Kulturni centar REX je krajem februara priredio debatu posvećenoj ideološkim i političkim implikacija organizovanja i suprotstavljanja organizovanju Parade ponosa u Beogradu. Na tribini su govorili Mirjana Bogdanović iz Gej strejt alijanse, Goran Miletić iz Pride Beograd, Dušan Maljković iz Centra za kvir studije, Biljana Stanković iz Novosadske lezbejske organizacije, Boban Stojanović iz Kvirija centra. Ovom prilikom pitali smo pojedine učesnike debate koja je trajala skoro sedam sati, da nam prenesu svoje utiske.

Mirjana Bogdanović (GSA)
Kada vas neko pozove da učestvujete na ovakvoj diskusiji na kojoj su govornici pripadnici „razjedinjenog“ LGBT pokreta u Srbiji, to u najvećem broju slučajeva znači da će neko pokušati da vam nametne „jedinstvo“. Da vam objasni kako nije dobro što je pokret podeljen i kako je potrebno da se svi međusobno podržavamo, a koliko sam do sada mogla da shvatim čak i onda kada vaše kolege i koleginice očigledno rade na štetu LGBT zajednice, jer je to, eto, „solidarnost“. Lepo kaže Latinka Perović da narod u Srbiji sanja o jedinstvu a ne o slobodi, pa zašto bi i LGBT zajednica bila izuzeta od toga. Upravo iz svih tih razloga jedna od mojih najvećih impresija sa ove diskusije je činjenica da organizatori nisu imali nikakve pretenzije da „ujedinjuju“ pokret, već je ceo događaj bio zasnovan na uvažavanju postojećih razlika i artikulisanju različitih gledišta kroz poštovanje kulture dijaloga i pluralistički pristup jednoj temi. I mislim da su uspeli u tome.
Najpre, za diskusiju je, uključujući uvodna izlaganja, bilo predviđeno maksimalno tri sata. Međutim, ova diskusija je trajala skoro sedam sati. Ova činjenica nesumnjivo govori o potrebi aktivističke i LGBT zajednice u širem smislu da se na temu Prajda mnogo šire i dublje debatuje i analizira situacija. Naravno, ovo govori i o tome koliko za to nije bilo prilike u poslednjih par godina i koliko je zapravo Prajd pogrešno postavljen, isključiv i otuđen od zajednice. Paradoksalno, događaj koji je „kolektivan“ u smislu da se odnosi i reflektuje na celu LGBT zajednicu, isključio je najveći deo te zajednice i svakog ko stvari vidi na drugi način od onog kako ga vide organizatori Prajda. Na žalost, to za posledicu ima evidentno odsustvo podrške organizatorima koje je u većini obraćanja, od strane različitih organizacija i pojedinaca tog dana iskazano.
Nesumnjivo je da je Prajd za sve prisutne bio važna tema, bez obzira da li su za njegovo održavanje, protiv, ili kako po njima taj događaj treba da izgleda i šta mu je cilj. Na diskusiji od strane svih prisutnih slušali smo argumente i stavove za koje se videlo da su promišljani i da nisu doneseni na prečac. Naravno, sa nekim se argumentima i stavovima slažem, sa nekim ne, ali to, sem jednog ili dva ostrašćena „ispada“, jesu zreli, racionalni i artikulisani argumenti nastali analizom i razmišljanjima na temu Prajda, koje sve do jednog vredi saslušati. I to je možda moj najveći utisak koji sam ponela sa te diskusije i o čemu sam nakon toga puno razmišljala, i još uvek razmišljam.
Nisam sigurna da organizatori Prajda dele moje mišljenje. To se moglo videti i na samoj diskusiji jer nisu uvažili ni jedan jedini predlog ili argument od mnogobrojnih koji su im ponuđeni a koji su se odnosili i na neslaganje sa njihovim načinom (ne)organizovanja Prajda ili na njihovu odgovornost. Verujem i da će nastaviti u istom maniru kao i u prethodne dve godine. Ali, posle te diskusije čvrsto verujem i da se Prajd mora vratiti LGBT zajednici od koje je iz raznih pogrešnih razloga otuđen. Mislim da samo LGBT zajednica može odlučiti šta i kako dalje sa Prajdom na ovakvim i sličnim diskusijama, za koje se nedvosmisleno videlo da su nam preko potrebne.

