Koen Slootmaeckers je Belgijanac koji se obrazovao u Londonu gde trenutno i živi. On je docent na Fakultetu za međunarodnu politiku u Londonu, a doktorirao je na političkim naukama na Univerzitetu Queen Mary u Londonu. Njegovo istraživanje se bavi promocijom LGBT ravnopravnosti i otporom prema njoj u međunarodnoj politici. Proučavao je pristupanje Srbije EU i kako taj proces utiče na LGBT prava i aktivizam. Njegovo novo istraživanje fokusira se na mesto Parade ponosa unutar LGBTI pokreta. Autor je knjige „Coming In: Seksualna politika i pristupanje Srbije Evropskoj uniji“ što je povod za ovaj razgovor.
Neću te pitati da li si, jer je očigledno, ali ću te pitati zašto si opsednut Srbijom?
Nisam siguran da bih sebe nazvao opsednutim Srbijom, ali mislim da sam od 2012. godine, otkako sam počeo istraživati Srbiju, razvio snažnu povezanost sa srpskom LGBT zajednicom. Počeo sam istraživanje iz određenog akademskog ugla, proučavajući proces proširenja EU i uticaj na prava LGBT osoba, a Srbija je bila najbolji primer. Međutim, tokom godina osetio sam da sam razvio snažnu povezanost sa borbom za LGBT ravnopravnost u Srbiji i šire u regionu. Intervjuisao sam mnoge ljude i razgovarao sa mnogim aktivistima iz Srbije i regiona, što mi je pružilo jedno iskustvo koje do tada nisam doživeo. Kroz priče koje su mi ispričali i slušajući o različitim borbama ljudi, osetio sam se neverovatno prepoznatim. Na neki način, osetio sam povezanost sa svojim vlastitim borbama u životu, svojim teškoćama s identitetom i porodicom, te teškoćama koje sam doživeo u prihvatanju ili osećaju pripadnosti. U Belgiji, odakle dolazim, uvek sam osećao da nema prostora za moju priču o ekstremnom zlostavljanju i suptilnim načinima na koje su me činili izopštenim. Tako da je, negde uz put, istraživanje postalo izuzetno lično za mene. Ispitivanje politike LGBT osoba i teškoća s kojima se suočavaju omogućilo mi je da razmišljam o vlastitom putovanju i priči. Istovremeno, osetio sam povezanost s pričama LGBT osoba u Srbiji. Brinuo sam se za ono što se dešava ovde, brinuo sam se za LGBT osobe u Srbiji i želeo sam igrati svoju ulogu u borbi za oslobađanje LGBT osoba. Iako možda nemam ono što je potrebno da bih bio aktivista, uvek se nadam da ću svojim radom pružiti prostor za razgovor i razmišljanje ljudima, da razmišljaju o onome što se dešava u Srbiji i razmišljaju o tome šta treba učiniti ili može biti učinjeno kako bi se poboljšao život LGBT osoba u Srbiji.
Šta mi možeš reći o tvojoj knjizi „Coming in – Sexual politics and EU accession in Serbia“ i kako ljudi iz Srbije mogu da je pročitaju?
