Prošlogodišnji Bye, Bye Blondie pokazao da je itekako (barem u Francuskoj) moguće sročiti umetnički relevantnu filmsku priču o valerima kojima se daju obojiti lezbijske ljubavi, a skorašnje vesti iz Kana sugerišu da je izvodljivo otići i par kvalitativnih koraka dalje u smeru ozbiljnog filma na te i slične teme
Naravno, politička korektnost, a i iskustvo u slučaju ovogodišnjeg glavnog kanskog laureta lako mogu navesti na pomisao da je još jednom potreba za falš-dokazivanjem društvene svesti dovela do toga da kruna dospe na glavu autora priče o lezbijskoj ljubavi baš u trenutku kada se Francuska krčka u grotlu javne debate o pružanju zakonskih okvira za istopolne brakove. Međutim, sva je prilika da se, uz sva moguća, pa možda i u ranijem iskustvu opravdana podozrenja, ovaj film domogao ključne nagrade Kanskog festivala ponajpre zahvaljujući čisto filmskim kvalitetima.
Naravno, golema većina ne samo ovdašnjih plebejaca do ovog trenutka nije bila u prilici i da se lično uveri u konkretne domete ovog filma, a samim tim i u osnovanost hvalospeva koji su ga pratili tokom i nakon kanske fešte, te zasad možemo samo da sudimo po instinktu, minulom radu reditelja i panegiricima koji na račun ovog ostvarenja stižu u iz dana u dana dužem nizu. Srećom po film i autore, prvobitna fascinacija količinom u njemu prikazanog eksplicitnog seksa nije (kao što je mahom bio slučaj sa „našim“ Klipom) bacila u senku sveukupne kvalitete ovog ostvarenja. I baš kao i uvek, grafički naglašen seks (a kažu da ga u ovom filmu ima u izobilju i uz pregršt detalja, a sve to u neuobičajeno dugim scenama) u dobroj meri će ograničiti distribuciju i ovog filma, ali će istovremeno skrenuti i pažnju onih ne toliko upućenih u taj filmski zabran na delo koje nijednog trenutka ni ne pokušava da zatomi svoju arthouse suštinu.
Reditelj Abdellatif Kechiche je ovom slobodnom adaptacijom hvaljene grafičke novele Julie Mahroh u 179 minuta i tri poglavlja ispričao priču o početku, vrhuncu i sumraku jedne mladalačke damsko-damske ljubavi bez, kako kažu, imalo upadljive želje za senzacionalizmom i otvorenijom polemikom sa većinskim zazorom od takvih ljubavi i priča o takvih ljubavima. Film je, kako kažu, u potpunosti zaodenut u naturalističko ruho, a možda i najpreciznija odrednica da se objasni u ovom slučaju primenjeni autorski pristup bila bi zgodna sintagma stilizovani realizam. U tom smislu, kao reference, nadahnuća i/ili slični radovi navode se dela filmskih aristokrata poput Johna Cassavetesa i Mauricea Pialata, kao i skorašnja izuzetnost Goodbye First Love Mije Hansen Love. Recenzenti takođe gotovo unisono naglašavaju da je reditelj Abdellatif Kechiche ovde vidno nezainteresovan za klasično pripovedanje, što se uglavnom i moglo očekivati od autora u čijem opusu ponosno stoje i gotovo nenarativna ostvarenja poput L’Esquive (2003), La graine et le mulet (2007) i Venus Noire (2010).
Film počinje prizorom časa na kome se priča o značenjima i kod nas glasovitog i voljenog romana Marijanin život Pierrea De Marivauxa i pitanjem profesora „Kako znate da srcu nešto nedostaje?“, da bi ubrzo krenula potraga mlađane Adele za odgovorom na to pitanje, a tokom tog traganja njene će se staze ukrstiti sa putanjama Emme, tek nešto malo starije studentkinje umetnosti. Uprkos pominjanom verizmu kao osnovnoj stilskoj odeždi uglavnom ganuti i poneseni recenzenti naglašavaju da film na planu opšteg tona odiše i snovolikom atmosferom, a možda je upravo taj spoj ovu priču o odrastanju i spoznavanju dobrog dela muka, ali i slasti koje usložnjeni polni identiteti nose sa sobom izdvojilo iz sve beskrajnijeg mora sličnih i srodnih ostvarenja, što je, eto, umeo da vrednuje i kanski žiri sa velikim Spielbergom na tronu nad tronovima.
Zahvaljujući agilnosti beogradske distributerske kuće Megacom Film uskoro ćemo imati prilike da Plavo je najtoplija boja pogledamo u nekom od naših preživelih bioskopa, a dotad, imajući sve pobrojano i pomenuto u vidu, sa podosta izvesnosti se da očekivati da nam je nakon izvrsnog Vikenda od pre par leta (ostvarenja koje se u ovom kratkom međuvremenu domoglo i DVD izdanja u okviru prestižne Criterion kolekcije) sa polja queer cinema stiglo još jedno dostojanstveno, filmski efektno, intrigantno i posve valjane ostvarenje, praktično ruku pod ruku sa potvrđeno odličnim skorašnjim i novim ostvarenjima Xaviera Dolana, Almodovara i Soderbergha donekle bliske provinijencije.
Piše: Zoran Janković
