U poslednjih pet godina tabloidi i društvene mreže bile su ispunjene naslovima „MLADI ALEKSANDAR III KARAĐORĐEVIĆ GAY“ i dok su se neki trudili da objasne da postoje „dobri i loši“ Karađorđevići niko nikada nije bio potpuno siguran u priču o homoseksualnim sklonostima Aleksandra III Karađorđevića. Ipak, ovaj skoro četrdesetogodišnjak poznat i po ljubavnoj vezi sa ćerkom Emira Kusturice, za koju tvrde da je ga je ostavila posle „otkrića njegovog drugog ja“ možda je sjajna prilika za neke naše gay „udavače“, da napokon i dinastija Karađorđević malo „osveži plavu krv“ domaćom „snajkom“.

Aleksandar Karađorđević rođen je 15. januar 1982. je najmlađi sin princa Aleksandra II Karađorđevića i princeze Marije da Glorije od Orleana i Bragance. U jednom intervju koji je dao za domaće medije Aleksandar III Karađorđević govoreći o sebi rekao je: „Ne živim život princa. Ne želim da ljudi znaju za to, jer bi me onda osuđivali kao da sam lik iz crtanog filma! Običan sam čovek, imam dobre i loše dane, volim da radim i borim se s ovim ludim svetom. Biti princ je čudno. Ljudi očekuju svakakva sr**a od vas“ U Beogradu od svih mesta najviše volim kafane! Kafanski sam čovek. Pušim „drinu“ jer je jeftina i ima dobar ukus. Ponekad uživam u narodnjacima, a ponekad odem na romsku muziku. Ali, Azru i EKV obožavam“. Aleksandar je živeo u Virdžiniji do 1984. godine. Sa osam godina je 1990. godine postao učenik jedne od najboljih osnovnih škola u Londonu. U junu 2000. godine maturirao je na Kraljevoj školi u Kenterberiju u Engleskoj, dobivši najbolje ocene iz tri predmeta (španski i francuski jezik, politika). Studirao je na Univerzitetu San Francisko (USF) gde je diplomirao na komunikacijama i medijima u maju 2004. godine. Prema zvaničnoj „kraljevskoj“ biografiji Aleksandar je ljubitelj umetnosti, fotografije, muzike, francuskog filma; interesuju ga aktuelna zbivanja, a uživa u surfingu, skijanju na dasci, ronjenju, muzejima, kuhinji, književnosti, tenisu, košarci i fudbalu; govori engleski, španski i francuski, a usavršava i svoj srpski jezik.

Prema nepotvrđenim informacijama, on sada sa svojim dečkom živi na relaciji Amerika – Nikaragva, gde je kako neki navode, instruktor surfovanja.

Kada su se ova nagađanja prvi put pojavila u javnosti pre pet godina Krunski savet bio je izrazito podeljen je povodom ponašanja mlađanog prestolonaslednika. Dok su jedni ostali šokirani bludnim fotografijama Aleksandra Karađorđevića, drugi u njima ne vide ništa sporno. Predsedavajući Krunskog saveta Dragomir Acović osudio je ponašanje mlađanog princa: „Jednostavno nemam reči! Ja to posmatram i kao monarhista i kao prijatelj njegovih roditelja, pa i njegov, a i neko ko je i sam roditelj. I niti razumem takvo ponašanje, niti mogu da ga opravdam. Sve je to daleko od mojih poimanja, i zaista ne razumem“. Književnik Matija Bećković, član Krunskog saveta, nije želeo opširno da komentariše fotografije, već je samo kratko poručio uz osmeh: „Ne bih verovao ni svojim očima, a kamoli da verujem internetu“. S druge strane, član Krunskog saveta Čedomir Antić ne vidi ništa sporno u slikama mladog princa za koga kaže da je javna ličnost koja nema zvaničnu dužnost: „Za razliku od naših političara gde je spolja gladac, a unutra jadac, ovde se vidi jedan običan život mladog čoveka koji taj život živi. U trenutku kada Srbija vrati Karađorđeviće na presto, siguran sam da će promeniti pristup društvenim mrežama i upoznaćemo ih onakve kakvi su uvek bili i kakvi treba da budu, kao prvu porodicu Srbije. Bilo bi loše da imamo ljude koji žive privatan život tako što se pretvaraju da ne žive, te zato ne vidim u čemu je problem sa fotografijama, na njima nema ničeg nezakonitog niti nemoralnog“.

