Možda nije po kanonu, ali otpočnimo ovaj oproštajni tekst jednom zaista zgodnom trivijom – davne 1990. Alexis Arquette (u tada muškom mu obličju, naravno) pored Renea Bitorajca i Sinoličke Trpkove, koju pamtimo iz Kusturičinog Doma za vešanje, u davnih dana zaboravljenom nemačkom ostvarenju Gavre Princip – Himmel unter Steinen, očito o Gavrilu Principu, tumačio je epizodni lik Milana!

Upravo pomenuto nema previše veze sa onim šta je docnije Alexis Arquette predstavljala i čemu je u međuvremenu težila, ali jeste zgodan način da se uvede teza da je tokom dobrog dela svoje dugovečne karijere Alexis Arquette krajnje eklektično pristupala, čime je zadužila ne samo LGBT populaciju nego i širi soj filmofila i filmadžija. I upravo dragocenost jedne tako (barem za sočne filmske epizode i manju minutažu) nadarene glumačke pojave, uz to krajnje živopisne i istinski intrigantne pojave, ostaje u amanet budućim borcima za gej prava i filmoljubima, koji će, nadajmo se, biti svesni časnih i vrednih preteča i udarnika. Što se udarništva tiče, ako se uzme brojka od čak sedamdeset televizijskih i filmskih uloga u filmografiji Alexis Arquette, dakako, može se reći da se tu dobrim delom radi i o neizbirljivosti i neopreznosti, ali je svakako uglavnom reč o pravoj zaljubljenosti u glumi i njenoj podatnosti za igru i mimikriju.

Od mimikrije je zapravo i krenulo – Alexis Arquette je na samom početku karijere uknjižio manju ali značajnu ulogu transvestita Georgette u izvanrednoj adaptaciji Selbijevog „Poslednjeg skretanja za Bruklin“ (The Last Exit to Brooklyn), u moćnom rediteljskom viđenju nemačkog sineaste Ulija Edela (reditelja i filmova „Mi, deca sa kolodvora Zoo“ i „Bader Majnhof“). Georgette je bila vrhunski odglumljen lik i Alexis Arquette je već tada, na prvoj profesionalnoj koti svog glumačkog puta, superiorno iskoristio svaki kadar, nadahnuto poigravajući se sa androginom suštinom lika koji je tu tumačio, a što je, kako će se u doglednoj budućnosti i pokazati i obznaniti, bio i njegov intimni i subjektivni poriv. Premda je reč o barem numerički i površno gledano bogatoj filmografiji i premda je Alexis ostala u glumačkoj senci sestara i brata (Rosanne i Patricije, odnosno, Davida), ova će uloga, naravno, uz one dve nezaboravne vinjete, uloge obožavaoca i imitatora Boya Georga kraj Adama Sandlera i Drew Barrymore u hit-komedijama „Svadbeni pevač“ i „Blended“, ostati vrhunski dometi i za širu filmoljubivu publiku najprepoznatljivije uloge Alexis Arquette. Što, složićete se, nije malo.

Ovde možemo da zastanemo i da naglasimo da je značajan deo čari i šireg društvenog značaja Alexis Arquette, a koja je i u danima svoje najveće slave i najvećeg proboja ostala verna margini i silom marginalizovanima, proističe iz njenog stalnog napora da se nametne i mimo okvira queer filma i queer uloga u ostvarenjima koje se, što sudbinski, što ciljano obraćaju ipak šire shvaćenom gledateljstvu. Osim neospornog glumačkog dara i porodične tradicije (i stariji potomci porodice Arquette predstavljali su važan deo show-biz mašinerije), tu je dosta pomogla upadljiva sklonost Alexis Arquette humoru i ponajpre autoironiji, a bez čega zapravo ni nema pravog i ukotvljenog queer identiteta. To je dobrodošlo posebno nakon i zvanične tranzicije (početkom četvrte decenije joj života) i kada su se proredile prilike za zahtevnije i obuhvatnije uloge i kada je Alexis suptilno ali neumitno bila saterana u estradne vode i uglavnom infernalne krugove selebriti rijalitija. Izuzmemo li pojedine blještave zvezdice i kratkotrajne satelite iz RuPaul’s Drag Race, recimo, i njihove povremene uspele poente i ispade, nije moguće naći adekvatan i ubedljiv pandan malo je reći dovoljno osobenoj Alexis Arquette.

U zaključku, uz iskreno hvala za sve što nam je podarila tokom te (u holivudskim ali i realnoživotnim razmerama) duge misije, pomenimo još i slobodu kao važan, ako ne i najznačajniji i najcelishodniji segment njene osebujne pojave. Sloboda, autoironija, razigranost, barem prividna lakoća prevazilaženja nametnutih ograničenja pa bila ona i rodnog i polnog tipa, te neporecivi talenat – ima se tu podosta toga slaviti u slučaju nedavno preminule Alexis Arquette. Tako sabran i prikazan život, pa bio on prekinut u 47 godina tek, svakako je imao i ima smisla.

Piše: Zoran Janković

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.