Kako se god okrene, marginalizovanima marginalizacija nekako ne gine. Tu i tamo, ako ne i svako malo. Afroamerički deo Holivuda i filmskog i filmadžijskog dela Amerike s punim pravom je razgnevljen ovogodišnjim, isključivo belačkim nominacijama za Oskara, te je bojkot, bez obzira na njegove moguće krajnje domete, sasvim na mestu. S druge strane poklonici queer cinema zabata mogu da budu sasvim zadovoljni ovogodišnjim vrednovanjem Američke filmske akademije, jer su zapaženo mesto na listi dobitnika tih i dalje prestižnih nominacija zadobili autori dva krupna queer naslova iz najnovije filmske žetve; naravno, reč je o ostvarenjima Carol i The Danish Girl. Ali…

…nominacija, nagrada će biti i one će proći, ono što je daleko važnije šta nam to na planu kvaliteta i dometa u slučaju konkretnih filmskih ostvarenja ostaje. Jer, da se ne lažemo i samoobmanjujemo (kad već, barem u ovom trenutku, za to nema preke potrebe), teško da će iko u doglednoj budućnosti pokušati da snimi nove verzije dva gorepomenuta naslova i predloška. A, mimo sve pompe i podosta smokvinih listova, dva narečena filma u značajnoj meri predstavljaju razočaranja, i to ne samo sagledavano u svetlu najčešće nerezonskih očekivanja vazda sitničave publike.

Carol je na papiru, kako to obično i biva, predstavljala čist zicer. Tod Hajns, prekaljeni autor i svakako zaslužni vlasnik mesta pri samom vrhu filmske aristokratije kada je queer film u pitanju (i ne samo taj odeljak, naravno), uz dovoljno raskošan budžet prihvatio se adaptacije čuvenog romana velike Patriše Hajsmit, glavne uloge dodelivši sjajnom i obećavajućerm dvojcu – Kejt Blančet i Runi Mara. Na sve to, film je primećen gde treba, odjeknuo je gde, kada i u meri u kojoj je to bilo potrebno, često je pominjan u svim odabirima najuspelijim prekookeanskim ostvarenjima u godini za nama… reklo bi se, čist zicer koji se sasvim zasluženo izrodio u pun pogodak, i to po svim iole relevantnim osnovama i aršinima. Nevolja je što Carol mimo početnog ushićenja nad samim postojanjem tog filma baš takve krštenice i takvog rodoslova na kraju puta ipak ne pruža dovoljno toga suštinski važnog, i po sam film i po priču o njegovom poreklu i nastanku.

Tod Hejns pokazuje zanatsku sigurnost, tu smislenog spora teško i da može biti, ali, s druge strane, teško je oteti se utisku da Carol, iza sve te dimne zavese visoke estetizacije i sigurnog rediteljskog rukopisa i postupka, zapravo pruža tek rutinirano i rutinersko ispovrtanje već više puta viđenog, i to u primetno boljim izdanjim, pa još u izvođenju istog autora. Zamor materijala je osetan, pod njegovom bagažom posrće osnova ove i ovakve Carol, a sve to se, eto, da stvar bude gore, zbilo u trenutku kada je u filmski medij trebalo preinačiti jedno tako značajno i (kvalitativno gledano) gotovo pa savršeno delo tako značajne autorke. Nasuprot toj polaznoj građi, pa u suštini krajnje filmičnom romanu lejdi Hajsmit, Hajns se odlučio za previše brzo i lako upadljivu vežbu na temu autopilotsko-reciklažnog pristupa dobro znanim i provereno učinkovitim stilemama, na kojima je zasnovao dobar deo privlačnosti i osobenosti prethodnih mu filmova. Stoga, na kraju priče nimalo ne čudi što Hajnsova Carol u krajnjem zbiru, a uprkos sveopštoj uprizorenosti i visokoj polituri na planu pojavnog, biva ravan i emotivno gotovo u potpunosti ispušten film, koji uspeva da dočara tek delić tek jednostavne, lako uočljive i sasvim razumljive magije koja je vezala junakinje te proze Patriše Hajsmit u tako burnu i sveprožimajuću romansu u zlo vreme.

Nažalost, po sličnoj osnovi potklizao je i mnogo očekivani film The Danish Girl, takođe, jedno od onih ostvarenja koje u načelu deluje kao pun pogodak po svim osnovama, a što na kraju prouzrokuje krupna očekivanja i sa njima neraskidivo uvezano razočaranje. Priča je obećavala – u pitanju je jedan od pluskvamperfekatskih slučajeva transrodnih osoba i skandala koji su pratili bitisanje tako i toliko atipičnih, domaćinski budžet, Edi Redmejn i Alicijaa Vikander u naponu glumačke forme, Reditelj Tom Huper, kome režija slično postavljenih produkcija i ostvarenja nimalo nije strana (tu je njegov Kraljev govor kao dokaz te teze od pre samo nekoliko leta). Ipak, The Danish Girl na koncu isporučuje tek korektan film, doduše, krajnje upotrebljiv i visoko iznad obično tužnog proseka aktuelnog queer filma, ali ipak tek standardno i vidno usrednjačeno ostvarenje, kome fali ponajviše buntovničkog duha, nepatvorene provokacije, ali ponajpre – višeslojnosti i dubine.

Upravo tako, Huper ne uspeva na ključnoj koti, a to je da ubedljivo (a uz to i filmski rečito, promišljeno, zašto ne i intelektualistički naglašeno) prikaže svu dubinu promene glavnog junaka na tom njegovom putu ka statusu glavne junakinje. Ovde treba izuzeti Redmejna, čiji su trud i dobra volja evidentni, pa i neupitni, ali oštra kritika svakako s puno prava sleduje udarnom delu autorsko-kreativnog tima upravo na konto tog golemog (i kako se kad krene odjavna špica ispostavi) nenadoknadivog propusta. Bez studioznijeg prikaza tako korenito i do te mere dalekosežno uticajne promene, i po živote junaka ali, što je u ovoj konkretnoj priči ipak značajnije, po sam film, koji je, da ponovimo, obećavao dosta toga i čija se polazna osnova činila kao Bogom dana za jedno vanserijskom, jedinstveno, možda i izuzetno delo, a čemu se The Danish Girl, ovakakav kakav jeste, ipak ne primiče dovoljno blizu.

Tako, umesto dva filma-graničnika, dobili smo tek dva ostvarenja kadra da zadovolje manje zahtevnu, ali i na pitanja queer identiteta i slične finesa manje osetljivu publiku, odnosno, pred nama su dve nacifrane drame u kostimima, koje, pak, slabo šta suštinski (bilo filmski, bilo idejno) imaju da ponude. A moglo je bolje… A i moralo.

Piše: Zoran Janković

Related Posts