Kada prosečan čovek pomisli na reč „izbeglica“ uglavnom mu se kao prve asocijacije javljaju oružani sukobi, rat u bivšoj Jugoslaviji, rat u Siriji i masovno bežanje ljudi od nasilja koje je po svom intenzitetu takvo da ne bira svoje žrtve. Mnogi pomisle na ljude koji beže iz svoje zemlje porekla zbog njihove nacionalnosti, vere ili zbog njihovog političkog stava. Međutim, oblici progona, koje između ostalog nabraja i Konvencija o statusu izbeglica iz 1951. godine, daleko su raznovrsniji i upravo je ovaj međunarodni instrument predvideo jedan široko postavljen osnov – pripadnost posebnoj društvenoj grupi.

UNHCR objašnjava posebnu društvenu grupu kao grupu osoba koje dele zajedničke karakteristike iz kojih proističe rizik od progona i koja se doživljava kao grupa od strane društva u kome žive. Te karakteristike će obično biti one koje su urođene, nepromenljive, ali i koje su na drugi način fundamentalne za identitet ili uživanje nekog od ljudskih prava. Kroz ovaj institut, na hiljade ljudi koji su zbog svojih ličnih svojstava izloženi kršenju ljudskih prava u svojim zemljama porekla, dobilo je azil u zemljama širom sveta. Tako su kroz istoriju izbegličkog prava, pod pripadnike posebne društvene grupe svrstavali riđokose ili albino ljude iz Afrike, vojno sposobne muškarce koji nisu hteli da uzmu učešće u oružanim sukobima u njihovim zemljama, prevodioce koji su radili za američke i britanske trupe u Avganistanu i tako dalje. Jedna od najosetljivijih grupa ljudi koja se kroz godine iskristalisala kao visoko ranjiva i učestalo progonjenja širom sveta, uključujući tu i evropski kontinent, jesu LGBTQI osobe. Progon po osnovu seksualne orijentacije oslikava se kroz najteže oblike kršenja ljudskih prava, a vrlo često, pogotovo u zemljama islamskog sveta, isti je i legalizovan kroz zakone ili čak kroz Ustave. Samim tim, zahtevi za azil LGBTIQI ljudi se itekako ozbiljno razmatraju u zemljama u kojima pripadnici ove društvene grupe traže međunarodnu zaštitu.

ČITAJTE:  Preko pola miliona evra godišnje LGBT finansije

Srbija je svoj sistem azila dobila u aprilu 2008. godine, i kao i svaka novina, njegov razvoj i podizanje efikasnosti su u prethodnih 12 godina tekli izuzetno sporo. Jednostavnije rečeno, na samim počecima, ali i u mnogim slučajevima i danas, nije lako dobiti azili u Srbiji, čak i kada si Sirijac koji je pobegao od strahota rata. Međutim, slučaj izbeglice koja dobija zaštitu u Srbiji nije završena samim činom donošenja odluke kojom se nekom priznaje pravo na azil. Ono što je važno jeste i da se izbeglice na adekvatan način integrišu i da svoj život započnu u miru i uslovima u kojima će se traume izbeglištva valjano tretirati. Ovo je posebno važno kada se radi o izbeglicama koje su u svojim zemljama porekla bile žrtve nasilja, zlostavljanja, diskriminacije i drugih praksi koje neminovno ostavljaju različite oblike psiho-fizičkih posledica. Ovo je obično i slučaj sa izbeglicama čiji progon je zasnovan na njihovoj seksualnoj orijentaciji.

Od 2008. godine, pa do današnjeg dana vrlo mali broj ljudi je dobio azil u Srbiji. Međutim, među nekih 160 osoba koje su pronašle zaštitu u Srbiji, njih 7 je azil dobilo po osnovu progona koji je bio zasnovan na njihovoj seksualnoj orijentaciji. Kada se pročitaju navedene odluke, pogotovo prva koja datira još iz 2013. godine, teško je a ne dati visoku ocenu Kancelariji za azil koja je u postupcima prema tim ljudima pokazala visok stepen ažurnosti koja je za krajnji ishod imala davanje azila gay paru iz Turske, gay mladićima iz Irana i lezbejkama iz Čečenije. Zapravo, ove odluke su pokazale kako organi postupka azila imaju visok stepen senzibiliteta za LGBTQI zahteve, i da je kvalitet odlučivanja u ovakvim predmetima na daleko višem nivou nego u slučajevima brojnih drugih kategorija izbeglica kao što su Avganistanci, dezerteri iz Sirije i Iraka ili Kurdi iz Turske.

