Zamislite onu grčku porodicu iz filma „Moja velika mrsna pravoslavna svadba“. Tu je senilna starica koja se i dalje plaši Turaka, konzervativni i dominantni otac, trpeljiva supruga, deca koju više interesuje emancipacija i potpuna integracija nego nasleđe predaka, šašava tetka i cela bulumenta grčkih rođaka kojima je nadimak Nik. Zamislite sada da je jednom članu, da ne kažemo članici, te porodice desio, neanglosaksonski zet kao u filmu, već mutacija gena na petom hromozomu sa sindromom deficijencije 5-alfa reduktaze. Možda deluje komplikovano, ali je zapravo reč o mnogo kompleksnijoj, a sa druge strane i veoma jednostavnoj stvari. Naime, dete rođeno u ovoj porodici grčkih doseljenika je hermafrodit ili, kako se to danas ispravnije kaže, interseks osoba. U pitanju je retka pojava muškog pseudohermafroditizma gde se javljaju muške gonade, zajedno sa muškom hromozomskom konstitucijom, ali su spoljni polni organi ženskog izgleda ili liče na ženske genitalije. Dete je prilikom rođenje, igrom slučaja, proglašeno za zdravu devojčicu, porodica je to prihvatila i u skladu sa društvenim očekivanjima i tradicijom dete je vaspitavano kao devojčica. Međutim, kada je jednog dana pubertet došao po svoje ispostaviće se da je grčka devojčica zapravo američki dečak. I onda nastaje belaj!

„Neki ljudi nasleđuju kuće; drugi slike i gudala za violine osigurane na velike sume. Poneko nasledi japanski nameštaj ili čuveno ime. Ja sam nasledio recesivni gen u svom petom hromozomu i neke zaista retke porodične dragulje.“

Džefri Judžinidis u svom romanu „Midlseks“ koji je u prevodu Aleksandre Čabraje na srpskom jeziku reizdala izdavačka kuća „Dereta“ opisuje tri generacije jedne porodice grčkih doseljenika u Ameriku. Od spasavanja žive glave iz spaljene Smirne, preko ostrva Elis, sve do prvih nesigurnih koraka u Novom svetu pripadnici porodice Stefanidis se rađaju, odrastaju, sazrevaju, zaljubljuju se, cede bubuljice, svađaju se sa roditeljima, ganjaju američki san, prave greške, bogate se, bankrotiraju, idu u ratove, dezertiraju, idu u pravoslavnu crkvu, pokušavaju da (ne) zaborave grčki jezik, sukobljavaju se i mire… I taman kada pomisle da su postali pravi Amerikanci, sa sve lepom kućom i okućnicom u predgrađu, pojavi se ta nesrećna mutacija na petom hromozomu i pokaže im da je veoma teško pobeći od zavičaja. Zanimljivo je i da je američki dizajner jugoslovenskog porekla Mirko Ilić, na sličan način, zajedno sa snovima u Ameriku poneo i endemski čir koji je počeo da ga proganja tek u Njujorku. Ma koliko mislili da smo pobegli od prošlosti i da smo ružne stvari ostavili daleko iza sebe u staroj otadžbini može se desiti da grešimo.

Roman „Midlseks“ pripoveda o putovanju jednog mutiranog gena čija je pojava veoma retka i do sada je zabeležen samo na tri lokacije u svetu. Jedno od mesta na kojima se ispoljava je i severozapadna Turska odakle su i potekli Stefanidisi. Prateći putovanje ovog gena Judžinidis nam, kroz usta Kala Stefanidisa, priča doseljeničku sagu o porodici koja je zbog turske invazije morala da napusti Bursu u Maloj Aziji i da se 1922. godine preseli u Ameriku. Autor nam dalje priča o njihovoj asimilaciji u Detroitu koji se polako razvija u industrijski centar, o ilegalnoj trgovini alkoholom za vreme prohibicije, o prvom, a zatim i o drugom grčkom restoranu koji su otvorili, o etničkim i socijalnim sukobima između Afroamerikanaca i Amerikanaca i o konačnoj integraciji u Američko društvo i potpunim odbacivanjem etničkog porekla predaka. Kada je roman je prvi put objavljen na srpskom jeziku i izdanju izdavačke kuće „Mono i Manjana“ njegov naslov je glasio „Midlseks – nešto između“. A nešto između je ono o čemu piše Judžinidis. I nije u pitanju samo ono što su bili doseljenici u Ameriku, zarobljeni između starih i novih običaja, već i odnosi između Grka i Turaka, pravoslavnih Grka i anglosaksonskih protestanata, Afroamerikanaca i belih Amerikanaca. Kalova rodna emancipacija je samo jedna od tema u ovoj priči za koju neki misle da zaslužuje titulu velikog američkog romana.

Budući da je interseksualnost daleko od njegovog ličnog iskustva Judžinidis je koristio detalje iz svog, a naročito iz života svog dede, grčkog doseljenika, kako bi priču načinio ubedljivijom i realističnijom. Judžinisdis se temeljno pripremao i istraživao tematiku tako da je pisanje potrajalo devet godina. Čitao je medicinske knjige i stručne tekstove o interseksu, razgovarao je sa brojnim doktorima kao i sa intrseks osobama. Rad na romanu započeo je u Americi, a završio u Nemačkoj u kući u kojoj je, prema rečima komšija, jedno vreme tokom sedamdesetih godina, živeo i Dejvid Bouvi koji se i sam poigravao sa anrdogenošću.

„Normalnost nije normalna. I ne može biti. Kada bi normalnost bila normalna, svi bi je ostavljali na miru. Mogli bi samo da ćute i da je puste da se sama ispolji. Ali ljudi – naročito lekari – sumnjaju u ono što je normalno. Oni nisu sigurni da je normalnost sama po sebi dovoljno dobra. I zato hoće da je malo poguraju u pravom smeru.“

„Midlseks“ je roman koji su mnogi očekivali sa nestrpljenjem jer je Judžinidis postao slavan zahvaljujući tome što je, na osnovu njegovog romana „Samoubistvo devica“, Sofija Kopola snimila istoimeni film. Kada je konačno objavljen, „Midlseks“ je autoru 2002. godine doneo i Pulicerovu nagradu. Interesovanje za roman je obnovljeno 2007. godine kada ga je Opra Vinfri preporučila u „Šta čitati za leto 2007.“.

Zanimljivo je i da su Judžinidisovi roditelji, posle dva sina, želeli da dobiju ćerku koju bi nazvali Mišel. Zbog toga i danas, kad čuje pesmu „Mišel“ od Bitlsa, pomisli da je trebalo da bude žensko.

„Midlseks“ je nešto između komedije i tragedije, između istorijske i lične drame, između imigrantske i aktivističke literature. U pitanju je veoma kompleksno i složeno delo koje se zahvaljujući pripovedačkom umeću autora sa lakoćom čita i uz koje se uživa.

Piše: Milan Aranđelović

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.