Još pre nego što sam krenuo da pišem ovaj tekst bio sam više nego svestan šta će svaki pristojan čitalac reći – od svih problema sa Prajdom, ti pišeš o muzici?! I biće u pravu.
Ali sećam se kada sam bio klinac u srednjoj školi i jaaako nam je svima bila smešna profesorka fizike koje je izgovorila rečenicu „Čula sam jednom čoveka kako kaže – znate šta, ja o problemu razmišljam samo deset minuta, ako za to vreme ne uspem da ga rešim, onda to nije vredno daljeg trošenja mog vremena – i pomislila, ovo je srećan čovek!“ i ne znam zašto je nama to toliko bilo smešno, ali kako vreme prolazi kapiram da je u pravu. Ja neću rešiti problem finansija i njihove (ne)transparentnosti, neću rešiti problem toga ko je u odborima – niti me to zanima, ni toga da li Prajd organizuju „naši“ ili „Šveđani“, ni da li na njemu šetaju „naši“ ili „Rusi“ – niti me zanima da nekome pregledam uverenje o državljanstvu ili brojim krvna zrnca, neću rešiti problem toga što su donatori spremniji da daju silne pare za „komjuniti centre“, a nisu spremni da ih daju za nešto što se zove „sklonište“, niti ću rešiti problem toga što Prajd košta toliko koliko košta, dok se od zajednice traži da skuplja pomoć da se nekome reši egzistencijalno pitanje – svako ko je pročitao bar neki poziv za podnošenje projekata video je da gotovo svi donatori naglašavaju da „humanitarna pomoć ne može biti finansirana od strane ovog projekta“. Isto tako neću rešiti problem ni toga koliko šta košta na Merlinka festivalu i koliko je teško obezbediti održivost takvog festivala, niti koliko košta ovaj prostor koji ja sad koristim da tu nešto „smatram“, u upravo ovom magazinu koji smo jedva spasili od gašenja iako je jedini LGBTIQ+ magazin kod nas koji kontinuirano izlazi više od decenije i samim tim je bukvalno istorijski arhiv LGBTIQ+ borbe na ovim prostorima. Sve su to neke borbe koje nisu, bar ne direktno, moje.
Ono na šta sam mogao ove godine da utičem kada je Prajd u pitanju i što smatram svojom malom ličnom pobedom jeste – muzika. Za razliku od ranijih godina, a želeću da verujem da je to usled strašnih prošlogodišnjih kritika i da su se „opametili“, Prajd je sada bio malo transparentniji i inkluzivniji u svom programu. Videlo se da je postojalo određeno šarenilo, a iako veći deo programa jeste bio unapred popunjen i dogovoren, makar su DJ-evi ove godine dobili priliku da se prijave i puštaju muziku na Prajdu. Pre nego što pređem na to, moram da podvučem da je ove godine i koncert bio odličan (Hvala Nikola!) i ideja da se ide na promociju mladih kvir i kvir frendli izvođača je nešto što podržavam. Dosta je bilo „diva“ koje su tu samo jednom godišnje za lovorike i da mašu zastavicama ili vade kamenčiće – ovi ljudi čine novu scenu i pokazuju daleko veću hrabrost nego bilo ko pre njih – i za to ogroman respect.
Naravno, produkcijski bi bilo mnogo bolje da je sve trajalo kraće i da su samim tim nastupi bili efektniji i sačinjeni od pesama koje ljudi znaju (uz neke poznate hitove drugih izvođača), umesto da traje satima i da izvode pesme koje niko ne zna i da se sve razvodnji – ali dobro, biće bolje naredni put.
No, da se vratimo na DJ-eve i ono što nedostaje Prajdu. Dakle, DJ-evi su dobili priliku da se prijave da puštaju muziku na dnevnim žurkama u KC Gradu. U slobodnom prevodu, to znači u dva popodne kada su svi na poslu i KC Grad pust – but hey, pomake treba pozdraviti! Ja se naravno prijavio jer već četiri godine punim Tok bar žurkama sa hiljadu koncepata koji svi vrte oko folka naravno (zapratite „estradni univerzitet“ na Instagramu, shameless selfpromotion) i oni me iscimali da puštam zajedno sa King of the Clouds-om koga obožavam i naravno, što da ne. U startu je rečeno „ne morate svoju muziku prilagođavati lokaciji ni eventu“ i to je meni bilo dovoljno – idemo da se gasiramo! Jer, da dođemo konačno do muzičke kritike Prajda – da li vi imate uopšte predstavu kad dođete na Prajd, ili kad pogledate program, gde se to dešava? Beograd? Možda Beč? Njujork, San Francisko? Da nema onoliko policajaca i prstenova zaštite ne bismo imali pojma da smo u Beogradu. Dakle, moj cilj je bio da se OFOLKLORI PRAJD. Sa tom krilaticom sam brendirao nastup, iako sam znao da KC Grad neće biti previše oduševljen Devitom i Aleksandrom Prijović, i sa tom krilaticom nastavljam da ukazujem na to da mora da se #OFOLKLORI Prajd.
