Bruca LaBruce: Ponosni pornograf

Bruce LaBruce je međunarodno priznati filmski stvaralac, fotograf, scenarista i umetnik iz Toronta. Pored brojnih kratkih filmova, napisao je scenarija i režirao devet igranih filmova uključujući i film “Gerontophilia” za koji je dobio glavno priznanje na filmskom festival u Montrealu kao i film “Pierrot Lunaire” za koji je dobio nagradu Teddy na Berinalu 2014. godine. Na ovogodišnjem Merlinka festivalu moći ćete da pogledate njegov najnoviji film Mizandristkinje (The Misandrists).

Kako gledate na savremeni queercore? Da li postoje razlike u odnosu na new queer cinema iz devedesetih?

Ima drugačiji smisao jer kada sam, tokom osamdesetih i devedesetih, počinjao da se bavim filmom i umetnošću još uvek je bio deo gej pokreta za oslobađanje započetog sedamdesetih godina. Tako da je automatski imao više politički aspekt, kao politički zahtev za dobijanje osnovnih prava i borbe protiv homofobije i diskriminacije. Zato je bio veoma militantan i to seksualno militantan. Seksualnost je bila jedan od motora koji je pokretao gej pokret. Bez ikakvog kajanja. Vladao je eksperimentalni duh da pokušamo da se što više moguće udaljimo od ustaljenih običaja, pokušaja da budemo protiv braka, monogamije, protiv uobičajene seksualne prakse. Cela stvar se vrtela oko eksperimentisanja sa ekstremima. Nisam siguran da takav duh i danas postoji. Sada je tu celokupna nova dimenzija gej sveta koja je mnogo konzervativnija. Poput gejeva koji morališu ljudima koji se prcaju previše ili popuju zbog slobodnijeg ponašanja. U Berlinu to i nije uobičajeno, ali uočavam takve stvari u drugim zemljama.

Gejevi desničari su protiv svojih sopstvenih prava? Ne kapiram to?

Tokom osamdesetih i devedesetih kada biste naleteli na gej osobu mogli biste se opkladiti da je levičar, ali danas homoseksualnost uopšte nije dobar pokazatelj nečije levičarske ideologije. Sa druge strane, tu su queer milenijanci koji su veoma dobro obavešteni i sofisticirani, ali nisu previše opterećeni političkim identitetom. Zato su i mnogo više fluidni u njihovoj seksualnosti i seksualnim identitetima. Ovo je nešto što mi je veoma interesantno. Uzdizanje trans pokreta je neka vrsta novog revolucionarnog duha. Dakle, dešavaju se dosta dobre stvari. Mislim da su ondašnji gej krajevi i gej geta bili svrsishodni jer su bili poput tvrđava. Ljudi su se držali zajedno i mogli su da se suprotstave homofobiji, neprijateljstvima i moralnoj osudi. U jednom trenutku tokom poznih devedesetih postali su zatvori. Ljudi su bili zaglavljeni unutra, nisu mnogo izlazili u stvarni svet tako da su bili odvojeni i izolovani. Postojali su mimo društva. Danas su tu mnoga mesta na koja ljudi mogu da odu tokom vikenda i učestvuju u raznim događajima vezanim za gej paradu. Koja je danas za strejt ljude. Sva energija je raspršena širom grada.

Vaše ime je tokom devedesetih postalo dobro poznato na underground queer sceni zbog radova u kojima je tema bila prostitucija ili droga. Čini se da je danas deo gej scene inkorporiran u sistem. Vidimo kako mediji romantizuju gej stil života. Života prelepih, bogatih, uspešnih, belih muškaraca. „Nil-Patrik-Haris način života“. Kako se osećate u pogledu normalizacije jednog dela gej zajednice?

