Beograd, na Grindru još jedna privatna poruka, poput mnogih drugih. Lica nema, izvajano telo, izgleda super. Ljubazan i direktan. I naravno hajde da se upoznamo. Stiže ubrzo. Stvarno izgleda super. Iz nekog mediteranskog predela je…
A onda izleće istina. On je iz Iraka, prošao je Grčku , posetio nekoliko usputnih ostrva, ne može da me ugosti jer sa nekoliko prijatelja deli sobicu. Putuje i ovde je na samo nekoliko dana. Gde dalje, nejasno je…
Odjednom u mojoj hotelskoj sobi imam glavni naslov za sve evropske dnevne novine. On je izbeglica koji beži od rata u Iraku. Putovao je brodom, preko Grčke je prešao i evo ga baš ovde u Beogradu gde se ulogovao preko svoje pretplatne kartice, na internet, i našao je Grindr. Ti naslovi iz novina su nešto što priču o izbeglicama od nas drži podaleko, ti imigranti, te izbeglice, ti beskućnici, te grupacije, ti paraziti. Svi ti ˝oni˝ a koji su daleko sada su kroz njega tu i sada.
Moj gost započinje da priča. To čini polako i njegov engleski je spor, nesiguran, ali jasan. On je gej, očima se smeje, ali je sam. On zna ljude sa kojima putuje ali ih ne poznaje. On je samo deo te grupacije sa kojom zajedno putuje i ništa više. U sobi je sa puno drugih muškaraca, uglavnom mladih koji putuju dalje poput njega. Ali ta soba nije hostel i oni na smenu spavaju u krevetima. Ovo je veoma čista, sirova, nimalo prijatna strana biti izbeglica, bez posla, bez države, imigrant koji traži posao, neko mesto da naziva domom a gde bi mogao da započne novi život.
Želim da mu postavim još toliko pitanja iako to izgleda kao napad na njegovu privatnost i guranje nosa u njegov život, ali on priča i sam. Ostavio je Irak, nije želeo da ode, ali njegovih roditelja više nema i on nema zašto da ostane . Rođak mu je pomogao da se ukrca na brod od Turske ka Grčkoj i da odatle dođe ovde.
On nema destinaciju, to je samo neka sledeća država. On ne zna gde dalje niti kada – on čeka, nije ni sam siguran na šta, ali to je sigurno ili da mu neko da prevoz do negde kolima, ili da nađe mesta u autobusu, vozu… To sigurno neće biti avionsko mesto. U suprotnom on će ostati zaglavljen, negde, bez države, i jedva živeći iz dana u dan. Jedan osmeh, zagrljaj i on odlazi.
Posledice ratova su prošli kroz moju sobu. Ostao sam u sobi tužan. A moj irački prijatelj? Da li će doći do sledeće zemlje i onda do sledeće zemlje? Da li će naći posao, stvoriti novi život i postati osoba koju zaslužuje da bude? Ne znam!
Nekoliko puta sam bio da posetim izbeglice u Beogradu. Svaki put sam imao drugačiji doživljaj i sve to osećao na drugačiji način. Ono što sam video iznenadilo me je. Ono što sam video me je informisalo još više. Ono što ovde pišem bazirano je na mojim sopstvenim viđenjima, kontaktu sa tim ljudima, i mojim razgovorima sa njima.
Srbija je napravila mesta mnogim izbeglicama. Sve u svemu to je poplava ljudi. Mnogi od njih stvarno beže od rata i konflikta i sreo sam mnoge Sirijce, Egipćane, Eritrejce, Iračane, Avganistance. Ali ovo je dijaspora Bliskog Istoka koja traži bolji život, slobodan od tiranije, napada, straha, opresije. Svi pitaju odakle toliko mladih ljudi. I to su sve mladi ljudi u rasponu od 13 do 35 godina rekao bih. Saznao sam da je novac da pobegnu iz tih ratnih područja sakupljan od strane njihovih porodica i da su bili prisiljeni da pobegnu jer su oni viđeni kao najbolja šansa da nađu posao i zarađuju da sebi sagrade dom. Oni su pre svega oni koji treba da povuku svoje porodice sa sobom i da nađu dom za žene i decu koji će ih potom pratiti. Neki od njih su već sve izgubili i sami su na svetu. Neki od njih pak imaju porodice raštrkane širom sveta. Neki postavljaju pitanje zašto oni ne ostaju u svojim zemljama da se bore? Istina je da su ih njihove familije preklinjale da odu iz svojih država i da nađu negde neko mesto u svetu gde će im biti dozvoljeno da budu ono što jesu.
