Pitao sam skoro jednu grupu mladih gej ljudi da mi kažu šta za njih predstavlja muzika. Najčešći odgovor je bio da je to ono uz šta se igra. Kao neko ko se bavi muzikom ostao sam malo začuđen odgovorom, ali nakon što sam malo razmislio shvatio sam zašto on ne bi bio nimalo sporan ni čudan mladim ljudima današnjice. Da, uz muziku se igra, ali ona ima jednu mnogo važniju kulturološku funkciju. One je vid umetnosti i medij kroz koji umetnik vrši ekspresiju, te komunicira sa publikom. Kao takva je, recimo, izuzetno pogodna da se kroz nju iskaže nezadovoljstvo i samo kao takva može da ima nekakvu dublju vrednost.

Istorija popularne muzike tekla je naizmeničnim smenjivanjem dvaju faza – fazom bunta i fazom muzike za igranje. Početkom 20. veka od strane urbanih Afroamerikanaca rodio se stil koji je od strane konzervativaca iz ruralnih sredina oštro kritikovan, te okarakterisan kao “đavolja muzika”. Kao takav je vrlo brzo postao sinonim za bunt protiv konzervativizma. U pitanju je džez. Ovaj stil i dan danas ima epitet stila visokog umetničkog kvaliteta, pre svega zbog improvizacijske virtuoznosti velikog broja muzičara koji su se njime bavili, te velikom veštinom istih u komponovanju i aranžiranju. Džez fazu polako je nasledila faza svinga koji je bio oblik džez muzike koja je komponovana prevashodno za igranje, pa možemo da je nazovemo prvom dens fazom u istoriji popularne muzike. U ovoj fazi ističe se Kol Porter, kompozitor inspirisan muzičkim teatrom koji je komponovao neke od najlepših pesama ove faze. Takođe je zapamćen i kao prvi veliki gej muzičar.

Kao novi oblik muzike za igranje 50-ih godina javlja se rokenrol, ali on vrlo brzo prerasta u novu buntovničku fazu i globalni fenomen. Iako gej tematika nije prominentna u ovom stilu, kao jedna od njegovih najvećih zvezda izdiže se jedan izuzetno talentovan muzičar i šoumen homoseksualne orijentacije – Fredi Merkjuri, pevač rokenrol benda Kvin. I za života i nakon smrti (umro je od posledica HIV infekcije) biva slavljen, ali pre svega od heteroseksualaca i ljubitelja rok i hevi metal muzike. Iako izaziva određeno divljenje pripadnika gej zajednice, to je pre svega zahvaljujući stilu života i ekscentričnosti koja ga je krasila, jer sama muzika koju je stvarao, kao ni rokenrol generalno, nikada nisu bili slavljeni od strane gej populacije.

Iako je rokenrol ostao vrlo popularan i tokom sedamdesetih godina, najviše u obliku progresivnog roka, uporedo sa njim veliku pažnju izaziva stil nastao iz fanka, kao novi dens stil koji je obeležio deceniju i u njoj postao apsolutno dominantan. To je disko. Obeležila ga je ljubavna tematika i tekstovi o igranju, a sa njim se prvi put javlja jednostavni, skoro primitivni, ritmički šablon koji postaje norma za svu dens muziku produciranu ikada posle njega – takozvani “four on the floor”. Kako se desio nakon Stounvolske revolucije, disko biva prvi stil koji se direktno vezuje za gej kulturu. Ogromne kritike prema hedonističkim tendencijama diska kulminirale su u takozvanom “Disco Demolition Night” kada je 1979. na jednoj fudbalskoj utakmici u Čikagu spaljeno više hiljada disko ploča. Među pedeset hiljada prisutnih učesnika bilo je pojedinaca koji su izražavali mržnju i homofobiju, ali glavni razlog događaja je bilo nezadovoljstvo zbog dominacije hedonističke i kič disko kulture u medijima. Posle ovog događaja disko naglo gubi na popularnosti.

Još jedan urbani stil počinje da biva zapažen negde u ovo vreme. Nastao od strance crnačke populacije iz geta Južnog Bronksa u Njujorku hip-hop osvaja svet više zbog spremnosti ljudi da uvaže umetničke tendencije crnačke populacije nego zbog muzičkog kvaliteta samog stila. Iako urban, ovaj stil je trpeo kritike zbog otvorene mizoginije i homofobije u tekstovima, te promovisanju mačističkih principa. No i pored toga gej populacija kasnije prihvata hip-hopom insirisanu pop muziku pre svega zbog etiketa modernosti i urbanosti koje je krase. Danas su Niki Minaž, Igi Azalea i Azilia Benks među omiljenim zvezdama gej omladine.