Ako je verovati nekim „zlim jezicima“ ova, kako neki pokušavaju iz Krunskog saveta, nakaradna pojava nije nova u dinastiji koja je krojila sudbinu Srbije i Jugoslavije, a koja bi rado ponovo stala na čelo naše napaćene zemlje. Setimo se sličnih priča koje su bile vezivane za ime Petra Karađorđevića, nesuđenog kralja Srbije.

UKLETI PRINC

Sudbina princa Đorđa Karađorđevića ponovo je u središtu interesovanje. Za to su između ostalog krive TV serije “Senke nad Balkanom” i “Kralj Petar I” u kojima se pojavljuje njegov lik. Princ Đorđe je rođen 8. septembra 1887. godine, na Cetinju, na dvoru knjaza Nikole, svoga dede po majci. Nakon njene smrti 1894. godine porodica se preselila u Ženevu. Kasnije je prešao je u carsku Rusiju gde je pohađao vojnu školu kao pripadnik Kadetskog korpusa cara Aleksandra II. Nakon Majskog prevrata 1903. godine i povratka Karađorđevića na vlast prekinuo je školovanje i došao u Srbiju. Prema tradiciji kao stariji sin Petra Karađorđevića bio je predviđen za naslednika kraljevskog trona. Ipak, događaj iz 1909. godine promenio je tok njegove sudbine. Prema zvaničnoj istoriji, princ Đorđe je tad u naletu besa, šutnuo u stomak svog slugu Kolakovića, koji je od tih posledica kasnije preminuo. Prema nezvaničnoj istoriji Đorđe je napao Kolakovića jer je odao njegovu tajnu ljubavnu vezu njegovom bratu Aleksandru koji ga je zbog nje ucenjivao. U novije doba, istoričar Predrag Marković je došao do navodnog saznanja da se kralj Petar I žalio da mu Mihailo Petrović-Alas “pečati sina odostrag”, odnosno da su i jedan i drugi homoseksualci. Ove tvrdnje su dodatno bile podgrejane činjenicom da je Mihailo Petrović-Alas bio večiti neženja, a sam Đorđe Karađorđević se oženio u šestoj deceniji života. Posle Prvog svetskog rata princ Aleksandar je pripremio teren za Đorđev povratak. Nesuđeni kralj proglašen je maloumnim, a to, kako se pričalo, nije bilo bez razloga budući da je Đorđe imao “psihičkih problema”. Napadi i pletenje kontroverzi oko Đorđa nastavljeni su u narednim godinama. Aleksandar postaje kralj 1921. i odmah Đorđa stavlja na prinudno lečenje u Gornjoj Topionici kod Niša. Slobodu je dobio tek sa dolaskom nemačkih okupacionih snaga 1941. godine, ali nikada nije pristao na bilo kakav oblik saradnje sa okupacionim vlastima. Bio je jedini Karađorđević koji je ostao u socijalističkoj Jugoslaviji. Engleski brigadni general Ficroj Maklin, šef britanske vojne misije pri Vrhovnom štabu NOV i POJ, u svojim memoarima “Rat na Balkanu” piše o Đorđu Karađorđeviću: “Malo posle našeg dolaska u Beograd, došao je jednog dana u našu Misiju postariji gospodin s beretkom na glavi. Predstavio se kao princ Đorđe Karađorđević, stariji brat kralja Aleksandra i stric sadašnjeg kralja. Odmah je počeo da priča istoriju svog života. Između ostalog je kazao kako je preterana tvrdnja da je on ubio svog slugu. Njegovi neprijatelji su na nepošten način iskoristili taj incident. Da su se poštovala njegova prava, bio bi on danas kralj Jugoslavije. Neko ga je zapitao, da li, osim toga, ima sve što mu je potrebno. Odgovorio je potvrdno. Vratili su mu automobil, koji je bio rekviriran za vreme borbi…” Mnogi su očekivali rasplet misterije o njegovom životu u romansiranoj autobiografiji „Istana o mom životu“ , ali su izostali mnogi detalji o ličnom životu. U svojim sećanjima Dejan Medaković nazivao ga je „čudan princ“: „Sećam se tog
čudnog, pomalo neuravnoteženog princa. Upoznao sam ga kod profesora Mile Pavlovića Krpe, sa kojim je bio prijatelj. Često sam ga viđao na trolejbuskoj stanici kod Londona, imao je privilegiju da ulazi na prednja vrata. Poznavali su ga svi šoferi, sa kojima je voleo da priča. Viđao sam ga i u knjižari SANU, kada je ovu vodio čika Sveta Rajković. Kod njega je princ Đorđe vodio beskrajne telefonske razgovore, ili je prelistavao nove knjige Akademije. Poslednji susret bio je u parku kod Tašmajdana, gde ga je, već oronulog, dovodio neki mladić. Videći me sa mojim lovnim terijerom, objašnjavao mi je rasne osobine ovog psa. Njegovu ženu Radmilu, penzionisanog sudiju, nisam poznavao. O njoj sam čuo iz muzejskih krugova, jer je povremeno rasprodavala muževe porodične relikvije. Strastveno je igrala hazardne igre, pa joj je novac uvek nedostajao.“ Đorđe Karađorđević umro je u Beogradu 17. oktobra 1972. godine, a sahranjen je u zadužbini svoga oca, Crkvi Svetog Đorđa na Oplencu. Pored njega je sahranjena i njegova supruga.