Problem sa gej pokretom je isti kao i sa crnim ili feminističkim pokretima. Svi su bili hardkor, levičarski, uglavnom marksistički. Dosta njih. Crni Panteri su bili marksisti. Tokom sedamdesetih u Torontu gej aktivisti su objavljivali izrazito marksistički magazin „The Body Politic“. Zapravo su bili antikapitalisti. Ovo je klopka za svaki ekstremni levičarski pokret. Kada počnu da dobijaju pristalice ili moć ili da budu prihvatani od strane establišmenta oni kažu, nešto tipa, „Oh, ovo radimo samo privremeno, dakle možemo prigrabiti moć i ostati verni sebi i raditi kao što smo uvek radili“. Ali nikada ne bude tako. Nikada ne funkcioniše tako. Kada jednom budete uvučeni u establišment nikada se više ne možete vratiti i biti super kul i antikapitalistički. Kada jednom uđete zonu udobnosti nikada nećete izaći napolje. Ovo je najosnovnije pravilo radikalnih politika. Zato sledim strategiju Jeana Geneta. Gde god je u svetu video revolucionarni trenutak odlazio je tamo, davao podršku i postajao deo pokreta. Ali na prvi znak da će pokret biti institucionalizovan ili asimilovan ne samo da ga je napuštao već bi se borio protiv njega. Čak i kao umetnik pokušavam sledim ova pravila. Nisam revolucionar koji će da bude na barikadama sa podignutim rukama. Nisam čak ni politički aktivista, ali kao umetnik mogu upotrebljavati ovaj pristup kao metaforu.

Ponekad mi se čini da sistem veoma brzo shvata kako da se izbori sa otporom koji na kraju postaje tačka oslonca samog sistema.

To je jedan od razloga zašto vam na početku dopuste da uđete u sistem. Znaju da će ako postanete deo sistema onaj radikalni deo otpasti. Zato što će ih sistem zavesti. U mom filmu „The Misandrists“ koji govori o lezbijkama, separatistima, feministima, teroristima… protivim se feministkinjama koje žele jednakost u korumpiranom sistemu. One žele jednakost sa muškarcima kako u moći tako i u korupciji. Ne možeš posedovati taj nivo moći bez prihvatanja tog nivoa korupcije. Koja je poenta imati jednaka prava u nepravičnom sistemu? Uzmite za primer nemačku teroristkinju iz sedamdesetih godina Ulrike Meinhof iz RAF-a (Red Army Faction). Ovo je bio njen način razmišljanja. Ugnjetavani su postali ugnjetavači. Ovo je tema koju možete videti velikom broju mojih filmova. Zanimaju me sve vrste ekstremnih grupa i pokreta. Nije to nešto što se dešava samo u queer svetu, već je u pitanju proces u revoluciji. Kao u nekim državama Centralne Amerike. Imate Nikaragvu u kojoj su na vlasti komunisti, ali imaju i diktaturu koja je otišla u desno. Ljudi odlaze tako mnogo ulevo da obrnu ceo krug (i postanu fašisti). Zanimljivo je kako su trans osobe veoma svesne ovoga. U prošlosti gejevi i lezbijke, ali mahom gejevi, nisu mogli da se zaposle i imaju bilo kakvu ekonomsku moć. Ovo se promenilo jer su gejevi i lezbijke asimilovani. Sada su trans osobe u toj poziciji. Oni su nova manjina koja trpi diskriminaciju samo zbog onoga što jeste, ne može da se zaposli pa su u lošijem ekonomskom položaju. Međutim i trans osobe su pred istim rizikom. Čim počnu da ih prihvataju i oni će postati koruptivni kao i svi ostali.

Možda će nešto naučiti iz iskustva gej pokreta…

Neće. Niko nikada ne nauči.

Ne, kao što ni oni nisu, imam osećaj kao da je borba za gej prava na neki način dete feminističkog pokreta…

Crni pokret je nekako još više razočaravajući jer su krenuli od tih marksističkih temelja, a završili su kao pravi hiper-kapitalisti. Mislim na hip-hop pokret. Previše hip-hopera repuje o tome kako su uspešni i bogati. Muče ih brige bogatih ljudi. Oni su najočigledniji primer izdaje revolucionarnih korena.