Moja knjiga je rezultat deset godina istraživanja LGBT prava i politike u Srbiji. To je nastavak mog doktorata i predstavlja analizu prava LGBT osoba u Srbiji od 2000. godine. Fokusira se na zakone o antidiskriminaciji i Prajd parada, analizirajući njihovu istoriju i značaj za LGBT osobe u Srbiji. Verujem da poznavanje istorije ovih dvaju pitanja ključno za razumevanje trenutnog stanja politike, jer pokazuje ograničene izbore s kojima su se aktivisti često suočavali i posljedice nedostatka alternativa. Nadam se da takvo razumevanje prošlosti može pomoći u osmišljavanju alternativa načinima na koje se borimo za oslobađanje LGBT osoba. Dakle, knjiga pruža veoma detaljnu priču o tome kako je Zakon o zabrani diskriminacije usvojen i različite političke igre koje su bile deo tog procesa. U toj istoriji možemo videti da je uslovljavanje od strane EU bilo ključni faktor u prisiljavanju vlade Demokratske stranke da se suprotstavi protivljenju Srpske pravoslavne crkve zakonu, jer je usvajanje Zakona o zabrani diskriminacije, sa uključivanjem seksualne orijentacije kao zaštićene kategorije, bio ključni uslov za ostvarivanje bezviznog putovanja u Šengensku zonu. Međutim, snažan otpor prema ovom zakonu takođe je postavio prava LGBT osoba kao ključno bojno polje unutar srpske politike. Osim toga, knjiga takođe priča priču o Beogradskom Prajdu, od prvog pokušaja do Prajda 2015, kada je Prajd postao redovan događaj u Beogradu. Ovde knjiga ističe različite načine na koje je politika uticala na Prajd. Nepripremljenost i u mnogim slučajevima nevoljnost policije da zaštiti Prajd 2001, kao i načini na koje je država pokušavala da zastraši organizatore Prajda 2009. kako bi ih nagovorila da otkažu događaj. Takođe se pokazuje kako je vlada Demokratske stranke koristila Prajd 2010. kako bi pokazala svoj proevropski karakter, dok je istovremeno dopustila neredima da se dese kako bi se stvorili temelji za zabrane u narednim godinama iz razloga bezbednosti. Mislim da je ključna tačka u knjizi kako sam takođe pokazao da je moguće da su tri uzastopne zabrane Prajda odobrene od strane EU jer je prioritet dala pitanjima vezanim za status Kosova (i time regionalnoj stabilnosti) preko temeljnih prava. Napokon, mislim da je ključna karakteristika knjige da podstiče analizu koja gleda izvan zakona i Prajda, da postavi pitanje šta ove promene znače za LGBT osobe. Proučavam prepreke za primenu zakona i posebno naglašavam kako žrtve diskriminacije i zločina iz mržnje nemaju društvenu podršku da iskoriste zakon. Korišćenjem dostupnih zakona, ljudi su primorani da se „autuju“ i mnogi LGBT ljudi strahuju od društvenih posledica tog otkrivanja, jer je društvena distanca prema LGBT osobama u Srbiji i dalje vrlo velika. Slično, razmatram značaj Prajda za LGBT osobe i pitam se koji je njegov cilj u borbi za ravnopravnost LGBT osoba. Iako su možda postojale dobre namere u organizaciji Prajda, kada je Prajd stalno bio zabranjivan, postao je cilj sam po sebi i izgubio je svoju političku svrhu na tom putu. To je omogućilo Vučiću da interveniše i instrumentalizuje Prajd za svoje političke ciljeve, omogućujući mu da predstavi sliku EU da štiti prava LGBI osoba, dok unutar zemlje jača heteronormativne i nacionalističke sentimente koji uzrokuju nasilje koje LGBT osobe svakodnevno doživljavaju. Trenutno je moja knjiga dostupna samo na engleskom jeziku i nažalost jako je skupa. Međutim, donirao sam primerak Prajd info centru gde ljudi mogu da je pregledaju. Ako žele pročitati celu knjigu, uvek sam otvoren da im obezbedim PDF kopiju (mogu me kontaktirati putem moje veb stranice: www.koenslootmaeckers.com). Moj cilj je da knjigu prevedem na srpski, ali to je trenutno projekat koji je u toku.
U knjizi si spomenuo imenovanje Ane Brnabić za premijerku Srbije. Možeš li detaljnije objasniti zašto veruješ da ovo imenovanje ne bi trebalo gledati kao znak napretka za prava LGBT osoba u zemlji?
Uvek sam verovao da je imenovanje Ane Brnabić bilo način da Aleksandar Vučić predstavi Srbiju kao progresivnu zemlju i obraduje EU i međunarodnu zajednicu. Imenovanjem nje, Srbija je odjednom postala jedna od retkih zemalja sa otvoreno LGBT premijerkom. Po njenom imenovanju, Ana je obišla međunarodne medije tvrdeći da Srbija nije homofobična zemlja. To je mnoge međunarodne posmatrače navelo da veruju da je Srbija ostvarila napredak od 2010. godine (godine anti-Prajd nereda). Da damo jedan primer, američka vlada je pokušala osporiti slučaj za azil na osnovu imenovanja Ane, sugerišući da je Srbija sada sigurna zemlja za LGBT osobe. Mogu da zamislim da je njeno imenovanje za neke ljude bilo zaista važno u smislu predstavljanja i pružanja platforme kako bi i sami mogli postići nešto. Međutim, verujem da je takav pozitivan uticaj prilično ograničen i pretežno simboličan. Ona nije mnogo učinila da poboljša život LGBT osoba u Srbiji. Zločini iz mržnje se povećavaju poslednjih meseci i ne vidim da vlada preduzima bilo kakve akcije. Izjavila je nešto o pravima LGBT osoba i izrazila mišljenje da niko ne bi trebao biti diskriminisan, ali nije preduzela nikakve konkretne korake. Na primer, zakon o istopolnim partnerstvima, obećala je, a vi s pravom pitate: “Ana, gde je naš zakon?”.