ČITAJTE:  Heroina 21. veka: Čelsi koja je promenila svet

Jovanka Todorović (Labris)
Ova diskusija me je uverila da se vladin i nevladin sektor po malo čemu razlikuju, jer se sve svodi na podmetanje noge svakome ko želi da napravi neku promenu u društvu i na ono čuveno „da komšiji crkne krava“ i „neću da zasluge pokupi neko drugi“, čak i po cenu toga da meni bude bolje! Odsustvo konstruktivnih ideja, solidarnosti, na momente elementarne kulture, odsustvo bilo kakve empatije za one koji stvaraju promenu, „princip ja znam kako se to radi, ali neću da vam kažem“ bili su preovlađujući na sedmočasovnoj diskusiji. Ako bih morala da izdvojim jednu i jedinu pozitivnu stvar, to bi bilo upravo trajanje tribine, jer je ona pokazala da nam je svima, ipak, na neki način Parada ponosa i dalje bitna. Bar želim da verujem u to.
Na panelu su se čuli disonantni tonovi, čak preteći, a sveopšti utisak je, da je diskusija pokrenula brojne lične frustracije, oživela ranije sukobe, nesuglasice i animozitete lične prirode, dok je istovremeno izostao konstruktivan dogovor, dobronameran savet ili kritika i konsenzus oko minimuma zajedničkih ideja.
Možda se neko neće složiti sa mnom, ali ne smatram pod dobronamernom kritikom i kolegijalnim postupanjem, ubeđivanje predstavnika i predstavnica ambasada i međunarodne zajednice u to da nam u ovakvim okolnostima nije potrebna Parada ponosa. Nije dobro, niti preporučljivo opet sa kolegijalnog aspekta, insistirati na tome i u medijima.
Ne vidim ni trunku aktivizma i želje da se stanje poboljša u rečima: „Dok sam ja tu, ti nikada nećeš uspeti da organizuješ paradu“, upućenu Goranu Miletiću čiji je čak i legitimitet u jednom trenutku doveden u pitanje.
Postavila su se pitanja organizacionih komponenti, slogana, taktike, odgovornosti, rada sa zajednicom ali činilo se da nema volje i kapaciteta da se bar jednom u životu oko jedne bitne stvari oseti prava solidarnost i jedinstvo.

ČITAJTE:  Po drugi put u Novom Sadu: Naš Prajd

Dušan Maljković (Centar za kvir studije)
Mislim da je diskusija bila inspirativna i da je pokazala koliko različitih pozicija postoji unutar gej pokreta u Srbiji. Trajala je dugo jer ranije nije bilo takvih dijaloga — a čini se da su preko potrebni čim toliko traju, i trebalo bi da se nastavi s ciljem da raščisti teren za političku bazu na kojoj Prajd treba da se gradi, a to je širi front koji bi, pored seksualne diskriminacije, adresirao i rasizam, polnu i klasnu razliku i pokušao da se poveže sa romskim, ženskim i radničkim pokretom, gradeći solidarnost i kritički se postavljajući prema dominantnoj državnoj (ekonomskoj) politici, kao i prema pitanju nezavisnosti Kosova i integracije u EU.
Ne znam da li će biti Prajda 2013, ali to sada niko ne može znati, još uvek je rano za ozbiljne procene. Međutim, za mene to nije ključno pitanje. Ako nastavi da bude sličan prethodnim pokušajima iz 2012. i 2011, onda on donosi samo više štete nego koristi, ostajući bez ikakve strategije, svodeći se na kulturnu manifestaciju koja se sklepava od vrlo problematičnih sadržaja u 5 do 12. Ako se on vrati tzv. LGBT zajednici čiji će samoorganizovani NOVI predstavnici nešto uraditi u tom smislu na političkim osnovama koje sam naveo, onda to ima smisla, i ima i šanse da se desi.

Goran Miletić (Belgrade Pride)
Mislim da je tribina bila veoma korisna. Bilo je jako puno različitih mišljenja o različitim pitanjima koja se tiču Prajda. Potpuno je logično da je za nas kao organizatore veoma važno i korisno da čujemo sva mišljenja i predloge od kojih su neki bili veoma korisni i konstruktivni. Za Beograd Prajd 2013. bilo je značajno i to što je dosta ljudi iz LGBT zajednice uzelo učešća u diskusiji i dao dobre predloge. Lično, debata je bila dobra, ali na trenutke previše fokusirana na teoriju i neke idealne situacije, dok je činjenica da se Prajd organizuje u veoma neprijateljskom okruženju.
Mislim da skoro sedam sati rasprave nije štetilo, već je omogućilo da svako od prisutnih iznese svoje mišljenje. Pored toga, svi smo bili svesni da je o Prajdu govorio tek jedan mali deo zajednice. Svakako je potrebno razgovarati na ovu temu i Beograd Prajd će uvek biti otvoren za ove razgovore sve dok oni ne znače negiranje slobode okupljanja onog dela zajednice koji to želi.
Prošlogodišnji Prajd je uspeo u smislu da smo imali sedmodnevni program koji je videlo preko 2000 ljudi i gde su se bez ijednog incidenta smenjivale debate, izložbe, projekcije, koncerti. Sama šetnja je ponovo zabranjena, ali mi smo za nju bili potpuno spremni. Nova zabrana govori o državi, a ne o organizatorima.