Kristina Kastelec, mlada aktivistkinja iz mlade organizacije „Da se zna“ imala je emotivan govor na ovogodišnjoj Paradi ponosa koji je ostavio veliki utisak na mnoge, što je bio jedan od povoda da s njom porazgovaramo. Ona je na Trgu Republike 18. septembra rekla: „Osećam se kao da sam na vrhu sveta kada sam na Paradi, ali ne smemo da zaboravimo šta se svakog dana dešava svim onim ljudima koji nisu smeli da dođu na Prajd. Svim protivnicima i svim onima koji misle da ih se ne tiče želim da kažem da ih se i te kako tiče. Želim da za trenutak sednu preko puta nas da nas pogledaju i da znaju kroz šta prolazimo. Da znaju da ovo nije borba za tamo neka prava, za tamo neke ljude. Mi smo deo ove zemlje, ovog grada. Mi smo nečija porodica, komšije, prijatelji. Mi doživljavamo nasilje svakog dana. Toliko je mojih prijatelja, koji nisu smeli da dođu danas i koji ne smeju da prošetaju, zato što žive u konstantnom strahu. Ne mogu da objasnim koliko je strašno živeti takvim životom. Znam kako je to, jer sam ja živela u strahu i nisam smela da dođem. Bila sam konstantno u krugu nasilja, konstantno sam bila na zemlji i konstantno su me tukli i ponižavali. Sada stojim ovde… Stojim pred svima vama i šetam. Šetam za sve one koji ne mogu i koji ne žele, i za sve one koji će tek šetati, i za one koji možda nikada neće smeti. Ponosna sam što sam deo ove promene i ponosna sam na to što menjam ovo društvo na bolje. Verujem da ljubav, ne samo što menja sve, nego da ona uvek pobeđuje. Hvala vam što ste bili hrabri za one koji će tek postati hrabri.“
Da li bih mnogo pogrešio kada bih rekao da si trenutno najmlađa aktivistkinja na srpskoj LGBT sceni?
Ne bi mnogo. Koliko sam uspela da ispratim, tu sam negde među najmlađima.
Kako objašnjavaš da na srpskoj LGBT aktivističkoj sceni nema više mladih aktivista?
Niko ne dočekuje mlade širom otvorenih vrata. Organizacije su mahom zatvorene, pružaju šanse samo za volontiranje, pa čak je i za to potrebno da juriš i juriš i juriš nekoga.
Znam dosta ljudi koji su odustali od aktivizma jer nisu naišli na adekvatnu podršku. Valjda kada neko pokaže želju i volju, moje mišljenje je da ne treba više ništa da pokazuje – onda je red na starije i iskusnije aktiviste da podele svoje znanje i guraju mlade da rade.
Šta učiniti da bi ih bilo više?
Otvoriti im vrata, pružiti im priliku i sredstva da uče i da se razvijaju, ne opterećivati ih razmiricama starijih aktivista, dati im šansu da kreiraju sopstveni prostor i razviju svoju mrežu.
Zašto si ti odlučila da se aktiviraš?
Uvek sam htela da radim nešto što ima veze sa ljudskim pravima, pogotovo LGBT ljudskim pravima. Ali momenat kad sam zaista prelomila je bio 2013. koja je bila paklena u svakom smislu. U roku od nekoliko meseci sam saznala da je „razlog“ za užasno seksualno nasilje koje sam doživela kad sam imala 13 godina, upravo moja seksualna orijentacija i morala sam da se upoznam sa terminom „korektivno silovanje“, da je moja prijateljica u koju sam bila zaljubljena doživela istu stvar od istog muškarca i da je pokušala da oduzme sebi život, a zatim sam tokom volontiranja na svojoj prvoj Nedelji ponosa, saznala i da nismo nikako jedine. Broj devojaka koje su doživele slično ili isto nasilje je u tom periodu bio 5. Do sredine 2014. godine se popeo na 10.
Tad sam presekla i rešila da ne želim da sedim i čekam da se promena desi, želim da budem deo te borbe i da donesem tu promenu.
Meho Omerović na zajedničkom sastanku odbora te je najavio kao mladog gospodina. Koliko ti se to često dešava i kako se nosiš s tim?
Dešava se prilično često i zapravo mi ne smeta. Identifikujem se kao rodno neutralna osoba, i moj rodni identitet je tu negde u spektru trans* identiteta. Što u principu znači da nemam problem s tim da ljudi ne znaju šta sam/ko sam, da mi se obraćaju u muškom rodu, ili najavljuju kao mladog gospodina. Te male zabune, bez obzira da li druga osoba shvati da je zabuna ili ne su nekad čak i simpatične, kao što je bilo na tom sastanku. Mislim, ja volim da moj fizički izgled reflektuje kako se osećam, a to je neutralno. I naravno da će se većina ljudi zapitati, da će “pogrešiti”, zbuniti se… Ali mislim da je na kraju bitno samo da se preko toga brzo pređe, da me vide kao celu ličnost, sa svim tim različitim identitetima i da me tretiraju kao osobu, a ne kao ženu ili muškarca. Dok god ima tog nekog poštovanja, stvarno je sve ok.