Kako tumačiš stavove o pravima LGBT osoba i pristup LGBT politici drugih političkih ličnosti u Srbiji?
Iskreno, kada posmatram srpsku politiku, ne vidim mnogo političara koji su voljni da preuzmu rizik i brane prava LGBT osoba i LGBT zajednice. Postoji mnogo više političara koji su spremni da se dodvoravaju desničarskim nacionalističkim snagama i promovišu porodične vrednosti. Mislim da su “Dana porodice” dobar primer kako politički pejzaž podstiče onemogućavanje LGBT aktivista da povećaju vidljivost LGBT osoba. U prošlosti sam primetio da se pokreti za prava LGBT osoba dešavaju nakon što je postojao spoljni pritisak na Srbiju ili kada je pružena finansijska podrška. Čini se da političari uvek traže šta mogu da dobiju kada se bave pravima LGBT osoba. Jedini način da se pristupi vladi čini da bude pozivanje na to da su ove promene potrebne za proces pristupanja EU. Na taj način, političari održavaju narativ da su prava LGBT osoba nametnuta, i ne žele da razmotre potrebe LGBT osoba u Srbiji kao polaznu tačku. Jednostavno ne vidim mnogo interesa za stvaranje efikasnih promena.
Da li verujeteš da bi Evropska unija trebalo vršiti pritisak na Srbiju kako bi se promovisala prava LGBT osoba? Da li mislite da bi takav pritisak mogao imati pozitivan uticaj u zemlji koja trenutno ima negativan stav prema EU?
Mislim da je ovo vrlo teško pitanje jer verujem da smo zaglavljeni u začaranom krugu. Spoljni pritisak za prava LGBT osoba izgleda da je jedino što pokreće srpsku vladu da nešto uradi za prava LGBT osoba. Međutim, jer prava LGBT osoba mogu postojati samo unutar srpske politike kao deo procesa proširenja EU, motivacija za usvajanje novih zakona je uvek usmerena spolja i izgleda da ne postoji želja za promenom stvarnih životnih uslova LGBT osoba. Dakle, verujem da trenutni način na koji EU vrši pritisak za prava LGBT osoba nije dovoljan ili ne deluje. Jedan od problema je što je EU često ublažavala svoje zahteve za prava LGBT osoba kada su postojali problemi u normalizaciji odnosa sa Kosovom. Takve neusaglašenosti su se obile o glavu i omogućile srpskoj vladi da instrumentalizuje prava LGBT osoba za svoje sopstvene političke ciljeve.
Neki bi možda sugerisali da bi EU trebalo da prestane da uslovljava pristupanje EU pravima LGBT osoba, ali nisam siguran da bi to bilo rešenje. Nedostatak angažovanja EU na promociji prava LGBT osoba može oduzeti aktivistima jedinu polugu kojom mogu da dobiju pristup vladi. Međutim, mislim da je potrebna promena u načinu na koji EU zahteva prava LGBT osoba. U kontekstu u kojem se prava LGBT osoba vide kao nametnuta od Zapada, mislim da EU može pružiti podršku LGBT osobama bez obaveze da se njena podrška javno prepozna. Takođe bi trebalo pružiti podršku aktivistima da rade sa LGBT osobama (na primer, pružajući podršku žrtvama) širom cele Srbije, a ne samo u Beogradu.
Ukratko, mislim da je potrebno promeniti narativ o pravima LGBT osoba kako bi se fokusirao na LGBT osobe u Srbiji i njihove svakodnevne borbe. Međutim, bio bih oprezan u zahtevanju od EU da prestane da vrši pritisak za prava LGBT osoba, jer nisam siguran da bi to pomoglo stvari. Ipak, potrebna je promena u načinu na koji EU to radi.
Kako vidite napore srpskih LGBT aktivista i njihov uticaj na šire društvene promene?
