Kada LGBT osoba pobegne iz Avganistana, bekstvo od talibana često je tek početak. Put do sigurnosti može voditi preko Irana, gde istopolni seksualni odnosi mogu biti kažnjeni smrću, ili Turske i Pakistana, gde LGBT izbeglice mogu ostati zaglavljene godinama, bez sigurnosti i izvesne budućnosti. A čak i kada stignu u Evropu, pred njima se pojavljuje novi, gotovo apsurdan problem: kako dokazati državi da si zaista gej?
Artemis Akbary taj put poznaje iz sopstvenog iskustva. On je queer Avganistanac i izbeglica koji je iz Avganistana, preko Irana i Turske, stigao do Češke. Danas je izvršni direktor Afghanistan LGBTIQ+ Organisation (ALO), organizacije koju vode same LGBT izbeglice i koja pomaže ljudima u Češkoj, Pakistanu i Turskoj. Organizacija pruža hitnu finansijsku i praktičnu pomoć ljudima koji pokušavaju da prežive u tranzitu, dok u Evropi radi na stvaranju sistema koji će bolje razumeti specifične probleme LGBT tražilaca azila.
Akbary upozorava da evropski azilni sistem još nije prilagođen LGBT stvarnosti. Ljudi koji su pobegli zato što su godinama morali da kriju svoju seksualnu orijentaciju ili rodni identitet često ponovo završavaju u kolektivnim centrima u kojima se ne osećaju dovoljno bezbedno da bi se autovali. Za neke od njih dolazak u Evropu zato ne znači izlazak iz ormara, već povratak u njega.
Njegova priča, međutim, nije samo priča o evropskom azilnom sistemu. Ona počinje mnogo ranije u zemlji u kojoj LGBT ljudi danas žive pod talibanima, nastavlja se kroz Iran i Tursku, a završava pitanjem koje Akbary postavlja evropskim institucijama: kako čovek koji je čitav život učio da sakrije da je homoseksualac sada treba da dokaže da je gej?
Vaš put vodio vas je iz Avganistana, preko Irana i Turske, sve do Češke. Kada ste shvatili da želite da svoju ličnu priču pretvorite u glas avganistanske LGBT izbegličke zajednice?
Život izbeglice u Turskoj pokazao mi je koliko su LGBT Avganistanci nevidljivi i ranjivi – ne samo kod kuće, pod talibanima, već i u izbeglištvu. Gledao sam ljude poput mene kako se bore bez ikakve podrške, često ućutkane strahom. Kada sam stigao u Češku, shvatio sam da imam i sigurnost i odgovornost da progovorim. Pretvaranje moje lične priče u aktivizam nije se odnosilo samo na mene. Radilo se o tome da naša zajednica bude vidljiva, da se njen glas čuje i da bude zastupljena tamo gde se donose odluke o našim životima.
Kako je odrastanje u konzervativnom okruženju uticalo na formiranje vašeg identiteta? Da li to iskustvo danas utiče na način na koji pomažete mladim LGBT ljudima u Avganistanu?
Odrastanje u konzervativnom okruženju značilo je da sam morao da krijem veliki deo sebe, što je stvaralo mnogo straha. Ali mi je to istovremeno omogućilo da duboko razumem kroz šta mnogi LGBT Avganistanci prolaze svakog dana. Danas je njihov položaj pod talibanima još gori. Progonjeni su samo zato što postoje i ponekad ni sam ne mogu da zamislim koliko je teško preživeti u takvom okruženju. Zbog toga sam se posvetio radu na međunarodnom nivou, kako bih njihov glas učinio čujnim, kako ih svet ne bi ignorisao i kako bih se zalagao za promene koje će štititi prava LGBT ljudi, ne samo u Avganistanu već širom sveta.
Na Savetu UN za ljudska prava koristili ste izraz „rodni aparthejd“. Šta taj pojam konkretno znači u kontekstu Avganistana i zašto smatrate da je važno da bude priznat kao zločin protiv čovečnosti?
