Kraj (LGBT) godine u Beogradu nesumnjivo obeležava Merlinka festival, već sedam godina za redom. Moram priznati da je to ujedno i jedini LGBT događaj u gradu koji ispratim od početka do kraja, možda čak i jedini „ljudskopravaški“ događaj za koji imam želudac i koji odskače od šablona nabrajanja problema u društvu i moljakanja države da ih reši, prikazivanja statističkih podataka i polemisanja u nedogled bez ikakvog poentiranja i epiloga. Čast izuzecima, zna se koji su. Takođe, to je jedan od retkih događaja, uz BeFem koji takođe tradicionalno obeležava decembar u Beogradu, koji nije zatvorenog tipa i koji je zaista „za svakoga“. Pravim paralelu sa BeFemom iz razloga što je to feministički događaj koji je potpuno inkluzivan i za muškarce, na isti način na koji je „Merlinka“ potpuno inkluzivna za strejt osobe. Ove godine se čak održavao i neki koncert pank ili neke takve muzike u isto vreme i na istom mestu, na pauzama izvaljujem kako sede izmešane ekipe posetilaca oba događaja i međusobno prepričavaju jedni drugima utiske, jedni prepričavaju filmove, drugi nastupe. Priceless.

Anyway, otvaranje festivala 2014. je pokazalo da pojedina dešavanja nisu baš za svakoga i da ipak treba imati minimum kulture ponašanja na javnom mestu, pa čak i ako je otvaranje koncipirano potpuno treš. Zato sam bio malo zabrinut kako će to ovaj put izgledati, ali ispalo je fino i Kvirela se dobro snašla, kao i Markiza koja prošli put i nije baš blistala. Najblaže rečeno. Da se razumemo, i ove godine je to bio potpuno treš performans, ali osmišljen i urnebesno smešan, a to je treš kakav svi volimo, želeli to da priznamo ili ne. Prateći program je takođe bio odličan uz jedinog papu koji radi Papanikolau test, pesme srpske majke je uvek lepo čuti tamo gde se to ne očekuje, a čak i pakleno dosadnu pesmu koja je ovogodišnja himna nije bilo toliko teško slušati u verziji Siniše Radina. Simpatično odmerena doza mejnstrima za ovakav događaj, što se za zatvaranje baš i ne bi moglo reći. Za gošće iz Hrvatske do sad nisam čuo, a nakon nastupa poželeo sam da nisam ni tad. Loša koreografija, neosmišljen performans (izuzev izvođačice sa imenom koje asocira na kanadski foto model koja se bar malo potrudila da to ima nekog smisla), odsustvo kreativnosti i bilo kakvog talenta. Epic fail.

Elem, sve je to sporedno u odnosu na filmsku ponudu ove godine. Najveća vrednost „Merlinke“, po mom mišljenju, je u tome što filmovi dolaze iz različitih krajeva sveta i posetioci mogu gledajući ih da saznaju mnogo o društvu i kulturi zemlje iz koje dolaze, a uz to i steknu uvid u probleme LGBT osoba na različitim tačkama na planeti. To je neprocenjiva vrednost filma i ono što cenim čak i u filmovima koji su loši ili dosadnjikavi je to što uvek donesu neku svoju autentičnost. „Merlinka“ je takav festival da je nezahvalno ulaziti u komparaciju kroz godine, osim u tehničkom smislu, iz prostog razloga što je ograničen uticaj organizatora na to kakvi će filmovi biti. Bez obzira koliko selekcija bude pažljivo izvršena, može se desiti da kvalitet pristiglih filmova bude daleko slabiji nego ranijih godina, što ne znači da je festival loš. Festival je loš ako ne donese ništa novo, ako ne otvori nijedno novo pitanje i ne osvetli nijednu novu dimenziju problema koje targetira. S obzirom na diverzitet zemalja iz kojih stižu filmovi ove godine i mnoštvo različitih perspektiva iz kojih su neke teme obrađene, kao i spektar drugih tema koje se provlače kroz filmove – festival je u potpunost ispunio svoj zadatak. Da li su filmovi bili lošiji ili bolji nego ranijih godina, diskutabilno je. Prošle godine festival je otvorila retrospektiva Xaviera Dolana, a uz njega i Bruce LaBrucea, teško da sve drugo ne bi delovalo „slabije“. Ako izuzmemo dokumentarce koji su mi ranijih godina bili prezanimljivi (Biti gej u Istocnoj Nemackoj, Rent boys, I am a porn star, Rusija i gej propaganda, Susan Sontag, Odri Lord…) a ove godine potpuno dosadni, dugometražni filmovi su bili solidni, pa čak i iako ih uporedimo sa filmovima koji su obeležili festival ranijih godina, kao što su „Puževi na kiši“, „Vikend“ ili „Trbušni plesač“. Ove godine treba izdvojiti „Ajzenštajna u Gvanahuatu“ koji je odličan; „Baku“ koji na apsolutno sjajan način balansira između treš komediografije i drame (za razliku od npr. „Gejbe“ koja je pre par godina osvojila nagradu za najbolji film, iste godine kad je bio i „Trbušni ples“, i dalje mi nije jasno zašto i o čemu je žiri razmišljao) i suptilno otvara mnoga feministička i kvir pitanja, nenametljivo i duhovito; kao i domaći film „Pored mene“ koji uz sve problematične momente o kojima se može diskutovati i strašno neuverljivu glumu pojedinih sporednih, ali ipak dosta prisutnih likova, zaista kroz složene narative likova smeštenih u realnost prosečne srednje škole u nekom većem gradu u Srbiji prikazuje problematiku kreiranja tinejdžerskih identiteta u odnosu na bizarni društveno-istorijski trenutak u kome se nalaze i lakoću pucanja tih mehura od sapunice u kojima se kriju onog momenta kada budu izmešteni iz svoje sigurne zone i bili zaista upućeni na interakciju jedni sa drugima. Ipak, meni ubedljivo najjači utisak ostavlja film „Tajno“ („A escondidas“) koji osim dimenzije otkrivanja (homo)seksualnosti kod dva četrnaestogodišnjaka prikazuje i odnos prema azilantima u Španiji, deportaciju, nasilje i ksenofobiju kroz likove i odnos Marokanca Ibrahima kao dečaka sa potpune margine i Rafe, naizgled na svim osnovama privilegovanog španskog dečaka, ali i jedan opušteniji i manje homofobičan odnos prema homoseksualnosti u Španiji koja se sad vidi kao „manje zlo“ u odnosu na „Arape“ i čak je prihvatljiva „sa svojima“(Špancima). Brilijantno.