Ni naša čuvena pravoslavna braća i „svetordona“ dinastija Romanov nije bila pošteđena ovakvih „zloduha“ koji su kvarili sliku „po volji Božijoj“ blagorodnoj dinastiji.

PESNIK „K. R.“

Konstantin Romanov, Veliki knez, jedan od članova ruske imperatorske porodice koja je vladala Ruskom imperijom gotovo tri veka, predsednik Ruske akademije nauka, prevodilac, dramaturg i pesnik čije je stihove voleo i Vladimir Ilič Lenjin, rođen je 22. avgusta 1858. godine u mestu Streljne. Njegov život i umetničko stvaranje označiće teški unutrašnji lomovi, rastrzanost između vlastitih homoseksualnih stremljenja, strogih tradicija, privrženosti porodičnim vrednostima i vere u Boga. Svoju patnje, dileme i strasti prenosio je u svoje pesme a ono najintimnije u dnevnik koji je zaveštao na čuvanje Ruskoj akademiji nauka pod uslovom da njegove stranice ne ugledaju svetlost dana narednih 90 godina (dnevnik je objavljen 1994. godine).

Konstantin Romanov, unuk ruskog cara Nikolaja I sa dvanaest godina počeo je svoja druženja sa ruskim mornarima, svako leto provodio je na brodovima ruske mornaričke škole. Okružen mornarima i nije bio svestan da će mu ovo druženje obeležiti život. Zapisao je kasnije u dugo čuvanom dnevniku da je vojno okruženje u njemu proizvelo osećaj muškosti, a kasnije se uprkos ženidbi „razvilo u snažnu strast, greh i bolest“. Godine 1875. kao mornar pitomac na brodu „Svetlana“ kreće vodama Mediterana, a uskoro i vodama Atlantskog okeana. Po završetku rusko-turskog rata obilazi Evropu, Alžir i na kraju završava u društvu grčkih mornara. Mornarica je obeležila njega ali i on nju. Prošlo je već gotovo vek i po od kako su ruski mornari, koji su plovili morima još pod jedrima, počeli da oblače mornarske majice pod svoje tradicionalne uniforme. Kako samo mornari ne zovu svoju omiljenu belo-plavu majicu: morska duša, prugasta drugarica, o njoj su spevane pesme i pisane knjige. Njeno zvanično priznanje desilo se 19. avgusta 1874. godine, kada je Veliki Knez Konstantin Nikolaevič Romanov, u to vreme šef vojne flote, izdao naredbu o novoj uniformi koja je uključivala i danas popularnu plavo-belu majicu. U floti se i danas ona smatra simbolom hrabrosti, neustrašivosti i sreće. Pripadnost vladarskoj dinastiji zahtevala je od njega sklapanje dinastičkog braka. U januaru 1884. godine ženi se nemačkom princezom Elizabetom Saks-Altenburg sa kojom je imao devetoro dece. Njegova vojnička karijera stalno je išla uzlaznom linijom. Tokom 1900. godine