Moralo je i to da se desi – kad-tad; prosto, kvir film je već dugo prisutan, ne samo unutar svog zabata i ne samo u sferi festivalskih ostvarenja, već i šire – u kontekstu redovne i opsežnije bioskopske distribucije na raznim belosvetskim adresama, a pritom je i sve probitačniji i sve vidljiviji u tom nekom opštem smislu, te ne bi trebalo da čudi što se deo filmova tog soja, a posebno onih koji stižu iz produkciono viših liga i iz domena krupnijih prikazivačkih ambicija, tu i tamo nađe i praktično i ušanči negde na sredini puta, dosta blizu glavnog toka, a što onda sa sobom nužno nosi i obično pogubno srednjačenje. Za ovaj broj imamo dva viđenija LGBTQ filma upravo te fele, ali, doduše, sa donekle različitim krajnjim kvalitativnim dometima.

Silno najavljivan i medijski praćen, ali u delu javnosti sasvim zdravorazumski shvaćen kao pokušaj glavne zvezde da putem upravo baš takve filmske priče ojača i preobrazi vlastitu sliku u javnosti, tim pre što su ponovo krenuli da isplivavaju video-dokazi homofobičnih stavova iz davne prošlosti i reperskih dana (a gde je, na žalost, takav svetonazor i dalje i sveprisutan i dominantan), film „Joe Bell“ je napokon stigao pred publiku. Mark Volbeg je glavna zvezda i ključna uporišna tačka ove, avaj, sasvim srednjačke i kinestetski rutinirane drame o ocu, nekada konzervativcu i alfa-mužjaku, koji pešači s kraja na kraj prostranstava Amerike sa namerom da podigne svest o pošasti vršnjačkog i drugog maltretiranja koje trpe i sa kojim u tim nežnim danima moraju da se nose gej omladinci i u tom emancipovanijem delu planete, a sve to nakon smrti malodobnog mu sina. Na papiru, ovo zvuči sasvim na mestu, tim pre jer je reč o ekranizaciji i filmskom domaštavanju događaja koji su i zbilja dogodili. U tom pogledu, „Joe Bell“ biva možda sasvim očekivan film, ali u isti mah film koji, obraćajući se očito šire zahvaćenoj publici, možda i ima nekakve šanse da podigne barem za jotu svest o nužnosti inkluzije u toj dimenziji svakodnevnog bitisanja onih skrajnutih, odbačenih, stigmatizovanih, ponižavanih, ugnjetavanih… i samim tih tako blizu očaju i crnim mislima.

ČITAJTE:  TV jesenja sezona: LGBT likovi u američkim serijama

Nevolja je što je u svakom svom, pa i najsitnijem i naoko najefemernijem aspektu „Joe Bell“ čedo narečenog srednjačenja, koje, nekako, neizostavno, ide u skladnom paketu sa uvek jalovim i lako uočljivim kalkulanstvom. I, zaista, „Joe Bell“ je temeljan dokaz kalkulantske ostrašćenosti i kreativne kratkovidosti – naprosto, priča, koja pukom dramaturškom mehanikom bez ikakvih rizika ide napred (ka odjavnoj špici), kao i film u celini izgleda kao niz brižljivo popisanih i odrađenih tropa i nužnih stavki za povest i projekat ovog profila. To, naravno, ne znači da film nije upotrebljiv, naprotiv, dovoljno je tečan i pregledan i lako se prati, ali istovremeno ne pružajući ama baš nijedan povod iole verziranijim poznavaocima srodno-sličnih povoda da iole usredsređenije prate tako rutinski i tipski ustrojenu i određenu priču, satkanu od samih opštih mesta i zicer-sigurnih rešenja. U skladu sa tim je i sve ostalo – oskarovski ekspresivna gluma Marka Voberga, prikaz amerikane kao iznuđenog načina života i pogleda na svet, snimateljska, scenografska, kostimografska rešenja, šaputavo-melanhlične alt-kantri tužbalice kao muzičke pokrivalice, ali i prikaz odnosa među likovima i, što je još grđe, odnos reditelja prema svom filmu. Onda ni ne čudi što na kraju imamo film do koga gledaocu i naprosto nije (dovoljno) stalo, te ni transformacija glavnog junaka iz bigota u slomljenog čoveka svesnog značaja borbe većih prava za sve, uvek i svugde postaje tek saharinski ukras koji je, na koncu svega, sam sebi svrha.

Nešto bolji utisak je ostavio Ejtan Foks, prekaljeni izraelski sineasta, zapaženi i cenjeni udarnik upravo na polju kvir filma, u svom najnovijem ostvarenju nazvanom „Sublet“; jednostavan zaplet se tiče isprva nenadanog prijateljstva između mladog geja iz Tel Aviva, filmskog autora u pokušaja, i njujorškog autora putopisnih reportaža koji stiže u taj grad i iznajmljuje stan na pet dana kako bi čitaocima preneo utiske o životima stvarnih ljudi na tim dalekim meridijanima. „Sublet“ i oni manje upućeni lako mogu da prepoznaju kao sasvim prihvatljivo delo zrelog autora, koji očito dobro vlada stilemama tog tipa filma, ali ovaj film, na drugoj strani, ponajpre ostavlja utisak dobro upakovanog proizvoda prilično predvidljivog sadržaja i stila izrade. Film dobrim delom deluje kao turistička razglednica, glavni junaci su možda i neoprezno postavljeni kao generacijski arhetipovi, njihove dijaloške razmene na mahove deluju odveć artificijelno, ali ipak najveći problem biva to što, nasuprot toj sveukupnoj uprizorenosti i funkcionalnosti, „Sublet“ teško da pobuđuje iole proživljenije i iskrenije emocije kod gledaoca. Nema tu velike i glavolomne nauke, to je jedan od cehova koji se plaća kada se krene put pomenutog glavnotokovskog srednjačenja, a ovde je ključno pitanje da li se takve odluke i izbori mogu tek tako tolerisati u konkretnom slučaju Ejtana Foksa, u čijem opusu su i izvrsna ranija dela „Josi & Jager“, „The Bubble“, „Walk on Water“.

ČITAJTE:  Queerolika petorka: Najnoviji queer filmovi

Piše: Zoran Janković

Više tekstova iz broja 61 – avgust 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):


Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.