Kratki filmovi koji su fokus festivala nisu razočarali, mada će mnogo proći dok mi se neki ne dopadne toliko kao „Camionero“ koji je pobedio 2013, inače jedini put kada se moj utisak kao prosečnog gledaoca poklopio sa mišljenjem žirija. Poštujem to što žiri gleda svetlo, kadriranje i razne neke tehničke stvari (mada nije da su u žiriju uvek ljudi kojima je to blisko, ali ajde), ali meni je ključna jedna stvar – da li me je film dodirnuo ili ne. To znači da narativi likova moraju biti kompleksni, a ne jednodimenzionalni i da su uklopljeni u društveni kontekst, a ne postavljeni u neki vakuum izdvojeni od prostora i vremena i naravno – da je moguće da se svako identifikuje sa njima i da ih oseti. To je utisak koji se retko postiže i to mi je recimo nedostajalo u svim kratkim filmovima domaće produkcije. Nisu mi ostavili neki utisak. Čak i Prime time filmovi, koji su selektovani kao najbolji na festivalu, nisu oduševili. Ove godine je kratke filmove bilo i mnogo teže ispratiti jer su išli neprestano punih 10h i nemoguće je bilo pogledati sve. Mislim da to nije bila dobra ideja organizatora. Ipak, izdvaja se švedski film koji je i pobedio, o Ingrid Ekman, onkološkoj pacijentkinji koja ostvaruje platonsku ljubav sa ženom iz kućne nege, u kome je svakako jedna od najzapaženijih scena ona u kojoj žena u 67. godini mastrurbira. Interesantna je i intervencija u Šekspira u filmu „Još uvek ruža“, upečatljiv je i film „Vanila“, a meni lično najbolji „Kralj brda“ koji prati sedamnaestogodišnjaka koji je primoran da se bavi prostitucijom kako bi zadržao starateljstvo nad maloletnom sestrom. Kroz sve ove filmove narativi likova su kompleksni, sadržajni i inkluzivni. Otvaraju vidike. To nije puko potenciranje LGBT identiteta i likova koji nemaju ništa drugo u narativima osim svoje seksualnosti, već su to osobe koje su i azilanti, onkološki pacijenti, escorti, navijači, nacionalisti, ostavljeni, razočarani, uspešni… a koji su usput i LGBT osobe. Lično verovatno nikad ne bih znao ništa o kućnoj nezi onkoloških pacijenata u Švedskoj da nije Ingrid, kao što mnogi verovatno ne bi razmišljali o problemima migranata u Španiji da nisu videli Ibrahimovu priču. Jer život nikad nije jednodimenzionalan.

Piše: Nemanja Marinović

Related Posts