postao je načelnih ruskih obrazovnih institucija, a od mornara-pitomca postaće general. Za mnoge svoje pesme inspiraciju je pronašao u temama iz vojničkog života, mnoge pesme posvećuje vojnicima, mornarima, njihovim životima i vojničkim danima. Vremenom kako u braku nije našao fizičko zadovoljstvo već ga je pronalazio u mladim mornarima postaje sve više rastrzan između tradicija i svoje seksualnosti, njegove pesme nose bol i sve više su posvećene Bogu i duhovnim tradicijama. Postaje predsednik Carske akademije nauka 1887. godine. U to vreme kao počasni članovi akademije uključuju se mnogi ruski pisci. Konstantin će se naći i na čelu odbora za proslavu 100 godina rođenja ruskog pisca Puškina. Tokom svog života piše dnevnik koji sadrži najintimnije ispovesti iz njegovog života, svedočanstvo o njegovim unutrašnjim nagonima, avantura sa muškarcima ali i rastrzanosti između vlastite homoseksualnosti i strogih tradicija koje su na homoseksualne sklonosti gledali kao na teški greh. Njegovi stihovu poslužili su kao inspiracija za kompozicije Čajkovskog, Rahmanjina i drugih. Pevodio je Šekspira, Šilera, Getea, a njegovi fragmenti „Car Judejski“ poslužiće sovjetskom piscu Bulgakovu za roman „Majstor i Margarita“. Svoje pesme potpisivaće sa K. R. i pod tim „imenom“ ućiće u svet ruske književnosti. Prvi svetski rat ga zatiče u Nemačkoj odakle se posle kratkog zarobljeništva vraća u Rusiju. Teško bolestan umire 2. juna 1915. godine.

DEKADENTNI VERSAJ

TV serija „Versaj“ koja prikazuje život Kralja Sunca Luja XIV, a koja je nazvana najkontroverznijom serijom na BBC-ju u njegovoj istoriji u prvi plan izbacila je i životnu priču rođenog brata francuskog kralja Luja XIV – Filipa I, vojvode od Orleana. Iako nije krio svoje homoseksualne sklonosti oženio se Henrijetom Stjuart, sestrom Čarlsa II kralja Engleske. Vojvotkinja je umrla 1670. pod nejasnim okolnostima. Predvodio je vojsku u velikoj pobedi 1677. u bici kod Kasela. Luj XIV mu posle toga više nikada nije dozvolio da komanduje armijom, govorilo se iz zavisti. Pošto je bio isključen iz državnih i vojnih poslova, Filip se posvetio uvećanju svog imanja, kolekcije umetnina i porodici. On je odgovoran za novi dizajn rezidencija Pale Rojal i dvorca Sen Klu. Sagradio je Orleanski kanal koji je i danas u upotrebi. Mudrim gazdovanjem imanja sakupio je ogromno bogatstvo svojoj porodici. Umro je od šloga 1701. u dvorcu Sen Klu.

19 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.