Urednik digitalnih mreža Informera i diplomirani novinar Stefan Mirković našao se na udaru ne samo političkih protivnika, već i onih koji se predstavljaju kao „borci za ljudska prava“. Reditelj i profesor FDU, Stevan Filipović, javno ga je targetirao nazivajući ga „gnjidom“ i „autohomofobom“ – ne zbog njegovih tekstova, već zbog činjenice da radi u redakciji Informera i da ne deli političke stavove koje Filipović smatra ispravnima.Mirković je otvoreni gej novinar i autor kolumni koje izazivaju burne reakcije. Zbog svojih stavova često trpi uvrede i pretnje, uključujući i one koje pozivaju na nasilje. Upravo zato razgovaramo sa njim – da čujemo kako izgleda kada se na meti nađu oni koji se ne uklapaju u „šablone“, šta znači nositi etiketu „autohomofoba“ unutar LGBT zajednice i kako se brani pravo na sopstveno mišljenje u vremenu kada se ono osporava čak i od onih koji govore o toleranciji.
Kako komentarišeš to da te je Stevan Filipović javno targetirao zbog novinarskog rada?
Iskreno, bilo mi je iznenađenje što me je Stevan Filipović javno targetirao, posebno jer ga ne poznajem lično. Ipak, pokušao sam da shvatim šta ga je motivisalo, i vrlo brzo mi je postalo jasno. Sve ono što iznosim u svojim kolumnama: istinu koju ne ulepšavam, jeste upravo ono što neki žele da zaustave. Moj rad im smeta jer razotkriva njihove ciljeve. Na kraju dana, jasno je da borba protiv sistema, koju Filipović i slični vode, zapravo nije ništa drugo do otvorena borba protiv predsednika Republike, Aleksandra Vučića.
Osim targetiranja, on je narušio i tvoju privatnost zaboravljajući na vrednosti LGBT pokreta – međusobno uvažavanje i solidarnost?
U politici, ljubavi i ratu – sve je dozvoljeno, pa izgleda i u aktivizmu. Dovoljno sam zreo i svestan sebe da me takve stvari ne povređuju. Ne očekujem solidarnost od onih kojima smetam samim postojanjem, jer se ne uklapam u njihov kalup. Nažalost, licemerstvo je postalo konstanta u nekim krugovima i to je, jednostavno, tužno.
Filipović te je optužio za „autohomofobiju“ jer radiš u Informeru.
Ne znam kako Filipović zamišlja Informer, ali očigledno o njemu ima svoje fantazije, što mi je posebno drago. U Informeru radim zato što sam profesionalac, jer verujem u novinarstvo koje ne podleže pritiscima ideoloških krugova. Kada sam mu, potpuno kulturno, postavio pitanje zašto bi to bilo autohomofobično, odgovorio mi je sa „Ološu, blok“. Mislim da to dovoljno govori o njemu. Sebe ni u kom smislu ne doživljavam kao autohomofobičnu osobu – naprotiv.
A da li LGBT osoba može da radi za Informer ili je to „sukob interesa“?
U Informeru, kao i u svakom ozbiljnom kolektivu, rade ljudi različitih profila i uverenja. Nikada se nije postavljalo pitanje seksualne orijentacije, niti je iko bio diskriminisan zbog toga. LGBT osoba, kao i svaka druga koja zna da radi svoj posao, apsolutno je dobrodošla. Ne mogu da govorim u ime glavnog urednika Dragana J. Vučićevića, ali iz ličnog iskustva mogu reći da on nikada nije pravio razliku niti postavljao pitanje ko je koje seksualne orijentacije. Profesionalnost je jedino merilo.
Koliko često primaš pretnje preko društvenih mreža zbog svog posla?
Otkada sam počeo da pišem političke kolumne u kojima otvoreno iznosim istinu, broj pretnji i uvredljivih komentara neprestano raste. Što su moje reči istinitije i direktnije, to su pretnje brutalnije – od poziva na nasilje i „jahanje“, do eksplicitnih želja za mojom smrću. Ono što me dodatno zapanjuje jeste to što te pretnje često dolaze od ljudi koji se predstavljaju kao deo „elite“ – visoko obrazovani, uglađeni, u stvarnosti puni mržnje, mogu da udaraju tako nisko.
