Prva čistokrvna kvir knjiga domaćeg autora sa kojom sam se susreo bila je ’’Staklenac’’ Uroša Filipovića, koja je u izdanju kuće Rende iz 2002. godine imala i podnaslov „Dnevnik drugačijeg zavodnika“. Sećam se da sam vrlo stidljivo, sa nepunih osamnaest godina, okretao stranice tog, nadasve pornografskog dela. Čak sam u jednom trenutku preko knjige stavio dodatni papir kako ljudi u autobusu ne bi znali šta čitam, jer je neizdrž bio toliki da nisam mogao da prestanem ma gde da sam se u tom trenutku našao. Nakon toga, usledilo je još nekoliko naslova poput „Terezin sin“ (nadaleko poznatih trokurac korica), „Major i Helena“… Do pre samo nekoliko godina ne bih mogao da nastavim rečenicu sa „… i mnoge druge“. Ipak, to već danas nije slučaj.
Da li kvir književnost uopšte postoji ostavljam kao pitanje drugim, obrazovanijim misliocima, koji se duže vreme spore oko toga. Ono što zasigurno znam je da upravo takvu književnost pišem i potpisujem. Od prve knjige koju sam objavio 2018. godine, a koja je imala kvir elemente, trebalo mi je samo godinu dana da se ohrabrim i objavim „Ispod grla“, priču o nasilju u istopolnoj vezi koja se dešava u vašem komšiluku. I šta sam mogao sa delom koje sam stvorio osim da se hvalim kako konačno imam roman, a ne samo kratke priče? Prvih šest meseci apsolutno ništa. Bio je tu poneki aplauz, komentar, čak i kritički osvrt, ali „Ispod grla“ i dalje nije izašla van „babla“ koji je već upoznat sa temom i koji deklarativno izgovara: „Nasilje ne sme da se dešava“. Onda sam prihvatio gostovanje na ne tako „babl“ televizijama od kojih se ne bi očekivalo da razgovaraju, a kamoli podrže ovakvu temu. Ili sam ja, pun predrasuda, smatrao da je tako. Nakon gostovanja na ne tako „babl“ televizijama, usledili su razgovori i sa mnogim ljudima koji su, sa svojih pozicija, mogli makar malo da ublaže strahove kvir zajednice. Danas i dalje ne možete skoro ništa ako ste istopolni partneri, sem da uživate u iznajmljenoj nekretnini ili nekretnini jednog od vas, jer niste prepoznati kao par, što bi vam omogućilo da kupite zajedničku. Ali danas možete pokušati da prijavite nasilje oficirima za vezu MUP-a sa LGBT populacijom i to na pet različitih mejlova u zavisnosti od dela zemlje u kom živite što do pre samo nekoliko godina nije bilo moguće. Danas možete pokušati da makar jednom ili jednoj od vas istopolno nasilje ne stoji ispod grla.
Tokom pandemije koja nas je zadesila 2020. godine, za samo mesec dana napisao sam „14 dana karantina“. I opet je usledilo isto. Pola godine se priča vrtela u „babl“ krugovima. Sve dok nisam doživeo da jedna majka donosi svoj primerak na potpisivanje sa rečima „uz ovu knjigu mi se moje dete autovalo“. Emociju koju sam tada doživeo ne bih mogao da poredim ni sa jednom do tada poznatom. U medijima sam krenuo da pričam o tom susretu i već nekoliko godina dobijam poruke iste ili slične sadržine. U njima majke žele da komuniciraju sa mnom kako bi našle ohrabrenje da stanu u zaštitu svoje dece. I tada više nije ni važno da li će književna kritika ustanoviti da kvir književnost postoji, jer ona živi i funkcioniše – pred mojim očima. Kasnije smo sa pričom protagonista Jakše i Vuka iz „14 dana karantina“ probili još jednu barijeru. U produkciji Merlinka festivala uz režisera Stevana Bodrožu, njih dvojica su postali prvi pozorišni gej par u predstavi „4 zida ili tragidomedija o karantinu“, čije je matično pozorište ni manje ni više nego „Bora Stanković“ iz Vranja. Predstava je uvek rasprodata u sredini za koju se to, ponovo iz predrasuda, ne bi očekivalo, a na međunarodnom festivalu „Othello“ ekipa je osvojila čak tri nagrade. Svoje drugo igranje u Beogradu imaće 25. novembra.
Pet godina zaredom član sam žirija za najbolju kvir priču „Leposava Mijušković“ koju organizuju magazin „Optimist“ i magazin „Bookvar“. Pet godina čitam autobiografije, autofikcije i fikcije skoro petsto autora i autorki od kojih treba nagraditi samo jedan naslov. Pet godina i dalje niko ne može da me ubedi da kvir književnost ne postoji, bilo kao aktivistička ili klasična ljubavna priča, kada se upravo takve priče odvijaju na mom ekranu svakog puta kada pristignu nove prijave. Sve priče koje su bile objavljene našle su svoj put do publike. Neke su čitane na programu Radio Beograda, neke je objavio NIN, a za neke od njih sprema se i filmska adaptacija. I zbog tog kontinuiteta – one žive i ulivaju nadu da će u nekom trenutku velike izdavačke kuće u Srbiji prepoznati njihov kvalitet, ali i komercijalnu vrednost.
Tokom ovogodišnje Prajd nedelje u Endžio Habu na temu kvir književnosti govorili smo Vesna Dedić, književni kritičar Igor Perišić i ja uz moderatora Aleksu Bjelicu, autora podkasta „Iskvirljena slova“. Već na prvom pitanju: „Kako ste?“, odgovorio sam „Kako mogu da budem kada me bivši dečko pozove na književno veče?“. To je bio sasvim dovoljan uvod da održim pažnju i prisutnima ispričam sve što mogu za sat i po vremena o onome što stvaram, ali i da pomenem važna srpska kvir dela poput „Sobe“ Marka Srejića, „Bili smo dobri momci“ Đorđa Simića, „Papirne disko kugle“ Dragoslave Barzut, ali i „Nisi kao on“ Vesne Dedić, koja se odvažila da nakon više od deset romana o heteroseksualnoj ljubavi ispriča priču jednog biseksualca i time reskira da izgubi brojnu čitalačku publiku, što se, prema njenim rečima – nije dogodilo. Nastavimo da stvaramo kvir književnost, jer kvir književnost je neispričani klasik.
Piše: Stefan Mihajlovski
Više tekstova iz broja 86 – oktobar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