Šatori su omogućeni od strane stanovnika Srbije i vojske Srbije. Šator se deli sa saputnicima i najmanje je četvoro na jedan šator. Ljudi su nagurani u male prostore. NVO i ljudi gledaju da sakupe hranu za izbeglice, tu je uvek zdravstveni tim i ambulantna kola da pruže pomoć i provere zdravstveno stanje izbeglica. Voda na fontani teče i tu su postavljeni prenosivi toaleti. Ovi ljudi nisu bačeni negde na periferije grada već se nalaze upravo tu u samom centru, odmah pored autobuske i železničke stanice. Ali je stanje depresivno jer ništa nije čisto kao što može da bude, ali ja se nisam osećao uplašenim dok sam hodao kroz gužvu ljudi i pričao sa njima. Ono što je problematično je to koliko ovi mladi ljudi ne vide pravac. Nervozni su, ne pričaju slobodno, njihov osećaj poverenja u druge je razbijen. Svi su tu zajedno samo zato što su prisiljeni da budu zajedno u ovom pokušaju bekstva od zla.
Ne bih imao hrabrosti da se otisnem na put na koji su oni pošli osim ukoliko bih bio prisiljen strahom i to ogromnim strahom ili pak ogromnom potrebom. Ne želim nikome da živi onako kako oni žive. Oni ne znaju i nisu sigurni gde idu, niti znaju šta ih čeka u životu i mnogi već gube nadu, čak više ni ne haju, iskreno govoreći. No, ono što je pozitivno u svemu tome je to što je srpska vlada koja nije poznata po osećaju razumevanja za druge, ispala jako fer i odlično kontrolisala ovu situaciju pružajući pomoć za sve ove ljude.
Pitam se da li bi ostali ljudi na zapadu učinili ono što je srpska vlada učinila, jer znam kako bismo mi u Velikoj Britaniji računali odmah troškove kupovine šatora, postavljanja toaleta, zdravstvenu podršku i kako bi se svi žalili na stanje u kampovima umesto da razumemo potrebe tih ljudi, tih izbeglica, traume kroz koje prolaze i problem da vide budućnost koju bi trebalo da imaju.
Balkanske zemlje nemaju ni malo dobar ekonomski status, pronalaženje posla u tim zemljama nije lako i dok Srbija zna da nije još u Evropskoj uniji, to je ambicija mnogih ljudi ovde.
Da li su oni izbeglice ili imigranti? Pitam se koga je pa briga za to pored svih problema na tom Bliskom Istoku i u Africi sa kojima se ti ljudi susreću. I za sve one koji kažu da su oni trebali da ostanu u svojim zemljama da se bore, kažem da krenu sa mnom da vide stanje tamo i da krenu sa mnom da upoznaju te izbeglice.
Dosta toga sam video posmatrajući ovih nekoliko dana i toliko puta sam se isplakao da mi je suviše da verujem u gluposti koje tabloidne novine pišu o ovim ljudima. Ako vam se samo žali na talase izbeglica i na to što znači za vas, pokušajte da razumete njihovu priču. I pitajte se da li biste vi svog sina pustili da prolazi kroz ove muke kako bi našao bolju budućnost za vašu familiju i vašu budućnost!
Piše: Ed Forham
Autor je aktivista Liberalnih demokrata u Velikoj Britaniji i LGBT aktivista
