Sredinom februara sam, kao kolumnista magazina „Optimist“ učestvovao na panel diskusiji „Kako pričati o LGBT temama da te čuju: kreiranje pravih poruka za stvaranje društvene promene“. Hvala organizatoru – Centru za omladinu „Tvoja Srbija“ kao i „Optimistu“ na pruženoj prilici. Bila je izuzetna čast i zadovoljstvo diskutovati sa ljudima kao što su Tanja Vojtehovski, Helena Vuković, Đurica Stankov, Anđela Čeh i Srđa Vučo.
Tema na koju sam se fokusirao u svom izlaganju i koja će i biti tema ovog teksta jeste meni ključni deo iz naslova – „da te čuju“. Već godinama unazad u svojim kolumnama u „Optimistu“ sociološki se osvrćem na sadržaje masovnih medija i pre svega sadržaje popularne kulture, pre svega kroz prizmu feminističke i kvir teorije. Analiza ovih sadržaja tema je i jednog od modula u „Školi medijske pismenosti“ koju vodim u organizaciji „Centar za marginu“. Dve oblasti iz ovog širokog spektra su mi posebno u fokusu – rana socijalizacija putem animiranog filma i politička agenda popularne (mejnstrim) muzike. Na animirani film naš uticaj nije preterano velik, ali možemo da očekujemo da će nakon diverziteta različitih porodičnih oblika Disney produkcija napraviti i taj korak ka prvom animiranom gej heroju ili heroini. U igranom filmu „Lepotica i zver“ to se već desilo, ali čekamo i animiranog gej junaka.
Nasuprot tome, u svetu popularne kulture (pre svega muzici, filmu i televiziji) LGBT populacija ima saveznike koji je podržavaju. Ono što je do sada bio najveći problem jeste elitizam „građanskog“ aktivizma koji je te saveznike odbacivao i ograđivao se od njih, pokušavajući na taj način da zadrži intelektualni i kulturni „kredibilitet“. Na isti način kao što je LGBT aktivizam, što je Helena na tribini i pomenula, dugo bio okrenut separatizmu u odnosu na ostatak društva i podelu na „mi“ i „oni“ i tek se nedavno pojavila nova struja mišljenja i okrenutost ka inkluziji i saradnji, tako je i građanski aktivizam dugo nastupao iz pozicije moći i pozicije intelektualne elite koja hoće da „običan narod“ koji je neosvešćen i neobrazovan „emancipuje“. Međutim, kanali komunikacije koje „građanska i aktivistička elita“ koristi promašili su u potpunosti ciljnu grupu. Neoboriv dokaz ove teze dao nam je nedavno Đurica Stankov gostujući u „Parovima“, televizijskoj formi od koje se svaki građanski aktivista ograđuje i posmatra je sa gađenjem, a koju gledaju milioni ljudi koji su ciljna grupa kojoj se poruka šalje. Iako je osuđivan zbog tog nastupa u aktivističkim krugovima, neposredno nakon njegovog gostovanja stigla je informacija iz Studentske poliklinike da je višestruko uvećan broj osoba koje su se javile na testiranje za koje su čule prilikom Đuričinog gostovanja. Dr Mila Paunić njegovo gostovanje ocenila je kao „najbolju promociju savetovanja i testiranja na HIV do sada“, s obzirom na efekat koji je izazvalo.
Ako želimo da prenesemo poruku određenoj ciljnoj grupi moramo da osvajamo kanale komunikacije koje ta ciljna grupa koristi, pa i da lični animozitet prema određenim osobama ili sadržajima ostavimo po strani zarad višeg cilja. Javne ličnosti imaju medijski prostor o kome čak i najjače nevladine organizacije mogu samo da sanjaju, a ukoliko su nam npr. ciljna grupa mlade osobe moramo da analiziramo šta su poruke koje njihovi idoli prenose. Lično nikada nisam mogao da razumem planetarnu opčinjenost Beyonce dok nisam odgledao dokumentarac o njenim fanovima iz Brazila na „Merlinka festivalu“ koji su govorili o tome koliko ih je osnažila da prihvate sebe i da se bore za svoje snove i ideale. Pandan tome u Srbiji su Novak Đoković i Jelena Karleuša koji se navode godinama unazad kao najveći idoli mladih. Ma šta ko mislio o njenoj muzici, ogroman broj mladih prati Jelenu Karleušu i na isti način na koji Beyonce osnažuje mlade gej osobe širom sveta kod nas to radi ona. Ona je ujedno osoba kojoj je, posle političara, dostupan najveći medijski prostor i čije profile na društvenim mrežama prati preko milion ljudi. Dakle, njena poruka se najdalje čuje i izuzetno je važan saveznik. Veliki broj ljudi, navode istraživanja, nikada nije lično upoznao LGBT osobu. O njima saznaju iz medija, a film je važan zato što od portretisanja LGBT karaktera u filmu može zavisiti i slika opšte populacije o celoj LGBT zajednici. Zato su Stevan Filipović i Milena Bogavac izuzetno važni saveznici jer je film „Pored mene“ emitovan u primetime-u RTS-a odgledalo pola miliona ljudi koji su prvi put videli poljubac dva gej tinejdžera (uz sve druge fantastično prikazane aspekte i karaktere o kojima ćemo nekom drugom prilikom), kao i Slaven Došlo koji je profesionalno izneo ulogu i u kasnijim intervjuima se sa puno poštovanja i uvažavanja odnosio prema LGBT zajednici. Isto kao i Nebojša Glogovac u „Ustavu Republike Hrvatske“.
