Fran Lebowitz je jedno od onih imena koje se ne može odvojiti od Njujorka. Rođena 1950. godine u Morristownu u saveznoj državi Nju Džerzi, odrasla je u porodici srednje klase, u okruženju koje joj nije davalo mnogo prostora za bunt koji je u njoj tinjao. Već u ranim tinejdžerskim godinama ispoljavala je sklonost ka neposlušnosti i duhovitoj prkosnosti. Izbačena je iz škole zbog, kako su napisali u obrazloženju, „nespecifične neprijatnosti“. Ta formulacija zvuči kao naslov njenog budućeg eseja: u isto vreme ironična i tačno pogođena. Sa šesnaest godina preselila se u Njujork, grad u kojem će zauvek ostati i koji će oblikovati njen glas i njen stav.
Put nije bio lak. Radila je sve i svašta – vozila taksi, pisala seminarske radove za druge, uređivala tekstove u pornografskim magazinima – sve dok se nije našla u svetu umetnosti oko Endija Vorhola i njegovog magazina Interview. Tu je počela da piše kolumne, prepoznatljive po kratkom, britkom stilu i sarkastičnom humoru. Ubrzo je usledio i književni debi. Knjiga eseja „Metropolitan Life“ iz 1978. godine postavila je ton: urbane opservacije, kritika manira srednje klase, ironija usmerena na svakodnevicu. Tri godine kasnije objavila je „Social Studies“, a onda je 1994. godine izašlo objedinjeno izdanje pod naslovom „The Fran Lebowitz Reader“. To su i danas jedine knjige koje je objavila, ali i dovoljne da je učvrste kao pisca čiji glas ne zastareva.
Paralelno s tim došao je i paradoks – Lebowitz je godinama zarobljena u onome što sama naziva „najdužom blokadom u istoriji književnosti“. Iako je najavljivala roman i nove zbirke, nijedna knjiga se nije pojavila. Ipak, odsustvo novih tekstova nije umanjilo njen značaj. Naprotiv, njen talenat da govori o svetu, politici, umetnosti i svakodnevici pretvorio ju je u živu instituciju. Oduvek je želela, kako sama kaže, da je ljudi pitaju za mišljenje i da je pritom ne prekidaju. Upravo to je postao njen posao – javni razgovori, intervjui, predavanja i televizijski nastupi. Njena britkost i lakoća da svaku pojavu ogoli do apsurda učinili su je miljenicom publike.
Njujork je stalno u središtu njenih opservacija. Ona ga opisuje kao grad koji je izgubio dušu pod naletom novca i turizma. Stari Njujork, u kojem su se mogli ignorisati materijalni imperativi i u kojem je kultura bila autentična, nestao je, smatra, pod džentrifikacijom i pretvaranjem svega u luksuznu nekretninu. Sa podjednakim žarom kritikuje političare poput Rudija Đulijanija i Majkla Blumberga, kao i američki politički establišment u celini. O Donaldu Trampu govorila je otvoreno i bez zadrške, nazivajući ga prevarantom, lenjim i glupim čovekom čiji je uspon sramota za američko društvo.
Lebowitz je posebno osetljiva kada govori o epidemiji AIDS-a, periodu koji je zauvek promenio kulturnu scenu Njujorka i Amerike. U više navrata je isticala da su devedesete označile kraj jedne epohe. „Šta je kultura bez gej ljudi?“, pitala je retorički, objašnjavajući da je ceo jedan sloj umetnika, pisaca, reditelja, ali i publike koja je razumela umetnost, nestao u toj tragediji. Njen ton u tim pričama više nije ironičan nego melanholičan, obojen tugom zbog generacije koja je zauvek izgubljena.
Iako se u mladosti deklarisala kao feministkinja, njen odnos prema feminizmu prožet je dozom razočaranja. Tvrdila je da, kada bi feminizam zaista uspeo, ne bi postojala potreba da se o njemu stalno govori. Ipak, u njenom javnom delovanju jasno se vidi beskompromisna odbrana ženskog glasa i prava da se govori slobodno, duhovito i protivno očekivanjima. Lebowitz je lezbejka i otvoreno priča o tome. Za sebe kaže da je odlična ćerka i prijateljica, ali „užasna devojka“, u tipičnom maniru samoironije koji je prati. Bila je bliska sa Toni Morison, a krug njenih prijatelja i saradnika obuhvata najznačajnija imena američke kulture.
Njen životni stil postao je prepoznatljiv brend. Farmerke Levi’s, bele košulje, muški sakoi, kaubojske čizme i neizostavan Marlboro cigareta u ruci čine deo njene javne slike. Pritom je dosledno odbijala sve tehnološke inovacije – nema mobilni telefon, računar, pa ni pisaću mašinu. Jedino čime se okružuje jesu knjige. Njena biblioteka broji desetine hiljada naslova i predstavlja svojevrsno utočište od sveta koji, kako često primećuje, postaje sve gluplji.
Uprkos blokadi pisanja, Lebowitz je dobila novu vidljivost kroz film i televiziju. Martin Skorseze, njen dugogodišnji prijatelj, snimio je dokumentarac „Public Speaking“ 2010. godine, a potom i seriju „Pretend It’s a City“ za Netflix 2021. Publika je mogla da je prati dok hoda ulicama Njujorka, vodi razgovore sa Skorsezeom i neumorno komentariše sve – od arhitekture do turističkih vodiča. Upravo kroz te projekte mlađe generacije su je otkrile kao ikonu, kao nekoga ko oličava duh grada kakav je nekada bio i kakav bi, možda, još uvek mogao da bude.
Intervjui koje daje poslednjih godina pokazuju da je njen duh i dalje oštar, ali i da postoji doza melanholije. U razgovoru za Harper’s Bazaar primetila je da je starost donela ne samo usamljenost već i privilegiju da govori bez kompromisa. Za Esquire je izjavila da je kultura uvek bila privilegija manjine i da ne veruje u ideju masovne kulturne renesanse. Sve su to rečenice koje zvuče kao da su iz njenih ranih eseja, ali su obogaćene iskustvom, tugom i mudrošću vremena.
Danas, u osmoj deceniji života, Fran Lebowitz i dalje živi u Njujorku, gradu koji je oblikovala rečima, humorom i stavom. Ona nije autorka koja objavljuje nove romane, niti intelektualka koja piše teorijske knjige. Ona je, pre svega, javni glas – neumorna posmatračica, ironični hroničar jedne epohe i figura koja nas podseća da kultura nije samo stvar institucija već pre svega živog govora, strasti i pamćenja. Njena karijera svedoči o tome da književnost ne mora uvek da se meri brojem knjiga, već snagom rečenice i upečatljivošću mišljenja.
Fran Lebowitz je možda autorka samo nekoliko knjiga, ali je njen život, kao i ono što je izgovorila, svojevrsno delo u kontinuitetu – roman Njujorka ispričan u epigramima, šalama i oporim opaskama koje ostaju dugo posle što ih čujemo.
Piše: I.G.
Više tekstova iz broja 85 – avgust 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
