Viktor Filipović je živeo tipičan život tipičnog gej mladića u Srbiji. Rođen je negde u unutrašnjosti i od malena je bio okružen sve samim dobrim srpskim domaćinima i brižnim roditeljima spremnim da pruže svaku podršku svojoj strejt deci. Zbog toga je rano naučio da laže svoje najbliže i da krije svoja prava osećanja. Odlazi na studije u veliki grad u kome konačno može da poseti svoj prvi gej klub gde se srećno zaljubi u ljubu nevernu koji mu za uspomenu ostavi slomljeno srce i celovit virus HIV-a. Pada u depresivni zanos čamotinje i u naletu optimizma u budućnost bez bola pokuša da izvrši samoubistvo. U psihijatrijskoj ustanovi upoznaje doktora koji će ga podučiti da je biti gej okej.
Doktor Darel Holer, osim što je vratio Viktora na pravi gej put kojim se ređe ide, ponudio je Viktoru da ovaj radi i živi sa njim (i njegovom sestrom Magdom) kao asistent. Ovo je bila prva prava porodica u kojoj je Viktor mogao da bude ono što zaista jeste.
Priča ispričana u romanu „Život pod ružičastim trouglom“ Marka Mihajlovića koju je objavila izdavačka kuća „Čigoja štampa“ započinje više od deset godina kasnije. Nakon Darelove smrti Viktor se vraća iz emigracije kako bi obavio formalnosti oko testamenta i nasleđa. Osim stare i oronule u kuće u kojoj je proveo najsrećnije godine života u Srbiji Viktor je od Darela dobio i dnevnik. A u dnevniku čitav jedan život o kome Viktor ništa nije znao. Dok čita stranice Darelovog dnevnika Viktor se upoznaje sa čovekom koga je mislio da poznaje. Darel je zapravo Herman i rođen je u Češkoj nedugo nakon završetka Velikog rata. Poput Viktora i Herman je imao tipičan život jednog mladog gej mladića rođenog u osvit Trećeg rajha. Minhen, dekadentni Berlin, koncentracioni logor… A to je samo početak jer za Darela godine su samo broj, a on je odlučio da se nabroji.
Marko Mihajlović nam kroz priču o Darelu i Vikotoru ispreda tužnu baladu o životima gej osoba u 20. veku. Ma koliko se vremena i stvari menjaju ljudi i dalje ostaju isti. Radosti, žudnje, nade, strahovi, zebnje… prožimaju nas kroz decenije i vekove. Iz Darelove perspektive Viktor je živeo u vremenu u kome može da bude sloboda i otvoren u pogledu svoje seksualnosti. A, opet, odlučio je da taj svoj život okonča. Sa druge strane, Darel je u neljudskim uslovima koncentracionog logora odlučio da ne poklekne i da preživi kako zna i ume. „Tuđi nam bolovi izgledaju objašnjivi i prevazilazivi: čini nam se da drugi pate zato što nemaju dovoljno volje, hrabrosti ili duševne vedrine“, piše Emil Sioran. „Svaka patnja, osim naše, izgleda nam opravdana ili komično jasna; kad ne bi tako bilo, duboka žalost bi bila jedina stalna veličina u prevrtljivosti naših osećanja. Ali mi žalimo isključivo sebe.“ Darel i Viktor kao da žele da dokažu kako francuski filozof nije bio u pravu. Oni, svako sa različitom vremenskom i prostornom distancom, pokušavaju da shvate jedan drugoga, da prihvate bol onog drugog kao najvažniji jer je to kapija ka empatiji, razumevanju i solidarnosti.
A empatija i solidarnost su nam potrebni i danas. Jer, kako Darel na kraju svog dnevničkog zapisa upozorava, iako je paragraf 175 na osnovu koga je on bio tučen, proganjan i zatvaran ukinut (tek) 1995. godine, u Iranu je 2003. godine na javnim pogubljenjima stradalo nekoliko hiljada homoseksualaca (o koncentracionim logorima u Čečeniji i da ne pričamo) kao i da, u proseku, na svakih četrnaest sekundi jedno živo biće na planeti izvrši samoubistvo.
Brzom pretragom na internetu svako može da se uveri kako svaka pobeda LGBT osoba, svaka nova pobeda osvojena negde i svako izvojevano pravo stoje u savršenoj protivteži sa novim vidovima diskriminacije i progona u nekom drugom kraju sveta.
„Moli se za sve one koji i danas ive pod ružičastim trouglom da nađu snagu da izdrže i život uzmu u svoje ruke, da konačno postanu njegovi gospodari i dostojno ga iskoriste“, piše na samom kraju romana. „Želi im da zbace stigmu, dignu glavu i nastave bolje u danima koji se nižu.“
Piše: Milan Aranđelović
