Osnovna predrasuda sa kojom se gej zajednica suočava od pamtiveka jeste priča o promiskuitetu, bazirana na moralističkim osnovama monogamije i patrijarhata, a čije je principe internalizovala i sama LGBT populacija. Ti principi koji su svojoj osnovi sadrže mizoginiju u muško-ženskim odnosima reprodukuju se i u gej odnose, što dovodi do dihotomije penetrirajućeg i penetriranog (aktivnog-pasivnog), pri čemu se podrazumeva da pasivni član odnosa preuzima žensku ulogu. Socijalni konstruktivisti smatraju da je ličnost svakog od nas konstruisana društvenim faktorima, od kojih Vivijen Ber kao osnovni izdvaja jezik koji je, zavisno od konteksta, osnova svakog mišljenja. U njemu se feminino predstavlja kao podređeno, dok je maskulino nadređeno, što preneseno u gej odnose dovodi do različitog vrednovanja u kontekstu promiskuiteta. Aktivni („muški“) promiskuitet nosi etiketu „jebač“, dok pasivni („ženski“) ima diskreditujuću etiketu „kurve pasivuše“.
Nakon što je seksualna revolucija transformisala svet i promovisala ideju potpune slobode libida, promiskuitet se posmatra kroz dve dominantne ideološke linije. Prva, moralizatorska, vuče religijske korene, propagira monogamiju a promiskuitet smatra nemoralnim ili grešnim. Druga struja, na čelu sa psihoanalitičarima, monogamiju smatra sredstvom seksualne represije nad pojedincem, a zagovara slobodu zadovoljenja seksualnih želja i ideju poliamorstva. Iako mi je psihoanalitička struja daleko bliža neću se na ovom mestu baviti ni argumentacijom ni kritikom ovih pristupa. Monogamiju, kao i promiskuitet i sve oblike između njih, smatram životnim stilom koji svako ima apsolutno pravo da bira u skladu sa svojim željama i afinitetima. Ja ću se baviti pretpostavkom o promiskuitetu gej osoba i većoj učestalosti seks-kombinacija u odnosu na emotivne veze ili prijateljstva. Da bih došao do podataka koji se mogu statistički obraditi analizirao sam javne oglase na sajtu „Gay Romeo“. Svakako, sajt sa 11.500 korisnika u odnosu na nekoliko stotina hiljada gej ljudi u Srbiji nije relevantan, niti je slučajni uzorak od 450 obrađenih oglasa reprezentativan za zaključivanje. Međutim, mislim da su dobijeni dobri indikatori, a podaci se mogu iskoristiti kao polazne hipoteze novih istraživanja na ovu temu. U istraživanju sam kvantitativno merio broj članova iz uzorka čiji su lični oglasi seksualne, emotivne ili friendly prirode, uz osvrt na sadržaje koji predstavljaju neku od kombinacija ove tri kategorije. Ključne sintagme u oglasima: isključivo za seks, tražim vezu, nisam ovde zbog seks šeme, neko za sex ODMAH, samo druženje i ništa više, friends with benefits.
Podaci su vrlo zanimljivi. U ukupnom uzorku 39% članova traži isključivo seks, naspram 24.22% koji preferira vezu, dok 26.89% je onih koji traže i jedno i drugo i to su najčešće oglasi „za vezu, ali nemam ništa ni protiv seksa ako se tako skontamo“ ili „nisam za vezu, ali ko zna…“. Svaki deseti član je na sajtu radi druženja i chata. Ovi podaci ne čude ako se uzme u obzir priroda sajtova za upoznavanje, a Romeo je i izabran upravo zato što se pretpostavlja da su na njemu oglasi mahom seksualne prirode, te je 24% onih koji su tu isključivo radi pronalaska emotivnog partnera čak izuzetno visok procenat i više argumentuje tezu o potrebi gej osoba za emotivnom sigurnošću, nego o promiskuitetu. Podaci postaju još zanimljiviji kada se razlože po starosnim kategorijama. Uzorak je podeljen na tri kategorije – do 24 godine (članovi u periodu adolescencije), do 34 godine (rano zrelo doba) i 34-65 godina (srednje zrelo doba). Podaci pokazuju da je populacija adolescenata na sajtu više priklonjena vezama (39.33%), dok je procenat onih koji žele seks kombinacije 29.66%. Slika je potpuno drugačija u uzorku članova zrele dobi – 40% traži seks, naspram svega 17% onih koji žele vezu. Među starijima od 34 godine ta razlika je još drastičnija – 47.33% traži seks, a 16% isključivo vezu. Naravno, podatke treba uzeti sa rezervom jer je značajan broj članova kojima odgovaraju obe varijante, a ovim tipom istraživanja ne može se utvrditi kojoj od njih su naklonjeniji.
Objašnjenje dobijenih podataka po mom mišljenju leži u društveno-istorijskoj situaciji. Članovi u zrelom dobu veći deo svog života proveli su u potpuno zatvorenom društvu u kome nije bilo moguće biti gej (homoseksualnost je dekriminalizovana 1994, zakon o zabrani diskriminacije donet tek 2009. godine). Morali su da kriju svoju seksualnost ili su zbog nje trpeli sankcije, nemali broj njih sklopio je heteroseksualne brakove, formirao porodice (što u oglasima i ne kriju), a homoseksualnost je postala „usputna aktivnost“. Pritisak heteronormativnosti koji trpe čitavog života proizvodi u njima svest da je istopolna veza nemoguća. Slično se mogu objašnjavati i podaci kod osoba u ranim tridesetim godinama, koje su na ličnom planu više puta osetile teško uspostavljanje i održavanje gej veza, te u njih više i ne veruju. Adolescenti pak nisu imali dovoljno vremena da se „opeku“ i razočaraju, a nisu živeli ni u doba najsurovije represije. Iako je naše društvo izuzetno homofobno, otvorenije je nego što je bilo ranije, homoseksualnost je vidljivija, a mladi se lakše suočavaju sa svojom seksualnošću i prihvataju sebe. Postoji kakav-takav pozitivan feedback da je to što osećaju savršeno normalno i prirodno i da ga ne treba sputavati. To može biti i samo privid usled nesvesti o realnoj društvenoj situaciji, ali i nova optimistična energija mlađih generacija. Kako sam ja po prirodi optimista (u skladu sa časopisom za koji pišem), verovaću da je u pitanju ovo drugo.
Bilo kako bilo, pretpostavka o vezi između mladosti i seksualnosti (promiskuiteta) ovim je odbačena, a i pretpostavka o većoj okrenutosti ka promiskuitetu je klimava. Da bi se došlo do jasnijih objašnjenja gore opisane pojave i opovrgavanja ili potvrđivanja teza, potrebno je sprovesti obimnije istraživanje Kinzijevog tipa, sa drugačijim uzorkom i metodologijom, ali ko zna – možda u nekom od narednih brojeva.
Piše: Nemanja Marinović


ČITAJTE:  Andrej Pejić u susretu sa otadžbinom