključenja LGBT organizacija ne vrši vladin, već baš deo nevladinog sektora koji je u tom telu nekoliko godina, a apsolutno ništa ne radi za svoj sektor, već samo za nekoliko svojih organizacija. Ja sam od ove godine član Republičke komisije za HIV i tuberkolozu i učiniću sve da se situacija vezana za HIV u gej populaciji promeni – kaže Prica, s kojim je saglasan i Prokić, koji smatra da se ova priča hitno mora proširiti i na druge ranjive grupe, ali i lokalnu samoupravu.

– LGBT organizacije treba da budu zastupljene u svim telima koja učestvuju u nacionalnom odgovoru na HIV. I to ne samo predstavnici LGBT populacije, već i bivši inektirajući korisnici droga, seksualni radnici i sve ranjive grupe kojima bi pre svega trebali da budu namenjeni servisi podrške, prevencije i lečenja. Za to bi LGBT aktivisti trebali da zagovaraju prema ministarstvu zdravlja, nacionalnoj komisiji i nacionalnoj kancelariji za HIV/AIDS, koja je operativno telo ove komisije. Pojedini gradovi u svetu veoma dobro koordinišu svoje servise i mnogo su fleksibilniji i kreativniji u tome od pretrpane i često autistične državne uprave. Odgovor na HIV u našoj zemlji treba spustiti i na lokalni nivo, odnosno na nivo gradova i opština. Beogradske opštine i sam grad, kao najpogođeniji epidemijom, mogli bi uz pomoć naše zajedničke inicijative da oforme svoja tela u kojima će se čuti glas predstavnika ovih „zajednica“, kako bi servisi bili njima prilagođeni i što dostupniji – predlaže Prokić.

Piše: Petar Petrović

Related Posts