Harvey Fierstein je legenda zabave i gej aktivizma. Njegov prvi glumački posao bio je u predstavi Andyja Warhola „Pork“, napisao je i glumio u predstavi „Torch Song Trilogy“ nakon koje je glumio i u filmskoj adaptaciji zajedno sa Matthewom Broderickom. Napisao je scenario za „La Cage aux Folles“ i stvorio ulogu Edne Turnblad za „Hairspray The Musical“. On je jedan od samo tri glumaca koji je osvojili Toni nagrade u četiri različite kategorije, glumio je prvog otvoreno gej lika na Brodveju i pojavio se u nekoliko filmova kao što su „Mrs Doubtfire“, „Independence Day“ i „Bullets over Broadway“. Trenutno je aktuelan mjuzikl „Kinky Boots“ za koji je napisao scenario, a u Londonu se igrapredstava „Casa Valentine“ za koju je takođe napisao scenario.

Rodni identitet je tema koja se ponavlja kod vas. Zašto se uvek vraćate na to?

Jedna stvar koju shvatam što sam duže živ, a sada mislim da sam doživeo 3. ili 4. vek, veoma sam star, je da nikad ne postoji tačan odgovor. Iznova postavljam to veliko pitanje kako je to biti živ, i šta te to čini srećnim i zadovoljnim (kako je to biti srećan i zadovoljan).

Da li ste vi srećni i zadovoljni?

Ja sam presrećan; neverovatno sam srećan u dosta stvari u svom životu, u nekim stvarima sam veoma loš, ali sem toga, ostale stvari radim dobro, i pomirio sam se sa činjenicom da ću biti užasan u nekim stvarima a dobar u drugim. Ali ja sam toliko stvari uradio (na svoj način) i sam sam stvorio ovaj svet, bio bih jedna nezahvalna budala da nisam srećan sa svojim životom.

Pokazali ste gej život javnosti sa predstavama Torch Song Trilogy i Cage aux Follies. Da li sebe smatrate pionirom?

Jedna od mojih omiljenih priča je ona kada sam upoznao Elija Wallacha, divnog američkog glumca. Prišao mi je u avionu, tapnuo me po ramenu i rekao: „Ti si taj (umišljeni) homoseksualac koji glumi prvog otvoreno gej lika na Brodveju? Ja sam glumio homoseksualca dok si ti još bio u pelenama.“ A ja sam mu rekao, „vi ste glumili u Staircaseu (brodvejskoj predstavi iz 1968. godine), što je bilo divno i veoma hrabro, ali gospodine Wallach, ali da li ste gutali?“

Kako ste se uključili u stvaranje Kinky Boots mjuzikla?

Jerry Mitchell (reditelj i koreograf predstave) me je pozvao i pitao me da li želim da se uključim u to i ja sam odbio! Ali kada sam pomislio da je bolje da razmislim o tome, zamolio me je da odradim nekoliko predstava sa njim i kada sam ga odbio mislio sam da više neće da me pita ako nastavim da ga odbijam. Odgledao sam film i veoma mi se svideo, ali ne vidim razlog da strpaš pesme u sve ono što voliš. Kada je nešto samo po sebi dobro, ne treba ga dirati. To je priča o odrastanju i o tom osećanju da si razočarao svoje roditelje, da nisi uradio ono što su očekivali od tebe. Ti ljudi nisu mogli biti različitiji, ali ih je spajao isti problem. Dopuštamo da nas ponekad parališe – niko nikada ne prevaziđe taj osećaj da želi ponos svojih roditelja, ostarimo a i dalje ga želimo. Na kraju nismo ponosni sami na sebe.

U Torch Song Tilogy postoji ta skrivena želja za odobrenjem roditelja, čemu Arnold teži u toj predstavi.

To ispada sasvim drugačije, njegova majka nije ponosna na njega. Ona nikada nije ponosna na Arnolda. Tome nisam težio u „Kinky Boots“, tu postoji sasvim drugačija veza sa roditeljem i ima drugačiji ishod. Radi se o toj moći koju dajemo svojim roditeljima, i o tome što neodobravamo sami sebe! Što je potpuno drugačija stvar.

Samopouzdanje ima veoma važno mesto u vašim delima.