ČITAJTE:  Prvi slučaj pretvaranja žene u muškarca u Beogradu

Iz obrazloženja navedenih odluka može se na jasan način videti da su u obzir uzimani zakoni koji npr. kriminalizuju LGBTQI ljude u Iranu, prakse koje podrazumevaju nasilje i diskriminaciju od strane porodice u Čečeniji, ali i nasilje i stigmatizaciju koju LGBTQI ljudi doživljavaju u sredinama u kojima su živeli. Navedene odluke bez ikakve sumnje daju jasan pregled koliko je teško biti drugačije seksualne orijentacije u sredinama u kojima stari i primitivni običaji, ali i religija, igraju veliku ulogu, i kako progonjeni po osnovu seksualne orijentacije ne mogu da traže zaštitu ni od policije, ni od suda, ali ni od svojih najbližih članova porodice. Zapravo, ove odluke pokazuju da sami akteri progona upravo mogu biti članovi najuže porodice koji očekuju da ženski članovi stupe u dogovorene brakove ili da sinovi imaju puno dece i da nastave porodični niz, i da u slučaju da ova očekivanja ne ispune, budu suočeni sa teškim vidovima odmazde koji za krajnji ishod mogu imati i smrt.

Ove odluke u velikoj meri oslikavaju i opšte stanje stvari kada je reč o uslovima za zaštitu i ostvarivanje ljudskih prava LGBTQI osoba na bliskom istoku, ali i u Turskoj i Rusiji, i treba biti fer i reći da su nadležni organi Srbije na adekvatan način izneli ocenu o ugroženosti ove kategorije tražilaca azila u ovim zemljama.

Međutim, kao što je i na početku istaknuto, dobar postupak azila i dobar sistem izbegličke zaštite nije samo pozitivna odluka u postupku azila, već i mogućnost tih ljudi da, najjednostavnije rečeno, nastave svoj život mirno u Srbiji. I svi ćemo se složiti da to niko sa sigurnošću ne može da im garantuje jer, koliko god da Srbija nije Iran ili Turska, i dalje je jasno da gay ljudi u Srbiji imaju čitav niz prepreka i izazova da žive slobodno i sigurno. Nažalost, to se ispostavilo kao tačno i u slučaju nekih od 7 osoba kojima je međunarodna zaštita u Srbiji priznata zbog progona po osnovu njihove seksualne orijentacije. Navešću samo primer gay para iz Turske, mojih klijenata, koji su u centru Beograda, od strane svojih novih komšija, doživeli isti tretman kao i onaj koji su imali od strane svojih komšija u Turskoj. Vređanje, pretnje ali i fizički napadi bili su učestali, a reakcija policajaca iz PS Zvezdara kojima sam podneo barem 5 krivičnih prijava i tražio zaštitu i kažnjavanje odgovornih je bio na nivou reakcije turskih policajaca kojima nije padalo na pamet da urade nešto povodom zlostavljanja koje su činile „turske“ komšije. I tako danas imamo jednu prilično kontradiktornu situaciju. Sa jedne strane, ako ste LGBTQI osoba, šanse da dobijte azil u Srbiji su Vam prilično jake. Sa druge strane, šansa da kao gay izbeglica svoj život u Srbiji nastavite u miru i slobodi ne može niko sa sigurnošću da vam garantuje. Gay par iz Turske, prvi tražioci azila koji su dobili azil u Srbiji, potragu za svojim mirom i slobodom su morali da nastave u Švedskoj.

ČITAJTE:  Pravno regulisanje četiri zida

Piše: Nikola Kovačević

Više tekstova iz broja 53-54 – jun 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):


Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.