Pobuna koje je usledila krajem sedamdesetih, zamiranjem disko ere, došla je sa pankom i njime inspirisanim nju vejvom, a nastavila se i devedesetih kroz grandž i alternativni rok. Najuspešniji bend ovog perioda je bila Nirvana čiji je frontmen Kurt Kobejn često nazivan glasnogovornikom generacije. Kobejn, čije je nezadovoljstvo kulminiralo samoubistvom, bio je neko ko se vrlo često i vrlo javno zalagao za prava gej populacije, par godina pre same Madone. Ipak, gej kultura nikada nije Kurta, Nirvanu ni alternativni rok prihvatila kao deo svog identiteta, pa je i ova pobuna prošla bez interesovanja gej populacije koja je prigrlila dens zvezdu Madonu, jednu od najuspešnijih proizvoda pop kulture, za svoju ikonu.

Madonom inspirisane mlade pevačice donele su novu eksploziju muzike za igranje čiji akcenat nije bio na muzičkoj ekspresiji, ali zahvaljujući pornografizaciji scene koja biva interpretirana kao liberalna struja u mejnstrim muzici uzimaju primat pre svega kod mlade publike i gej populacije. Pored Kristine Agilere i Dženifer Lopez najveće iznenađenje doneo je neslućeni uspeh albuma prvenca jako mlade Amerikanke vrlo skromnih vokalnih sposobnosti – Britni Spirs. Upliv elektronske dens muzike kojoj je vrata mejnstrima otvorila Madona singlovima “Vogue” i “Deeper and Deeper” sada već biva evidentan i elektronska dens muzika vrlo brzo postaje apsolutno dominantan stil u mejnstrimu što jeste i dan danas. Zbog toga mejnstrim muzika više nego ikada biva slavljena i od gej populacije koji kao svoje zvezde vide Lejdi Gagu, Keti Peri, Bijonse, Rijanu, Dejvida Getu, Avićija… Kao i raniji muzički pravci, i elektronska dens muzika i njome obojen pop trpe velike kritike. Zamera joj se što je hedonistička, što nije potrebno naročito umeće niti veština da bi se njome bavilo, što nema nikakav sociološki ni kulturološki značaj. Te kritike izazivaju burne reakcije njenih pobornika među kojima je i gej populacija. Često čujemo i taj argument da je i džez kritikovan kao “đavolja muzika”, pa i rokenrol. Ono što se pritom previđa je činjenica da su džez kritikovali mahom neuki, konzervativni ljudi iz ruralnih sredina što nije slučaj sa elektronskom dens muzikom koju uglavnom kritikuju muzičari i muzički osvešćeni ljudi koji razumeju da se muzičari sve više povlače sa scene ostavljajući prostor di džejevima koji poseduju vrlo siromašno poznavanje melodije, harmonije i metrike, što jeste jedan od razloga što velika količina muzike danas zvuči jako slično. Za dens muziku se, čak, greškom vezuje nekakva liberalnost jer je moderna i uglavnom je slušaju mladi ljudi, dok se, zapravo, radi o najkonzervativnijem muzičkom stilu u istoriji popularne muzike, jer se više nego bilo koji drugi stil pridržava ustaljenih normi kompozicije i strukture muzičkog aranžmana koji su takvi kakvi jesu još od njenog nastanka s kraja sedamdesetih godina. Osvrnuću se na jedan skoriji događaj. Farel Viliams je zbog plagiranja pesme Marvina Geja platio kaznu od sedam i po miliona dolara jer je u svojoj “Blurred Lines” koristio ritmičke motive iz pomenute, iako bismo prema kriterijumima koji su korišćeni u procesu slobodno mogli da kažemo da je svaka elektronska dens pesma ikad producirana u stvari plagijat pesme “I Feel Love” Done Samer koju je 1977. producirao Đorđo Moroder.

Još jedan kuriozitet je i situacija da iako danas gej umetnika u mejnstrim muzici ima više nego ikada, ekstremno mali broj njih se bavi muzikom koja nije dens i njime inspirisan pop, pa čak neznatan broj onih koji se bave drugim žanrovima uopšte i nemaju podršku gej populacije. Tako imamo višestruko nagrađivanog Rufusa Veinrajta koji čak trpi veliku kritiku od strane gej populacije zbog objektivne konstatacije da nema njihovu podršku jer gej ljudi imaju loš muzički ukus. Takođe, Antoni Hegarti, trans umetnik, pijanist i vokalni solista poznat po izuzetnoj ekspresivnosti u vokalnoj interpretaciji, dobitnih mnogih nagrada, pa i nagrade za album godine 2005. za album “I Am a Bird Now”, u gej krugovima ne izaziva naročitu pažnju, te ostaje slavljen mahom od ljubitelja kvalitetne muzike. Od njega su u LGBT populaciji neuporedivo popularniji RuPaul i Adore Delano koji se bave bubblegum dance žanrom.

Iz svega ovoga stiče se utisak da iako je gej populacija u nezavidnom položaju u društvu i konstantno diskriminisana i ugnjetavana, gej kultura je uvek bila više hedonistička nego subverzivna. Barem se tako da zaključiti iz njenog odnosa prema popularnoj muzici. A da li je i zašto to tako ostavljam vama na razmišljanje.

Piše: Dušan Pupaqu

Related Posts