U Avganistanu „rodni aparthejd“ opisuje sistematsko isključivanje žena i LGBT ljudi iz svih oblasti javnog života koje sprovode talibani. To nije samo diskriminacija. To je namerno uspostavljen sistem čiji je cilj da ljude izbriše iz društva na osnovu njihovog pola, roda i identiteta. Za mene je važno da svet to prizna kao zločin protiv čovečnosti jer nam taj pojam omogućava da izrazimo razmere onoga što se događa. Kada stvari nazovemo pravim imenom, ne govorimo samo o patnji već zahtevamo i odgovornost. Bez takvog priznanja postoji opasnost da se ova kršenja ljudskih prava normalizuju ili ignorišu, dok ljudi koji ih trpe ostaju bez pravde.
Mnogi izveštaji o današnjem Avganistanu prvenstveno se bave ženama i devojčicama, dok je LGBT zajednica gotovo nevidljiva. Koje aspekte položaja LGBT ljudi međunarodna zajednica najčešće previđa?
Međunarodna zajednica često previđa činjenicu da su LGBT Avganistanci izloženi nekim od najbrutalnijih oblika nasilja – silovanju, mučenju, javnom bičevanju, pa čak i vansudskim ubistvima – samo zbog onoga što jesu. Pored toga, iako se Avganistan suočava sa teškim kršenjima ljudskih prava i dubokom humanitarnom krizom, LGBT ljudi uglavnom su isključeni iz međunarodnih mehanizama zaštite i retko imaju koristi od humanitarne pomoći. Zato smo kroz ALO pokušali da popunimo deo te praznine. Obezbedili smo finansijsku i drugu pomoć koja spasava živote za više od 700 ljudi. To ni približno nije dovoljno, ali pokazuje šta je moguće kada se sama zajednica stavi u središte pomoći. Još jedna stvar o kojoj međunarodna zajednica često izbegava da govori jesu pravda i odgovornost za LGBT žrtve i ljude koji su preživeli sistematski progon. Na međunarodnom nivou, posebno pred Međunarodnim krivičnim sudom, zajedno sa našim partnerima zalagao sam se da ti zločini ne budu ignorisani. Rezultat je bio istorijski: ICC je izdao naloge za hapšenje talibanskih lidera, a međunarodni sud je prvi put prepoznao progon LGBT ljudi.
U neposrednom ste kontaktu sa ljudima koji još žive u Avganistanu. Kako izgleda njihov svakodnevni život i o kojim strahovima vam najčešće govore?
Svakodnevni život LGBT ljudi u Avganistanu izuzetno je težak i opasan. Žive u stalnom strahu — da će biti razotkriveni, uhapšeni, mučeni ili čak ubijeni. Mnogi mi govore o svakodnevnoj borbi da sakriju svoj identitet samo da bi preživeli. Ne mogu slobodno da studiraju, rade, pa čak ni da se kreću bez rizika od uznemiravanja ili nasilja. Problemi o kojima mi govore veoma su osnovni, ali potresni: bezbednost, hrana, smeštaj i mogućnost da pobegnu. Neki govore i o dubokoj usamljenosti jer su potpuno odsečeni od bilo kakve zajednice ili podrške. To nisu samo pojedinačne priče. One pokazuju stvarnost u kojoj je za LGBT osobu u Avganistanu i samo postojanje pitanje života i smrti.
Nakon pada Kabula 2021. godine hiljade Avganistanaca pokušale su da pobegnu iz zemlje. Za LGBT ljude to je još komplikovanije. Koje prepreke moraju da savladaju na tom putu?