Da li je neko iz LGBT zajednice reagovao i stao u tvoju zaštitu i kako to objašnjavaš?
Baš kao i većina stvarnih pripadnika LGBT zajednice u Srbiji, i ja sam nevidljiv za tzv. vidljivu LGBT scenu – onu dobro finansiranu i institucionalno umreženu, koja bi valjda trebalo da reaguje. Nisam ni očekivao podršku, jer su ti ljudi, po svemu sudeći, prezauzeti sopstvenim promocijama, fondovima i „pumpanjem“ sopstvenog značaja.
A novinarska udruženja?
Osim članova Asocijacije novinara Srbije (ANS), čiju sam podršku iskreno dobio i na kojoj im zahvaljujem, od NUNS-a i UNS-a nisam ništa ni očekivao. Nisu reagovali ni na ničim izazvan napad eminentnog reditelja na mene kao novinara Informera. Ti isti su ostali slepi i nemi i na daleko ozbiljnije – pa i fizičke – napade na moje koleginice. Jasno je da selektivno biraju koga će da štite i za koga će da se zalažu, a mi očigledno nismo na njihovoj listi podobnih.
Kako uopšte tumačiš da novinarska udruženja i nevladine organizacije štite prava samo njima podobnih?
Došli smo do tačke kada je sve potpuno ogoljeno i demaskirano. Danas, ako si uz svoju državu – ne nužno i uz Vučića – automatski si nepodoban. Zašto? Zato što si prepreka agendi koja ima za cilj da se država oslabi, destabilizuje i da Vučić ode s vlasti. Na njihovu žalost, duboko verujem da se to neće desiti ni lako, ni onako kako su zamislili.
Koji su tvoji stavovi kada su u pitanju LGBT prava u Srbiji i LGBT aktivistički pokret?
Danas LGBT aktivizam u Srbiji često deluje kao lepo uređen izlog prodavnice praznih rafova. Nekada su ti pokreti imali svrhu: ohrabrivali su ljude da izađu iz ormara, širili nadu da ćemo svi moći slobodno da šetamo svojim gradom bez straha. Danas mi deluje da je fokus prebačen na profit i međusobnu raspodelu sredstava, a ne na stvarna prava i živote LGBT ljudi. To je moja pretpostavka, jer ih u stvarnosti i ne možeš videti izbliza – nedodirljivi su. Ipak, činjenica je da su prava LGBT osoba danas značajno unapređena u odnosu na period od pre deset godina, naročito od kada je, kako ga oni nazivaju “zlikovac”, Aleksandar Vučić postavio LGBT osobu za premijerku. Danas smo vidljiviji, bezbedniji, i u velikoj meri društveno prihvaćeniji – narod više ne reaguje agresijom na različitost, niti postoji impuls da neko nekog bije samo zato što „drugačije hoda“.
U septembru je Parada ponosa u Beogradu. Da li se osećaš kao da je to događaj koji predstavlja i tebe i da li se osećaš kao dobrodošao?
Usudiću se da kažem ono što mnogi iz zajednice misle – Parada ponosa, nažalost, više ne zanima većinu LGBT osoba u Srbiji. Godinama unazad to je događaj rezervisan za odabrane, za isti krug ljudi koji se međusobno promovišu i tapšu po ramenu. Niti bih otišao, niti se osećam dobrodošlim dok je organizuju oni koji to sada rade. Iskreno, svaki koncert Jelene Karleuše je više Prajd od same Parade ponosa – ona je jedina istinska gej ikona u regionu. Na njenim koncertima se ne okupljaju samo LGBT osobe, već i veliki broj hetero ljudi, i upravo iz te šarolikosti proističe ono što bi Prajd trebalo da bude – međusobno razumevanje, tolerancija i ljubav. I to je jednostavno – tako.
Razgovarao: Predrag Azdejković
Više tekstova iz broja 85 – avgust 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