Tvoj govor na Paradi ponosa naišao je na veliko odobravanje među LGBT populacijom. Šta si njime htela da poručiš?
Pa pošto nisam pripremila nikakav govor, nisam baš imala najjasniju predstavu o tome šta tačno želim da poručim. Rešila sam da samo izađem i govorim iz srca, bez previše razmišljanja o samom govoru. Znala sam samo da moram da skrenem pažnju na nasilje koje LGBT zajednica doživljava svakodnevno, i da želim da govor bude optimističan i „zdrav“ i da možda nekome pruži malo utehe ili nade ili pokrene nekoga da uradi nešto. Sudeći po porukama koje su mi stizale u inbox, mislim da sam donekle u tome uspela.
Parada ponosa je ove godine zabeležila pad u broju učesnika. Kako si ti zadovoljna paradom i nedeljom, kao jedna od organizatorki.
Ja zapravo nisam jedna od organizatorki, nisam sasvim sigurna zašto to svi misle, mogu samo da pretpostavim da je zbog teksta u 24sata. Ali kao neko ko je učestvovao u čak dva događaja u okviru Nedelje ponosa, i naravno na samom Prajdu, meni je bilo super. Program tokom cele Nedelje ponosa je bio kvalitetniji i zanimljiviji nego ikad, i posećenost je bila odlična. Primetila sam da je na samom Prajdu bilo mnogo manje ljudi nego prošle, a pogotovo 2014. godine, i to je jedina „zamerka“ koju imam. Mislim da stvari samo treba malo razmrdati, i da će onda i posećenost biti veća.
Ti si članica organizacije „Da se zna“. S kojim ciljem je ona osnovana?
Mi smo se okupili oko problema koji je prepoznat u zajednici kao jedan od najvećih – uznemiravanje i zločin motivisan mržnjom prema LGBTTIQA osobama. Cilj “Da se zna!” je smanjenje nivoa nasilja i diskriminacije prema LGBTTIQA osobama, kroz razvijanje digitalne online platforme dasezna.lgbt. To je jedinstvena baza slučajeva diskriminacije i nasilja nad LGBTTIQA osobama koja je pored toga što je značajna za statistiku i izveštaje, takođe tu da podigne vidljivost. Jedna od prepreka kada se radi na pitanju nasilja, jeste upravo to što se jako retko prijavljuje i onda izgleda kao se jako retko dešava. Zamisao je da portal razbije te zablude, tako što će prikazati koliki je stepen nasilja zapravo. Isto tako važno nam je da osnažimo ljude da anonimno i bezbedno prijave diskriminaciju kojoj su izloženi, da nam se obrate kako bismo ih uputili na postojeće sisteme podrške. „Da se zna!“ je kopča koja bi trebalo da premosti jaz između zajednice i nadležnih domaćih institucija zaduženih da rešavaju ovakve slučajeve i štiti LGBTTIQA osobe.
Koji će biti vaš fokus u budućem periodu?
Naš fokus je da ohrabrujemo LGBTTIQA zajednicu da prijavljuje nasilje i diskriminaciju nama i nadležnim institucijama. Želimo da objedinimo sve slučajeve na jednom mestu, što znači unošenje slučajeva koji nam se prijavljuju, kao i arhiviranje starih slučajeva koje dobijamo kako od zajednice, tako i od LGBT organizacija; kao i širenje saradničke mreže. Pošto nemamo sredstva da u kriznim situacijama putujemo, trenutno radimo na građenju mreže aktivista koji bi, u slučaju da nas kontaktira neko ko je izvan Beograda, mogli da odu sa tom osobom (u zavisnosti od situacije) do policije, u hitnu pomoć ili na kafu. I naravno, pokušavamo da nađemo način da bilo gde i bilo kad imamo nekoga ko može da pruži besplatnu psihološku podršku ili pravno savetovanje.
Postoji tendencija da ljudi koji žele da se posvete LGBT pravima pre odlučuju da osnuju novu organizaciju, nego da se priključe nekoj postojećoj. Zašto je to tako?
Mislim da je jedan od razloga isti kao i što se tiče mladih LGBT aktivista. Jako je teško naći nekoga ko će ti otvoriti vrata i pustiti te da radiš. Ali generalno je samo jako teško provući se. Organizacije rade nekim svojim tempom i aktivisti imaju neke svoje planove i zamisli, i nisu preterano voljni da se bave tuđim. I onda se sve nekako završi na toj čuvenoj rečenici „Super, ali mi sad nemamo kapaciteta za tako nešto.“ Mislim da i jedna i druga opcija imaju svoje prednosti i mane, i da ako neko ima volju, želju i ideju treba da gura svoju priču tamo gde ima bolje šanse da je zapravo izgura do kraja.
I za kraj. Šta možeš da poručiš čitaocima Optimist magazina?
Najbolji način da vidite promenu jeste da uzmete učešća u istoj.
Razgovarao: Predrag Azdejković