Ljudi, u Srbiji smo. Jesu Lejdi Gaga i Rijana kvir kultura, ali ne slušaju svi LGBTIQ+ ljudi strane pop dive. U Srbiji smo. Musk nam je pun svako veče, da ne pričamo o tome da su kafane pune svako veče i da LGBTIQ+ ljudi itekako slušaju narodnjake i domaći folk. Mislim, hello, do skoro nam je najveća domaća kvir DIVA bila Jelena Karleuša, danas je to Seka Aleksić, plus Devito koji je uradio više jednim statusom za LGBTIQ+ zajednicu nego sve te DIVE sa svim svojim nastupima po svetskim Prajdovima. Među mladim LGBTIQ+ ljudi ima i onih koji su se gurali na stopet Prijovićkina koncerta i onih koji se gasiraju uz Devita i onih koji lome kukove kad Tea ide u Dubai i onih koji viču ne znam ni ja šta kada ide onaj „tn tn tn t“ deo u pesmi „Crno i zlatno“. Hajde da prestanemo da kopiramo zapad u apsolutno svemu i da shvatimo da je LGBIQ+ zajednica vrlo heterogena grupa, a da Pride pretenduje da bude inkluzivan za celu zajednicu. To znači da mora da postoji program koji će oslikavati što je više moguće celu LGBTIQ+ zajednicu i u kome će svako naći sadržaj za sebe – od toga da li će ići na čitalačke klubove i filmske projekcije, izložbe ili predstave, do toga da će imati žurke na kojima će čuti i Seku Aleksić, a ne samo Rijanu. Neću uopšte da ulazim u to da se ovde radi o MEJNSTRIM muzici koja je apsolutno dominantna u celoj Srbiji, pa i među LGBTIQ+ ljudima i da je zaista nedopustivo da se potpuno forsira samo jedan muzički stil koji je u našem društvenom kontekstu samo jedan babl.
Nedopustivo je da, izuzev na nastupima pojedinih dreg kraljica, tokom celog Prajda ne čujemo nigde ćirilicu i da meni ljudi u KC Gradu prilaze da mi kažu kako je „ovih sat i po vremena jedino vreme za poslednjih pet Prajdova da su čuli muziku koju slušaju i da su se osećali da su tu gde treba da budu“.
Folk nije samo „muzika za Musk“, a uostalom ako se već toliko tripujemo da je Nataša Bekvalac mnogo toga uradila za zajednicu – što ne ide jedno „Ja sam dobro“ sa kamiona? Svi znamo da su ove godine titulu „kume“ odnosno „kuma“ trebali da dobiju Seka ili Devito (zašto nisu, neka nam objasni neko) – što onda ne ide sa kamiona „Ne daj se kraljice“ ili „Tu tu tu“. Nije dovoljno „kulturno“ kao Sara Jo ili Bojana Vunturišević? Neće stranci koji su u većini da razumeju o čemu se radi? Neće da bude dovoljno „neutralno“ da bi „svima bilo lepo“? Ono što je većini ljudi u Srbiji logično, tananim aktivističkim dušicama će biti toksično? Bullshit, svi će đipati uz Anu Nikolić, potpisujem.
Prajd nedelja traje sedam dana, ima mnogo događaja, žurki i stejdževa. 90 minuta u sred radnog vremena, složićemo se, nije dovoljno da bi se zadovoljio ukus onog ogromnog dela LGBTIQ+ zajednice koji sluša domaću muziku, pop, folk i gas. Nećemo da beže sa koncerta u Musk, ili na Jašarov koncert, zar ne?
Verujem da je sat i po vremena samo prvi korak i da ćemo sledeće godine dobiti folk žurke i folk stejdževe. Ako je frka sa finansijama, ja se evo javno prijavljujem da ću puštati i džabe. Logično.
Piše: Nemanja Marinović
Više tekstova iz broja 74 – oktobar 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