Nekoliko kampanja u poslednje vreme koriste glas javnih ličnosti da prenesu važne poruke. Neke od njih su LGBT kampanja „Biće bolje“ u kojoj su učestvovale Jelena Karleuša, Marija Šerifović i Ana Bekuta, zatim Kurirova akcija protiv nasilja nad ženama u kojoj su, između ostalih, učestvovale i Kalina Kovačević, Seka Aleksić i Ceca Ražnatović, kao i kampanja „Ne prljaj, nemaš izgovor“ koju je zaista podržao veliki broj javnih ličnosti. Takođe, u medijima postoje bitni saveznici kao što je npr. Tanja Vojtehovski koja je učestvovala na panelu i tom prilikom pomenula izazove koje je imala prilikom realizacije emisije u kojoj je gostovala Helena Vuković, u kontekstu uveravanja da će emisija zadržati gledanost jer prikaz LGBT populacije u pozitivnom svetlu može značiti gubitak jednog dela publike koji te stavove ne deli.
Ipak, stalno naglašavam i uvek ću naglašavati sledeće – potrebna je kritička analiza medijskih sadržaja. U našim medijima ništa nije crno-belo, već nijansirano ne kroz 50, već kroz 150 nijansi sive. Svaka od ovih akcija i medijskih kampanji treba biti dobro analizirana iz različitih aspekata. Npr. Tanja Vojtehovski je iz pozicije televizijske stručnjakinje i dobre poznavateljke funkcionisanja marketinga navela da „biće bolje“ nije najsrećniji naziv kampanje i da ima različito značanje za različite ljude. Sa druge strane, tri velike zvezde koje su podržale ovu kampanju žiriraju u istom talent show programu. Ana Bekuta prenosi poruku potpuno drugačijoj ciljnoj grupi od one kojoj poruku prenosi Marija Šerifović, a Jelena Karleuša koristi i samu emisiju da na jedan direktan način govori o političkim temama i podstiče takmičare da to isto čine. Ipak, u emisiji se od strane nekih drugih aktera mogu čuti i homofobični komentari, iako često nemaju taj cilj, već „izlete“ kroz neki pokušaj humora i duhovitosti.
Iz tog razloga kada analiziramo medijske sadržaje moramo uzeti u obzir i širu sliku – Tanja Vojtehovski je u emisiji „Život priča“ otvorila mnoge važne teme na šta se niko nije usudio, ali Prva televizija pored ove emisije ima emisije koje vodi Ivan Ivanović, izuzetno homofobnog karaktera, kao i emisiju „Tvoje lice zvuči poznato“ koja je s jedne strane „na mala vrata“ uvela transrodnost u primetime i normalizovala je, dok sa druge neki akteri emisije kao pomenuti Ivanović, Vlado Georgijev ili Branislav Mojićević daju izuzetno homofobične i transfobične izjave u emisiji, što nikada nije sankcionisano. Akcija koju sprovodi Kurir je još problematičnija jer, čak i ako ostavimo po strani aktere kampanje, paradoksalno je da kampanju protiv nasilja nad ženama sprovodi jedan od medija koji najstrašnije krši sve etičke kodekse u izveštavanju na ovu temu, lešinari, objavljuje razne senzacionalističke i neproverene tekstove, maltretira porodice žrtava… što se posebno ogleda u izveštavanju o ubistvu pevačice Jelene Marjanović koju i posle skoro godinu dana najstrašnije razvlače u medijima.
Kada je u pitanju vidljivost LGBT populacije, nesumnjivo je da će tome najviše doprineti autovanja poznatih ličnosti, posebno iz sveta muzike, filma ili sporta koji po pravilu imaju najveću fan bazu. Da bi se to desilo potrebno je da se ipak još malo promeni društvena klima jer javno autovanje za veliki broj javnih ličnosti može značiti kraj karijere. Do tada, svaki saveznik koji ima medijsku moć više nego je dobrodošao jer, kao što sam pomenuo na tribini, glas Tanje Vojtehovski će se sigurno glasnije čuti nego glas svih nas ostalih, što je potpuno normalno. Tribina je sama po sebi dokaz toga. Do danas, mediji su preneli samo Tanjine izjave i par šturih izjava Helene Vuković, što ovu tezu potvrđuje.
Piše: Nemanja Marinović