Avganistancima je već veoma teško da napuste zemlju jer su im vize potrebne za gotovo svaku destinaciju, a dobiti ih je skoro nemoguće. Zbog toga su mnogi primorani da koriste opasne rute samo da bi spasli život. Obično prvo pokušavaju da pronađu utočište u Iranu ili Pakistanu, ali ni te zemlje nisu bezbedne za LGBT ljude. U Iranu, na primer, istopolni odnosi mogu biti kažnjeni smrću. Zbog toga neki na kraju nastavljaju put prema Evropi i tamo traže azil. Sam put je izuzetno opasan. Mnogi ljudi sa kojima sam razgovarao opisivali su fizičko nasilje, prebijanja, seksualno uznemiravanje i maltretiranje evropske granične policije. Transrodne osobe posebno su izložene zlostavljanju tokom tih prelazaka. A čak ni kada konačno stignu u Evropu, problemi se ne završavaju. Pronalaženje bezbednog smeštaja, integracija u društvo i priznavanje zahteva za azil i dalje mogu biti veoma teški.
Proveli ste nekoliko godina u Iranu i Turskoj, gde i danas žive mnoge LGBT izbeglice iz Avganistana. Kako biste njihov položaj uporedili sa položajem onih koji uspeju da stignu do Evrope, na primer do Češke?
Proveo sam nekoliko godina u Iranu i Turskoj i još sam u kontaktu sa mnogim LGBT izbeglicama iz Avganistana koje tamo žive. U Iranu je situacija izuzetno opasna. Istospolni odnosi mogu biti kažnjeni smrću, a LGBT ljudi žive u stalnom strahu od hapšenja, nasilja ili čak od toga da ih prijave članovi sopstvene porodice. U Turskoj nema smrtne kazne, ali život je i dalje veoma težak. Izbeglice se svakodnevno suočavaju sa uznemiravanjem, nedostatkom pravne zaštite, nezaposlenošću i rizikom da budu deportovane nazad u Avganistan. Za LGBT ljude diskriminacija je još teža, a veoma je malo bezbednih prostora i službi prilagođenih njihovim potrebama. U poređenju sa tim, Evropa i zemlje poput Češke pruža mnogo veću sigurnost. Ovde LGBT izbeglicama ne preti pogubljenje niti deportacija u Avganistan na isti način, a postoji makar određeni pristup azilnim procedurama, pravima i socijalnim službama. Ali to ne znači da je život lak. U Češkoj se, na primer, transrodni tražioci azila i dalje suočavaju sa ozbiljnom diskriminacijom, posebno u izbegličkim centrima. Znam za slučajeve u kojima su queer tražioci azila odbijeni samo zato što „nisu mogli da dokažu“ da su gej. Pobogu, kako neko treba da dokaže da je gej ili trans? Drugi problem je što vlasti često ne razumeju, ili čak ignorišu, razmere trauma kroz koje LGBT izbeglice prolaze. Tokom intervjua za azil, razgovora od kojeg im bukvalno zavisi život, od ljudi se očekuje da satima govore i odgovaraju na izuzetno lična pitanja, čak i kada su duboko traumatizovani. Rasizam je još jedan problem koji, nažalost, postoji u svakodnevnom životu. Dakle, Evropa jeste bezbednija, ali i dalje postoje ozbiljne prepreke i potrebno je još mnogo rada da bi sistemi azila zaista postali pravični i humani prema LGBT izbeglicama.
Afghan LGBT Organization (ALO), koju vodite zajedno sa svojim partnerom, već je pomogla stotinama LGBT Avganistanaca kroz direktnu pomoć, finansijsku podršku i relokaciju. Kako vam taj zajednički rad pomaže da se nosite sa teškim situacijama i šta vam ti rezultati lično znače?