Kao naučnik, često se fokusiram na sistem u kojem ljudi deluju i ističem kako taj sistem stvara probleme. Ne smatram da je moj posao da kažem aktivistima kako da rade svoj posao ili ih kritikujem zbog donošenja određenih odluka, jer su često opcije iz kojih mogu birati toliko ograničene da samo pokušavaju učiniti najbolje što mogu. Biti LGBT aktivista često dolazi sa velikim ličnim troškovima (uključujući i pretnje smrću itd.), i često rade najbolje što mogu i imaju prave namere. Međutim, mislim da postoje ozbiljni problemi sa načinom na koji je LGBT aktivizam trenutno organizovan. Međutim, prvo bih gledao prema donatorima da istaknem mane sistema. Većina nevladinih organizacija se stalno bori za preživljavanje finansijski i većina njihovih prihoda dolazi od donatora. Struktura finansiranja od strane donatora putem projekata znači da aktivisti nemaju sredstava za dugoročno planiranje i moraju se prijavljivati za novac putem projekata koji ispunjavaju agendu koju postavlja donator. Takva struktura dovodi do toga da je za aktiviste često lakše prijaviti projekat za neki određeni događaj koji može da se organizuje nego da rade dugoročno. Mislim da ova struktura, koja se nameće od strane donatora, ima ograničavajući uticaj na LGBT aktivizam i utiče na to kako aktivisti mogu ići dalje i boriti se za šire društvene promene. Naravno, donatori nisu jedini problem. Čini se da je LGBT aktivizam vrlo podeljen u Srbiji i da se često nekoliko aktivista svađa. Pojedini aktivisti su izgubili međusobno poverenje i voleo bih da vidim više saradnje i solidarnosti među aktivistima. Znam da ovakve stvari nisu lako rešiti, ali verujem da će jačanje međusobnog poverenja i solidarnosti osnažiti LGBT aktiviste i pomoći im da ostvare veći uticaj na društvene promene.
Istakao si događaje vezane za EuroPride u Beogradu, uključujući zabranu i konačno odobrenje održavanja događaja. Kako tumačiš ove akcije vlade i organizatora, i šta to ukazuje na stanje LGBT prava u Srbiji?
Samo mogu tumačiti događaje vezane za EuroPride i akcije vlade kao državno nasilje. Pozivom da se događaj otkaže u avgustu, Vučić je podržao protivnike EuroPride-a i implicitno odobrio nasilje usmereno protiv LGBT osoba. Pored toga, odbijanjem da potvrdi da će učesnici EuroPride-a biti zaštićeni, vlada je, po mom mišljenju, stvorila atmosferu koja je imala za cilj da uplaši ljude i obeshrabri ih da učestvuju. Vlada je pokušala da zaplaši organizatore i učesnike da se povuku, ističući da biti LGBT osoba u Srbiji nije sigurno i da vlada u svakom trenutku može povući svoju zaštitu. Rečeno mi je da je održan sastanak između nekih organizatora i vlade, gde su dati ultimatumi noć pred EuroPride. Odobreno je okupljanje ispred Ustavnog suda i pratnja do Tašmajdanskog stadiona (nešto što se ne bi zvali Prajdom) i dobili bi policijsku zaštitu, ili da ignorišu zabranu, ali bi im bila uskraćena policijska zaštita. Takođe, ne razumem kako su organizatori smatrali pametnim da Ana Brnabić otvori međunarodnu konferenciju o ljudskim pravima upravo na dan kada je njena vlada zabranila maršrutu Parade. Šta im je bio cilj, ne znam, ali meni je to pružilo platformu vladi kojoj nisu stalo do LGBTI osoba. Za mene, nedelja EuroPride-a bila je nedelja političkog teatra, ali nažalost je pogoršala situaciju LGBTI osoba u Srbiji. Zločini iz mržnje su se značajno povećali, a sigurnost i bezbednost LGBTI osoba i Parade više nisu garancija, već nešto što se može pregovarati. To rekavši, primećujem kako mlađa generacija volontera i aktivista nije bila voljna da se uplaši. To mi je pokazalo da postoji potencijal za promene u LGBTI politici u Srbiji. Međutim, da bi se to iskoristilo, mislim da je potrebno veliko menjanje načina na koji se LGBTI politika sprovodi. Mislim da LGBTI osobe trebaju biti u središtu pokreta i da Parada treba da pripada zajednici.