Sviđa mi se to što pokušavate da povežete moja dela. Znate šta; rekao bih da veoma važno mesto u mojim delima ima to kako je biti čovek. Ok je što vi to vidite na taj način, ali to nije način na koji ja gledam na svoja dela, način na koji vidim svoja dela je način na koji im pristupam. Ja o tome ne pričam – to ne postoji u mom vokabularu. Ali s druge strane biti čovek jeste u mom vokabularu.

La Cage aux Folles je bila revolucionarna kada je doživela premijeru pre 32 godine.

I izgleda da je sada popularnija nego ikad, i broj produkcija širom sveta se stalno umnožava. Pomislićete da je tema La Cage zastarila zato što su gejevi dobili slobodu brakova, ali ipak nije – ako išta postala je prisutna u našem svakidašnjem govoru. Uvek će postojati ljudi koji osuđuju druge ljude. Film je bio malo čudan – bio je o tim čudim ljudima i transvestitima (drag kraljicama) koji su morali da se uklope u normalnu porodicu. Ali to nije bilo ono što sam ja napisao. Umesto toga, mjuzikl je bio o skroz normalnoj gej porodici koja pokušava da bude ono što nije zbog tih bizarnih heteroseksualaca. Mislim da je zbog toga predstava opstala.

Mrs Turnblad iz Hairspraya je takođe sila prirode, zar ne?

Na početku nije takva, ali se posle oslobodila. Ona započinje kao agorafobična žena koja nije napustila svoj stan deset godina i zaključana je u svom stanu i pere veš. Njena ćerka je prava sila prirode i pokreće svoju majku (oslobodila je) – i imala je mogućnost da joj da tako divan poklon.

To je postala vaša najpoznatija pozorišna uloga posle Arnolda Beckoffa.

Tri uloge koje su mi najbolje legle su Torch Song Trilogy, Hairspray i Fiddler on the Roof, koje sam glumio godinama na Brodveju i onda po drugim pozorištima godinama posle.

Iznenađen sam da niste glumili u Casa Valentina kada je doživela premijeru na Brodveju 2014. godine. Vi biste bili savršeni za to.

Napisao sam ulogu za sebe, ali kada sam pročitao shvatio sam da ne mogu koristiti glumce za koje se zna da su gej. Publici je teško da shvati da postoje heteroseksualni ljudi koji vole da se oblače kao žene. Lako je reći da su oni gej i da to kriju sami od sebe, time se propušta ono što se stvarno dešava. Volim to da zovem Kristoferom Kolumbom seksa, i kako pritisak da se muškarci ponašaju kao alfa mužjaci nosi preveliku odgovornost.

To je istinita priča koja nije dobro poznata, zar ne?

Bio je to pokret koji je postojao pored i prema gej pokretu. Mi znamo za LGBTFLNOPQRST pokret, ali tu nigde ne postoje transvestiti. Kako je to moglo da se dogodi? Pokret transvestita je bio toliko napet zato što su ih videli kao deo gej pokreta da su se sami izbacili. I to je na veoma čudan način lekcija bilo kom pokretu: čim počnete da upirete prstom i delite ljude na nas i njih, počinjete da gubite veliki deo svoje moći.

Radite na mjuziklu Mrs Doubtfire, još jedna predstava u kojoj muškarac glumi ženu. Da li ste vi glavni čovek kada se radi o pisanju takvih predstava?

Stvarno me zasmejavate – vi pokušavate da objedinite moj rad. Da li je to nešto što radite u svom životu? To je kao da ste pitali Davida Memeta: „Imali ste heteroseksualce u prošloj predstavi, da li postoji razlog za tim?“ To je meni besmisleno. Mrs Doubtfire govori o muškarcu koji se pretvara da je žena da bi mogao da vidi svoju decu. Nema nikakvih sličnosti sa La Cage, Torch Song ili Casa Valentina.

Ali drag je tema koja se ponavlja u vašim delima.

Sviđa mi se – ne plašim je se, i veoma mi je zabavna. Kada odem u pozorište, zabavnije mi je da vidim muškarca u haljini nego u majici i farmericama.

Razgovarao: Mark Šenton

Related Posts