Vođenje ALO zajedno sa mojim partnerom za mene predstavlja izvor snage. Posao kojim se bavimo nije lak. Svakodnevno se susrećemo sa potresnim pričama i situacijama koje su bukvalno pitanje života ili smrti, ali činjenica da imam partnera koji deli istu viziju omogućava mi da nastavim čak i u najtežim trenucima. Kroz ALO smo već pomogli stotinama LGBT Avganistanaca. Naš rad obuhvata humanitarnu pomoć, finansijsku podršku, hranu i smeštaj, ali i međunarodno zagovaranje kako bi se glas LGBT Avganistanaca čuo u Ujedinjenim nacijama, Evropskom parlamentu i drugim međunarodnim institucijama. Posebno sam ponosan na naš pilot-program za izbeglice u Češkoj, usmeren na stvaranje bezbednih prostora i podršku integraciji LGBT tražilaca azila i izbeglica. To nisu samo projekti na papiru. Oni neposredno spasavaju živote i ljudima pružaju priliku da ponovo izgrade svoju budućnost. Naravno, ozbiljno su nas pogodila i smanjenja finansiranja od strane Trampove administracije. To je ograničilo obim našeg rada upravo u trenutku kada su potrebe veće nego ikada. Ipak, svaki put kada vidim nekoga ko je zahvaljujući našoj podršci stigao na sigurno i počeo novi život, setim se zašto je ovaj posao toliko važan. Lično mi daje nadu i osećaj svrhe kada znam da, uprkos svim izazovima, stvaramo stvarnu promenu za našu zajednicu.
Postoji li neka konkretna priča koja vam je posebno ostala u sećanju kao dokaz da vaš rad zaista menja živote?
Da, ima ih nekoliko, ali dve me posebno podsećaju zašto je naš rad važan. Jedna je priča o Samyaru, trans muškarcu iz Avganistana. Talibani su ga progonili i pretukli samo zbog njegovog identiteta. U početku smo mu pružali finansijsku pomoć, a kasnije radili na tome da ga preselimo u Švedsku. Danas je bezbedan, studira, radi i gradi novi život. Videti ga kako napreduje nakon svega kroz šta je prošao neverovatno je snažno iskustvo. Druga priča je o Pawani, transrodnoj ženi. Talibani su je uhapsili zbog njenog rodnog izražavanja. Tokom pritvora brutalno su je mučili i grupno silovali talibanski vojnici. Nakon što je puštena, nekoliko meseci smo radili na tome da je izvučemo iz Avganistana. Obezbedili smo joj smeštaj i podršku u susednoj zemlji, a na kraju joj pomogli da bude preseljena u Nemačku. Danas je tamo bezbedna i srećna, iako još nosi traumu svega što joj se dogodilo. Kada vidim ljude poput Samyara i Pawane na sigurnom, kako ponovo grade svoje živote, to mi daje nadu. Podseća me da, koliko god ovaj posao bio iscrpljujući i ponekad pretežak, on zaista spasava živote i pravi razliku.
Koje bi tri konkretne promene azilne i migracione politike najviše pomogle LGBT ljudima koji beže iz Avganistana?
Prvo, bezbedni i legalni putevi. Većina Avganistanaca ne može da dobije vize, zbog čega su primorani na opasne rute na kojima se LGBT ljudi suočavaju sa nasiljem, uznemiravanjem, pa čak i smrću. Humanitarne vize i posebni programi preseljenja za LGBT Avganistance spasili bi nebrojene živote. Drugo, pravične i senzibilisane azilne procedure. LGBT tražioci azila prečesto bivaju odbijeni zato što „ne mogu da dokažu“ svoj identitet. Nadležni moraju biti adekvatno obučeni da razumeju seksualnu orijentaciju, rodni identitet i traume kroz koje su izbeglice prošle. Razgovor za azil ne sme postati još jedan oblik progona. Treće, inkluzivna podrška integraciji. Čak i nakon dobijanja azila, LGBT izbeglice imaju probleme sa smeštajem, zapošljavanjem, rasizmom i diskriminacijom u izbegličkim centrima. Politike moraju da obezbede siguran smeštaj, pristup zdravstvenoj zaštiti i podršku zajednice, posebno transrodnim osobama koje su izložene najvećem riziku od zlostavljanja.
Izvor: revue prostor
Više tekstova iz broja 91 – avgust 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