„Ugnjetavani je postao ugnjetavač“ dešava se još od početka hrišćanstva…

Jeste. Zapadna demokratija je poput ljuljaške. U Kanadi smo imali desetogodišnju vladavinu desničara da bi se sada vratili levici. U Americi Trampova pobeda nije samo posledica rasizma, ksenofobije i glupih neobrazovanih belaca (ne isključivo neobrazovanih, preciznije) koji su u paranoičnom strahu od invazije drugih ljudi, Meksikanaca, koji će im oteti radna mesta i tako dalje i tako dalje. Ima i toga u velikoj meri, ali postoji još jedan element. Obama je dosta doprineo tome. Trudio se da se prikaže liberalom iako je i dalje bio neo-liberal. I tako se ljuljaške vratilo na drugu stranu. To je reakcija. Ali uvek postoji svetla strana. Postoje ljudi koji imaju politička uverenja, ali nemaju interes da postanu deo bilo kakvog sistema. Slobodni radikali koji provociraju svaki nepravedan sistem. Uvek postoje takvi ljudi koje naprosto želiš da upoznaš. Mnogi od njih nisu povezani sa bilo kakvom političkom partijom, pokretom ili organizacijom. Globalno posmatrano postoje i naznake opšteg napretka. Iako postoji ljuljaška i dalje je tu i napredak. Mislim da je mnogo toga bolje za queer osobe. Mnogo bolje nego što je bilo. Bilo je trenutaka u prošlosti u kojima su queer ljudi bili potpuno nevidljivi. Ali, opet, imam prijatelje iz nekih muslimanskih zemalja u kojima je veoma razvijena lokalna gej scena. Čak štaviše, imali su bolju scenu tokom šezdesetih i sedamdesetih jer su bili ostavljeni na miru. Tako da i u Libanu, Afganistanu i Siriji postoji gej scena. Možda je to samo posledica cikličnog kretanja istorije. Šezdesete i sedamdesete su na mnogo načina bile mnogo revolucionarnije.

Da li postoje neki queer teoretičari ili rodne i seksualne studije koji vas kao režisera posebno inspirišu?

Ne teorija, jer u određenoj tački odbacujem akademsko. Na Univerzitetu u Torontu sam studirao filmsku umetnost jer sam nameravao da postanem filmski kritičar, ali sam pohađao i časove filmske produkcije zato sam želeo da znam i kako se prave filmovi. Tek sam se kao diplomac snimajući svoj prvi film na super osmici zainteresovao da postanem filmski stvaralac. Nakon šest godina upisao sam postdiplomske studije iz filmske teorije. Stvarno mi je bilo i previše akademskog. Film „Raspberry Reich“ sam i snimio inspirisan tim iskustvom da ljudi ne praktikuju život koji propovedaju. Znao sam i profesore i studente koji su prigrabili radikalnu teoriju, ali je nisu živeli u praksi. Tako da imaš nekog profesora koji deset godina živi u elitnom naselju, a propoveda marksizam. Štaviše, akademsko može biti veoma izolovano i razdvojena od onoga što se dešava u stvarnom svetu. I zato ga odbacujem. Tokom studiranja sam pročitao baš dosta teoretskih radova. Ali nakon toga nisam baš čitao ekstremističku queer teoriju. Mislim, čitao sam članke o tome tamo i ovde i razgovarao sa ljudima, ali nisam aktivno pratio queer teoriju. Za film “The Misandrists” dva glavna izvora su mi bila “Second Sex” Simone de Beauvoir koju je napisala četrdesetih godina kao i Ulrike Meinhof iz šezdesetih i sedamdesetih iz bande Baden-Meinhof. Na njih pravim reference u filmu „Raspberry Reich“. Bili su veoma poznati ekstremni levičari koji su tokom sedamdesetih godina prošlog veka postali teroristi. Znate, u Berlinu su postali nešto poput narodnih heroja iz sedamdesetih koji su otimali bogate industrijalce, ubijali ljude, uništavali banke. Posvećeno im je mnoštvo referenci u popularnoj kulturi u Nemačkoj u poslednjih deset godina. Takođe su bili i feministi i Ulrike Meinhof je i započela je karijeru baveći se akademskim radom. Pisala je za nemački ekstremno levičarski časopis koji i danas postoji. Za deset godina, između šezdesetih i sedamdesetih, pisala je po jednu kolumnu mesečno. Bila je na univerzitetu i zato je koristim kao izvor. Tako da nikada nisam bio u post-strukturalističkoj teoriji. Čak i kada neki teoretičari kažu da moji filmovi pokazuju neke aspekte akademskog diskursa. Čudno je što se moji filmovi mogu čitati kao veoma akademski i teoretski. Malo je tužno što snimam akademske filmove iako mrzim akademsko.

