Jedan od produkcijski najzahtevnijih i najhumanijih show programa, kako je najčešće okarakterisan show „Tvoje lice zvuči poznato“ na TV Prva, približava se polovini svoje treće sezone. Uistinu, zamisao jeste odlična, kao i to što novac ide u dobrotvorne svrhe. Međutim, zamisao da u svakoj emisiji pobedi druga osoba omogućava direktnu manipulaciju glasovima, kao i kalkulacije u kvalitetu izvedbi, što je kulminiralo u prošloj sezoni u kojoj se desilo da „kad jedan konj trči zna se ko će da pobedi“, te proizvelo milion i jedan skandal uključujući i izlazak vokalne trenerice Marije Mihajlović, što se odrazilo na kvalitet izvođenja u ovoj sezoni. Dok je prva sezona bila poznata po tome što su osim vizuelnog dela i koreografije takmičari imitirali i boju glasa i izvedbu izvođača, u ovoj sezoni to nije slučaj. Vidi se u insertima da sa njima neko radi, ali je finalni proizvod jako loš. Na isti način na koji su katastrofalno loše koreografije uništile prošlu sezonu, tako će jako loše izvedbe uništiti ovu. Izuzev Ivane Peters kojoj vokalni trener nije ni potreban i koja se jedina, uz donekle Katarinu Ostojić, trudi da vokalno donese numeru na pravi način i blisko originalu, ostali su potpuno podbacili. Nasprot tome, scenski nastupi i koreografije sada su daleko bolji, a čini se da se sa kandidatima manje-više ujednačeno postupa za razliku od prošle sezone kada su svi diskriminisani u korist jedne forsirane osobe.

Show program takođe pokušava da osim efektnosti bude i društveno relevantan, pa promoviše neke teme koje su gorući problem društva. Aktuelna sezona je u jednoj od emisija donela imitacije Sem Smita i Lejdi Gage sa ovogodišnjeg Oskara, a Ani Grubin koja je bila u ulozi GaGe na sceni su se pridružile žene žrtve porodičnog nasilja, štićenice Sigurne ženske kuće u Beogradu, čija su tela bila parole protiv nasilja. Ovo je izazvalo oprečne reakcije, a jedna organizacija koja takođe pruža pomoć ženama žrtvama nasilja kritikovala je javno eksponiranje žena i izrazila sumnju da je izvedena bezbedonosna procena i ženama ukazano za opasnosti javnog istupa. Zabrinutost za bezbednost je opravdana, ali sumnja u to da su i druge organizacije odradile posao savesno nekolegijalna, a na kraju krajeva ukoliko same žene žele da se pojave u javnosti na taj način – to je njihova odluka koju treba poštovati. Ipak, ta organizacija je ukazala na još jednu činjenicu kada je TLZP u pitanju – ovaj show konstantno diskriminiše, omalovažava i ismejava žene i to se konstantno dešava iz sezone u sezonu. Primera radi, čak ni u toj emisiji nisu čak ni reagovali na relativizaciju nasilja prema ženama od strane Georgijeva koji je odmah podvukao da postoji nasilje nad muškarcima i decom. Nesumnjivo je da postoji i da o tome treba javno govoriti, ali ukoliko se Georgijev do sada u hiljadu emisija u kojima je gostovao nije setio da ga pomene (a čini mi se da nije) onda se tu ne radi o svesti o društvenom problemu koji se prećutkuje, već umanjivanju značaja problemu o kom se govori. Nije cilj otvaranje novih tema, već reletivizovanje postojećih.

Mizoginija i transfobija inače čine dominantnu matricu „humora i zabave“ po kojoj je ovaj show poznat. U svakoj sezoni najzabavniji momenti su kada muškarci imitiraju žene, iako je po statistici češći slučaj da žene budu u ulogama muškaraca. U aktuelnoj sezoni, u emisijama emitovanim do završetka ovog teksta, žene su se našle u ulogama muškaraca 10 puta, a muškarci u ulogama žena 7 puta. Iako svi ovi drag nastupi zajedno čine manje od trećine ukupno izvedenih nastupa do sad, upravo oni čine najzapaženije nastupe, te je u tri od šest emisija pobedu odneo drag show. Ipak, odnos žirija i samih takmičara prema ovim nastupima je dvojak. Kada su u pitanju žene, nakon njihovog nastupa se komentariše kako su dobro iznele pesmu, ili duhoviti žiri ističe kako su ipak lepše u suknjama nego u pantalonama, dok se kod nastupa muškaraca ili ismejavaju žene (i one koje su imitirane, ali i ženski rod u globalu, sve upakovano u „duhovitost“) ili izvođači glorifikuju za neviđenu hrabrost za ono što se od žena inače svakog dana očekuje, kao što je hodanje na štiklama, brijanje nogu ili šminkanje. Naravno, ima onih poput Daniela Kajmakoskog ili Alekse Jelića koji nemaju neki poseban problem sa ženskim ulogama i jako se korektno ka tome odnose, kao i članova žirija poput Slađane Milošević koji „udaraju kontru“ bigotskom bloku, ali se svaki put tu nađe neki Knez, Nikola Rokvić ili u najgorem slučaju svih slučajeva – Bane Mojićević, da iskaže kako mu je jako teško i ispod časti da bude žena na pet minuta, podržan od strane većine članova žirija na čelu sa najzatucanijim taksistom u Srbiji i u ovoj sezoni beskrajno dosadnim Georgijevim.

Teško će se ikada ponoviti neprofesionalnost Baneta Mojićevića u imitaciji Končite Vurst u prošloj sezoni, kada je otvorena transfobičnost podržana od strane produkcije omogućavanjem onakvog nastupa i komentara i lejm saopštenjem kojim pravdaju takvu odluku, kao i podrškom žirija za „doslednost svom stavu“. Ali dobro, Mojićeviću je bilo sve dozvoljeno, pa čak i da javno širi transfobiju, ili bolje rečeno fobiju od skupih haljina i uredno fazonirane brade, s obzirom da mu par nedelja pre toga Brenine srebrne sintetičke vruće pantalonice nisu bile problem. Iako takvih ispada trenutno nema, opšti stav većine muškaraca u emisiji je da bi im uloga žene bila najgora božija kazna, što su i navodili u prvoj emisiji uglavnom kao najveći strah, a retko izazov. U momentu koji je meni najviše zasmetao ponovo je glavni akter Georgijev koji je ozbiljan problem LGBT beskućnika koje roditelji izbacuju iz kuće zato što su gej ili trans sveo na nivo treš humora nakon imitacije Kaliope koju je izveo Nikola Rokvić. Kod nekih stvari, kao što je taj slučaj ili gore pomenuto naselje nad ženama, nema mesta na bilo koji način upakovanom humoru.

Nakon tri sezone mogao bih se začuditi činjenicom da se gledaoci, kao i stalna scenografija u vidu žirija, još uvek skandalizuju muškarcima u suknji, ali onda se setim da nakon 20 i 10 godina, koliko su Georgijev i Ivanović na televiziji ljudi još uvek padaju na njihov jeftin humor. I sve mi bude jasno.

Piše: Nemanja Marinović

Related Posts