Prošlo je sto dana rada Vlade Ane Brnabić i u medijskim izveštajima, kao jedan od rezultata se navodi njen dolazak na Paradu ponosa u septembru ove godine, čime je Srbija postala jedna od retkih država na svetu gde se na paradi pojavio premijer. Znači, rezultat je njen dolazak?! Kada vam neko dođe na rođendan, slavu, svadbu… vi mu se obradujete što je došao, ali vas više zanima kakav je poklon doneo! Tako da postavljam pitanje, kakav je poklon donela premijerka Ana Brnabić, kad već kuma Prajda nije donela ništa, čak ni svojih 50 hiljada fanova sa Ušća?!
Premijerka Ana Brnabić je sa sobom na Paradu ponosa dovukla i nekoliko ministara i to je izgleda bilo dovoljno. Svi su došli praznih džepova, premijerka se nije obratila okupljenima, već samo medijima, ništa nam nije obećala i onda je tokom šetnje, kod Londona sa svojom svitom skrenula ka Vladi i otišla u Tursku da bodri košarkaše. Domaći, ali i svetski mediji su objavili to čudo neviđeno, da je premijerka bila prisutna, domaći aktivisti su pali u nesvest što Anu vide izbliza, dok su strani sa ljubomorom govorili kako njihovi premijeri ne dolaze na parade, te zamolili Anu da utiče na njene kolege da se ugledaju na nju. Žao mi je braćo i sestre strani aktivisti, Ana vas nije čula, jer nije paradirala do kraja.
Na prošlogodišnjoj Paradi ponosa, dok je još bila ministarka izjavila je da ona nije „ministar za LGBT prava, već ministarka državne uprave i lokalne samouprave“ i da veruje da Srbija nije zatvorena i konzervativna zemlja. Taj stav nije menjala, ali je ove godine dodala da se tolerantnije društvo gradi „korak po korak“ i da je ponosna što živi u zemlji čiji je predsednik (Vučić) rekao o njoj da ga nije briga da li je gej ili strejt, već da je sposobna! Samo da podsetim da je taj isti predsednik za Paradu ponosa rekao da za nju nije zainteresovan, da ga ne interesuje i da mu ne pada na pamet da ide.
„Ja sam veoma pragmatična osoba, idem korak po korak, i mislim da ako idemo korak po korak, tako ćemo izgraditi tolerantnije društvo“, izjavila je Brnabić, ali nije objašnjavala šta bi konkretno ti koraci bili, jer kako se meni čini Srbija cupka u mestu kada su u pitanju LGBT prava. Osim tog pojavljivanja ministara i političara na septembarskim Paradama ponosa ništa nismo dobili. U već toliko puta pomenutom Akcionom planu za sprovođenje Strategije za prevenciju i zaštitu od diskriminacije stoji da će do kraja ove godine biti pravno regulisane istopolne zajednice i promena dokumenata za trans* osobe. Od toga naravno neće biti ništa, ali je važno da premijerka ide korak po korak kada su LGBT prava u pitanju. Ono što je još skandaloznije jeste da nijedan aktivista koji se popeo na kamionče da na Paradi ponosa nešto kaže nije iskoristio priliku da pred prisutnom premijerkom kaže, zahtevamo… To je bio skup na kome Ana ništa nije obećala, aktivisti ništa nisu zahtevali, korak po korak smo išli kroz pust grad ka besmislu i niko nije hteo da nam peva.
Naravno, samo održavanje Parade ponosa je predstavljena kao ogroman uspeh, pojavljivanje premijerke kao još veći, svi se međusobno tapšu po leđima, čestitaju jedni drugima na uspehu, poštuju se ljudska i manjinska prava, ide se ka EU… te bi neko pomislio da je tako jednostavno zamazati oči domaće i međunarodne javnosti. Ali izgleda da taj pinkwashing recept radi i daje rezultate, jer ga preuzimaju i zemlje iz regiona.
U Crnoj Gori se Parada ponosa takođe održava pod jakim policijskim snagama, u tolikom broju da u ostatku zemlje skoro da nema policije jer su svi u Podgorici. Nekoliko stotina aktivista, opet iz celog sveta, prošeta u tampon zoni sa diplomatama i političarima i tako se pošalje poruka kako Crna Gora poštuje ljudska i manjinska prava, iako su primeri nasilja nad LGBT osobama sve učestaliji.
Sličan recept od ove godine primenjuje i Priština. Ramuš Haradinaj otvara Nedelju ponosa, podržava LGBT prava i tako pere svoje krvave ruke. Od ratnog zločinca on preko noći postaje branitelj ljudskih i manjinskih prava. Zar to nije fantastično? Ono što je zajedničko svim ovim primerima jeste da neko drugi profitira preko leđa LGBT zajednice, koja od svega toga nema ništa! Naravno, privilegovani LGBT aktivisti omaste svoje brke, ali običan legebeteovac ne dobije ništa! Možda zato na ovim događajima i nema mnogo LGBT osoba?!
Piše: Predrag Azdejković