Mislim da možete balansirati između akademskog i političkog, a jedne strane i sa pop estetikom…

Filmovi „Raspberry Reich“ i „The Misandrists“ jesu satira na radikalne levičare, ali i saglasnost sa principima koje zastupaju.

Kako je moguće radikalno menjati sebe, a i dalje ostati subverzivan?

Svakom filmu pristupam posebno, kao da je svaki eksperiment na svoj način. Takođe idem napred i nazad u pokušajima da uradim veće filmove sa pristojnim budžetom, pa ako mi to ne uspe onda snimim jedan veoma niskobudžetni film. Imam uspešne prijatelje koji moraju da održavaju nivo životnog stila koji su dostigli sa sve kućama, porodicama, hipotekama, decom ili šta sve ne. Zbog toga počinješ da prihvataš poslove koji te zapravo ne interesuju i zbog toga praviš kompromise sa onim u šta veruješ. U tu zamku do sada nisam upao jer me ne interesuju materijalne stvari tako da živim prilično skromno u svetu koji mi omogućava određen nivo kreativne slobode.

Dakle, uspeli ste da radite ono u šta verujete?

Da, do određenog stepena. Što je luksuz u kome nije uvek lako živeti. Nemam pojma, oduvek sam imao taj pankerski duh. Zato što sam bio panker tokom osamdesetih čini mi se da će ovo obeležje da me prati zauvek… Pre svega, budi veoma agilan, ne dozvoli da te okuju, nikada nemoj da se definišeš na samo jedan način.

Koliko su teme koje obrađujete u filmovima bliske Vašim ličnim seksualnim iskustvima? Da li postoji neka zajednička tačka?

Pa, počeo sam kao eksperimentalni stvaralac tako da… I sve je to uglavnom bilo svedeno na dokumentovanje mog privatnog života i života mojih prijatelja. Bilo je opušteno, kao kada je neko snimao kako stavljam pirsing na bradavicu ili nešto tako blesavo. A onda sam počeo da koristim pornografiju kao neku vrstu političke poruke zato što sam bio na pank sceni , a u to doba u Kanadi i Americi bilo je prilično homofobično. Tako sam uradio taj eksperimentalni film u kome sam prikazao pank klubove i alternativna umetnička mesta. Svi su bili veoma iskreni i otvoreni u vezi sa seksualnošću i seksom. I bez ikakvog žaljenja zbog toga. Koristio sam pornografiju, a onda sam počeo da snimam i sopstvene amaterske porno snimke. Pronalazio bih neku pornografiju snimljenu na super osmici, a onda bih je seckao i montirao sa stvarima koje sam lično snimio. Kao kada smo praveći fanzine sekli fotografije iz pravih gej čaosposa i pravili naše male kolaže. Tako sam počeo da snimam porniće, a onda sam počeo da ih snimam za moje producente i druge porno kompanije. Tako da je uvek bilo vezano za dokumentovanje mog života i života mojih prijatelja. U moja prva tri filma („No Skin Off My Ass“, „Super 8 ½“, „Hustler White“) bio sam i glumac. Delom i zbog toga što nisam mogao da priuštim da platim nekog drugog. Nikada me nije zanimalo da zaista počnem da se bavim glumom… Ali u filmovima junaci postaju varijacije moje ličnosti. Ovo je slučaj i u filmu „The Misandrists“ jer sam se tokom osamdesetih godina družio sa nekim radikalnim lezbijkama, čak i sa lezbijkama separatistkinjama. Visio sam sa tim hardkor lezbijkama. One su insistirale da povedu neke svoje gej drugare na događaje na kojima bi trebalo da budu prisutne samo veoma HC lezbijke. I tako bi se tu našlo dve-tri stotine lezbijki i dva-tri geja. Sve su nas mrzele. Te drugarice su pokušale da nas zaštite. Uvek ću se sećati toga i ovaj film je moja posveta njima.

Poznati ste kao reditelj koji podriva ustaljene kulturne norme i koji se bavi subverzivnim temama. Sa druge strane u Vašim filmovima se mahom pojavljuju mladi, seksi i zgodni momci. Da li je u tome leži opasnost povratku ustaljenim društvenim normama? Kako odgovarate na ovu kritiku?

