Sve oko mene je bilo seksualizovano i kvart je smrdeo od testosterona, znoja i požude bez bilo čega drugog i bez imalo svesti o tome šta je za ulicu a šta za spavaću sobu.

Posle skoro dva meseca destinacione nedoumice, kraj avgusta prošle godine je označio početak mog [kasnog] letnjeg odmora u Berlinu. Sećam ga se s nostalgijom usred ove zime, ali put nije prošao bez tenzije…
Dakle: muž, dva prijatelja i ja stižemo u, onako, fin hotel u zapadnom delu grada. Ulice široke, čiste, okićene drvećem punim lišća a u blizini hotela je fenomenalna pijaca – nešto kao fensi verzija novosadske riblje ili beogradske Kalenić pijace. Pravi raj za nas bourgeois-bohème dečke. Ali, sredinom nedelje, homoseksualni zemljotres je pogodio ovu urbanu idilu. Nažalost nedovoljno informisani pri planiranju puta, tek tada smo saznali da je predstojeći vikend praznik crvenog slova u berlinskom gej kalendaru zbog nečega zvanog Folsom Europe: festival/žurka/sajam za “kožne” muškarce i sličnu fetiš gospodu.
Pošto je naš hotel bio epicentar ovog 18+ seoskog vašara, već u sredu smo doručkovali pored Mr Leather Texas 2010 (bar je tako pisalo na njegovom prsluku – crnom & kožnom, naravno). Sa druge strane je sedeo mladi Australijanac u procesu “getting over” bivšeg dečka tako što putuje po Evropi od jednog prajda do drugog. A, na izlazu iz hotelskog restorana, prošli smo pored grupe skandinavskih momaka obučenih u odela u SS stilu koja su verovatno/inšallah bila sankcionisana od strane vlasti u gradu u kojom je bilo kakva glamurizacija Trećeg rajha verboten, čak i kada su u pitanju potpuno erotske svrhe.
Popularan hotelski bar, glasna house muzika i prepuna teretana (više zbog wellness bazenčića i parnih kupatila nego zbog tegova i traka za trčanje) su doveli u pitanje moj plan za godišnji odmor: skidanje par kilograma i čitanje Edmund White klasike. Umesto toga, nas četvoro smo se bacilli na antropologiju-s-poštovanjem po restoranima i barovima tog dela grada, gledajući na sve veći broj Tom of Finland klonova na način na koji su ih posmatrali domoroci – kao šareni cirkus i simpatičnu razonodu.
Međutim, ovo interkulturalno primirje nije dugo trajalo. Na dan karnevala, serija incidenata me je dovela do ruba učlanjenja u Ujedinjene regione Srbije ili neku njoj sličnu političku partiju na desnoj strani centra. Počelo je u hotelskom liftu kada je “Paul”, bez bilo kakvog ponuđenog ohrabrenja od mene, pitao da li može da svrati do moje sobe – i to čitave tri sekunde po ulasku u lift (zahvalio sam se i ponudu odbio, samo da se zna). Posle toga, sledeći radoznali gost nije mogao da se načudi činjenici da nas četvorica idemo do Muzejskog ostrva. (“Vi mora da ste jedini gosti u ovom hotelu koji idu na turistička mesta!”). Zatim, dok smo pešačili do obližnje U-Bahn stanice, prošli smo kroz jedan pravi al fresco S&M milje muškaraca koji su pristizali na uličnu žurku baš dok su lokalne bakice išle na gore-spomenutu pijacu. I, kao šlag na tortu, obratio mi se jedan volonter/aktivista neke političke stranke i ponudio mi flajer o čvrstom stavu te stranke o zabrani bilo kakve diskriminacije vezane za seksualnu orijentaciju.
Seksualna orijentacija, očigledno! Sve oko mene je bilo seksualizovano i kvart je smrdeo od testosterona, znoja i požude bez bilo čega drugog i bez imalo svesti o tome šta je za ulicu a šta za spavaću sobu. Neću ni da se približim citiranju Đilasa i njegovih “četiri zida”, ali stvarno mi nije bilo do gledanja četvoronogog muškarca u psećoj kožnoj maski! U ovakvom okruženju, fokus onog političkog letka na seksualnu orijentaciju ima smisla: posmatrao sam seksualnu manjinu čija seksualna različitost mora biti uvažena, a njeno pravo da tu seksualnost ispolji na ovakav način mora biti zaštićena. Bilo kakva priča o bračnoj jednakosti, ili pravu na usvajanje dece, bi bila sasvim van konteksta ovog događaja i za njim vezanih političkih letaka. Međutim – bar lingvistički – definisanje gej politike iz prvenstveno seksualne perspektive znači usporavanje uspostavljanja jednakosti van spavaće sobe: u kancelarijama, učionicama i ostalim mestima gde smo nekada žrtve diskriminacije.
Naravno, činjenica da sam gej se može uočiti u tome šta radim u krevetu sa mojim mužem, ali to nije sve. Sa tim muškarcem ne delim samo krevet, već i obavezu otplate kredita za stan, odgajanje naše dece, odvajanje dela plate u dobrovoljni penzioni fond, pa prijatelje, familiju, zdravstveno osiguranje, sreću i tugu. Zato, dosta više o seksualnoj orijentaciji, seksualnom opredeljenju i seksualnosti uopšte: biti gej nije samo o krevetnim akrobacijama. Smatram da je naša orijentacija ka istom polu u hitnoj potrebi za preimenovanjem i izborom novog prideva koji je širi od ovog prevaziđenog “seksualnog”. Odgovor nemam, ideje imam: orijentacija partnerska, emotivna ili ljubavna. Šta mislite?

ČITAJTE:  Stefan Radović: Dečak koji je vikao "vuk!"

Marko Pavlović