U tvojoj knjizi ističeš raskorak između istaknutih ličnosti poput Ane Brnabić i životnih iskustava LGBT osoba u Srbiji. Kako se može prevazići ovaj raskorak?
Nisam siguran da će Ana ikada moći da razume živote LGBTI osoba koje se bore za opstanak. Ne mislim da može da zamisli šta znači kada se LGBTI osobe oslanjaju na svoju porodicu za finansijsku sigurnost i stoga se plaše da se autuju, jer strahuju da će ih izbaciti iz kuće. Kako je više puta istakla, nije doživela homofobiju u Srbiji. Tako da nisam siguran da li će se ovo ikada promeniti. Međutim, kad se radi o opštoj javnosti, mislim da je glavni problem potreba za više priča o životnim iskustvima LGBTI osoba. Trenutno je toliko pažnje usmereno na potrebe za određenim zakonima ili pravima, ali vrlo malo se deli o stvarnim iskustvima LGBTI osoba. Ja duboko verujem u empatiju i potrebno je apelovati na empatiju ljudi kako bismo stvorili promene. Ako možemo stvoriti veću vidljivost borbi ljudi, možda možemo uticati na one u opštoj populaciji koji nisu otvoreno homofobični, već jednostavno su neinformisani. Meni, uz neke promene, Parada ponosa bi mogla biti jedan od načina na koji se ovo može postići.
Biće takođe potrebno promeniti način na koji funkcionišu mediji. Trenutna praksa stvaranja televizijskih emisija gde aktivisti moraju da brane svoje postojanje protiv homofobičnih osoba samo pruža platformu homofobiji i ne dopušta ljudima da podele svoje priče.
Šta mislite da je najvažnije za unapređenje prava LGBT osoba u Srbiji? Kako bi se društvo moglo promeniti u tom pogledu?
Mislim da bi bilo važno usredsrediti se na nekoliko ključnih oblasti kako bi se unapredila prava LGBT osoba u Srbiji. Prvo, mislim da je potrebno unaprediti zakonodavstvo kako bi se zaštitila prava LGBT osoba. To uključuje donošenje efikasnih Zakona o zabrani diskriminacije, Zakona o istopolnim zajednicama i pooštravanje kazni za zločine iz mržnje. Međutim, zakoni sami po sebi nisu dovoljni; važno je obezbediti njihovu efikasnu primenu i sprovođenje. Takođe bi bilo važno osigurati da LGBT osobe imaju pristup pravdi i da se osećaju sigurno da prijave zločine iz mržnje i diskriminaciju. To zahteva obuku i osnaživanje organa gonjenja, sudova i drugih relevantnih institucija, kako bi se osiguralo da razumeju specifične izazove s kojima se suočavaju LGBT osobe. Drugo, važno je raditi na promeni društvenih stavova prema LGBT osobama. To zahteva obrazovanje i svest o pitanjima seksualne orijentacije i rodnog identiteta u školama i društvu u celini. Edukacija je ključna za suzbijanje predrasuda i stereotipa o LGBT osobama i za promovisanje tolerancije i razumevanja. Takođe je važno osnažiti i podržati LGBT osobe da se otvoreno suočavaju sa svojim identitetom i prihvataju sebe bez straha od odbacivanja ili nasilja. Treće, treba podržati organizacije civilnog društva i LGBT aktiviste koji se bore za prava LGBT osoba. Ovo uključuje finansijsku podršku, obuke i osnaživanje kako bi mogli delotvorno zastupati interese LGBT zajednice i angažovati se u političkom i javnom prostoru.
Konačno, važno je da političari i vlada preuzmu odgovornost za unapređenje prava LGBT osoba. To zahteva liderstvo i hrabrost da se suprotstave predrasudama i otporu i da se bore za jednakost i pravdu za sve građane, uključujući i LGBT osobe. Politička volja je ključna za stvaranje stvarnih promena i izgradnju inkluzivnog društva u kojem se svi osećaju poštovano i bezbedno. Ovo je samo nekoliko ključnih tačaka koje treba razmotriti u cilju unapređenja prava LGBT osoba u Srbiji. Napredak će zahtevati napore svih sektora društva, ali verujem da je moguće ostvariti promene koje će stvoriti bolje uslove za život LGBT osoba u zemlji.
Razgovarao: Predrag Azdejković
Više tekstova iz broja 73 – avgust 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