Baš sam nedavno imao diskusiju o tome vezanu za film “Gerontophilia”. Sagovornik mi je rekao kako mu se dopao film, a naročito jer je glavni junak izuzetno sladak mladi momak. Zapravo sam želeo da snimim romantičnu mejnstrim komediju tako da je upotreba slatkog para bila deo žanrovske nužnosti. To je formula za romansu. Ali moja poenta je bila da pokažem kako, iako je momak bio sladak i lep, da je zapravo predmet požude u ovom slučaju bio jedan veoma šarmantni i seksi dekica. Onda sam počeo da razmišljam kako bi radnja filma otišla u nekom sasvim drugom pravcu da sam za tu ulogu odabrao nekog običnijeg momka. Isto je bilo i kada sam snimio film „L.A. Zombie“ sa Françoisem Sagatom. Svi su odmah počeli da pričaju kako je on superhot, macan ili šta god. Ali ja sam oduvek bio politički nekorektan kada su takve stvari u pitanju. Uvek sam se opirao kada bi mi ljudi rekli šta bih trebalo da uradim i činio bih potpuno suprotno. Ponekad totalno otkinem na mišiće. Neću da se pretvaram da nije tako. Ali sam i prilično demokratičan, ako me shvatate, volim različite tipove, rase, veličine… Ali sam takođe i realista. Znam šta moram da uradim da bih uvukao publiku u priču. To je veoma iritantno. Na primer, mrzim Instagram. Imam tamo profil, ali ga istovremeno i mrzim. Mrzim kada ovaj bodibilder automatski dobije stotine i hiljade pratilaca. Tokom osamdesetih i devedesetih smo bilo mnogo svesniji telesnog fašizma. Znate, zvali smo ga telesni fašizam.

Već je tada bio problem?

Ljudi tada nisu bili toliko zainteresovani za takav oblik tela. Naravno da neki jesu. Ali nije bilo kao sadašnji fenomen u kome se takva tela obožavaju. Prilično sam ambivalentan oko toga. To je neka volim/mrzim stvar. Ponekad se osećam krivim. Ali tako je kako je. Ne mogu da kontrolišem moje seksualne žudnje. Neki ljudi pokušavaju i izgleda da uspevaju da politizuju svoj seksualni pogon i načine ga politički korektnim. Ja to ne mogu. Na primer sa filmom „ The Misandrists“ mi je bilo veoma teško da ga usmeravam.

U filmu se pojavljuju samo žene?

Tu su i dva muškarca, ali ima trinaest žena. Kada se sada osvrnem žalim što nisam mogao da nađem krupnije žene. Ne zbog političke korektnosti već zato što smatram da su mnogo više seksi. Bilo ih je teško naći zbog načina na koji je kasting održan. Oh! Ovo je samo izgovor. Trebalo je da se potrudim malo više.
Volim kada čovek prizna svoju grešku. Mislim da je mnogo lepše nego kada se predstavlja savršenim.
Nadam se da će i publika biti tako velikodušna i zauzeti takvo stanovište.

Već ste spominjali Vaš novi film „The Misandrists“. Da li nam možete reći nešto više o njemu?

U njemu sam pokušao da sarađujem sa što je više žena moguće. Takođe i iza kamere. Dve producentkinje su lezbijke, urednica je lezbijka, za muziku su bile zadužene lezbijke. U ekipi je bilo dosta žena. Bilo je interesantno istraživati i feminizam što je, ako si muškarac, pomalo i politički nekorektno. Bila je drugačija energija. Mislim na seksualnost. Bilo mi je veoma neobično da, kao gej muškarac, posmatram i snimam žensku seksualnost.

Znači da u filmu ima seksualnih sadržaja?

Da, zato što one snimaju lezbijske porniće kao deo njihove terorističke agende. Ali „The Misandrists“ nije pornić. Postoji samo jedna glavna eksplicitno pornografska scena, ali više ima referenci na meke porniće iz sedamdesetih. Ja sam gej koji nikada nije spavao sa ženom pa mi je bilo interesantno da uhvatim tu vrstu seksualnosti.

Izvor: www.trashera.de