U Srbiji je autovanje još uvek apsolutno medijsko samoubistvo, kao što je i zagovaranje LGBT prava političko samoubistvo, te se večito sedi na dve već poznate stolice između tzv. proevropske orijentacije i dodvoravanja lokalnom javnom mnjenju.

Pa da vidimo šta nam ovih dana donose LGBT vesti iz sveta i domovine… Sve „coming out“ do „coming outa“. Još jedan maneken iz rijalitija koji je u srećnoj vezi sa pevačicom iz istog rijalitija ima porno skandal. Ključno pitanje novinara – da li je TO ona gej-afera o kojoj se priča?! Jedan rijaliti maneken i jedan Steva iz Pančeva očigledno žućkastim novinarima nisu bili dovoljni. Marija Šerifović po dobro oprobanom receptu stranih zvezda: karijera mi je u krizi – vreme je da obelodanim svoje seksualno opredeljenje. Priča se da se seli u jednu skandinavsku zemlju. Trenutak je idealan. Pritom, Marija je sve to uradila mnogo prefriganije i suptilnije i ni u jednom momentu ne izgovara reč „lezbejka“ niti se identifikuje sa LGBT zajednicom. Ako bude frke, uvek može da bude „nisam ja to baš tako mislila kao što su mediji preneli“, uz vrlo čisto pokriće za to jer, zaista, mediji nisu preneli ono što je ona rekla u filmu, već ono što su joj sami iz njega učitali. Kapa dole, sjajno osmišljeno. Idemo dalje… Aleksa Jelić, druga runda. Nosilac potvrde o heteroseksualnosti GayEcho portala i autor himne jedne od propalih Parada ponosa ponovo govori o svojoj (hetero)seksualnosti. Već viđeno… And last but not least – saga Alibabić. Od porodičnog nasilja, preko Danijelove navodne homoseksualnosti, nestalog vibratora, do Jovaninog testa na HIV jer je Danijel, jelte, imao seks sa muškarcem (?!). Ja evo javno apelujem na Ministarstvo zdravlja, Jazas, Spy i sve druge relevantne institucije i organizacije da Jovani pruže edukaciju o polno prenosivim bolestima pošto, ako je istina 1% onoga što se o njoj u javnosti priča (što svakako treba uzeti sa velikom rezervom), onda je taj test trebalo da uradi mnogo ranije, a Danijel joj je, čini se, najmanje rizičan faktor. Na stranu to što treba vršiti neverovatan pritisak na dotičnu da se izvini zbog širenja stereotipa o gej populaciji i HIV-u, sirota živi u osamdesetima još uvek.

Ukratko, priča koliko hoćeš – autovanja nula. O značaju autovanja poznatih ličnosti za samopoštovanje i samoprihvatanje LGBT osoba naširoko se pričalo i više je bespredmetno ponavljati, no naše društvo uvek neke teme skreće sa strane. Interesantno je da je i tu temu (kao i temu Prajda, odgovornosti za ratne zločine i dešavanja unutar SPC-a) pokrenula – Jelena Karleuša i to u već čuvenom okršaju sa Jovanom Ćirilovom u „Utisku nedelje“. Čitavo društvo je prilično estradizovano, političari se diče kafanskim umećem, pevačice ulaze u Skupštinu, pa prosto i nije za neočekivati da umesto političke elite, bitne društvene teme pokrene – pevačica. I to je sasvim OK. Bilo bi odlično kada bi još neko osim Karleuše, Severine i od nedavno Seke Aleksić, pružio otvorenu podršku. Ono što nije OK jeste „prisilno autovanje“ od strane raznih znanih i neznanih medija i u tom momentu medijski eksponiranih persona, ali ni od strane gej aktivista mogu sebi da dozvole autovani život. Govoriti na temu LGBT prava u Srbiji možeš samo ako imaš dve bitne privilegije – prva je da si strejt osoba, a druga da si gej aktivista kome u opisu posla da o tome govori. Ili bi bar trebalo da bude. No, ni u jednom od ta dva slučaja ti ništa ne daje za pravo da autuješ osobe koje te privilegije nemaju. To se može odnositi na slučaj Karleuša i Ćirilov, ma koliko smešni, besmisleni i često patetični bili njegovi pokušaji „odbrane“, ali i na slučaj Azdejković – Joksimović. U Srbiji je autovanje još uvek apsolutno medijsko samoubistvo, kao što je i zagovaranje LGBT prava političko samoubistvo, te se večito sedi na dve već poznate stolice između tzv. proevropske orijentacije i dodvoravanja lokalnom javnom mnjenju. To rade političari za političke poene, to rade estradne zvezde za „kartu više“. Kada živiš od publike moraš joj se dodvoravati pa makar to značilo i velikosrBašenje i forsiranje sevdalinki u X-factoru. Doćiće nekad svakako vreme za autovanje, po sistemu stranih zvezda: kad karijera pukne, a napuniš se novca da si obezbeđen do kraja života – e tad. Azdejković tu granicu nije smeo da pređe, dok sa druge strane Joksimović (da li je on gej ili ne je krajnje irelevantno i u to ne ulazim) nije smeo sebi da dozvoli reakciju kakvu je imao. Njegov diskriminatoran i uvredljiv komentar koji je suvišno citirati preneli su svi mediji i stigao je do svakog gej klinca koji je možda u tom momentu slušao njegov novi hit, svojevremeno glasao za njega na Evroviziji ili mu otišao na koncert. To što se očigledno dodvorava jednoj struji svojim krajnje degutantnim komentarima, ne oslobađa ga odgovornosti i za to koju poruku šalje populaciji mladih koja ga sluša, koja svidelo se to njemu ili ne – uključuje i gej populaciju, a to bi osoba koja je četiri puta učestvovala na najvećoj svetskoj gej manifestaciji trebalo da zna. Kao što bi osoba koja je delila scenu i backstage iste manifestacije sa raznim kvir i trans osobama trebalo da zna da oni postoje, a ne da transrodnu pevačicu Fifi posmatra kao „biće sa drugog sveta“ i dozvoli sebi onakve transfobične komentare. Bedno, da bednije ne može biti. Ista „ocena“ i za Aleksu Jelića koji nakon što snimi „himnu Prajda“ izgovori: „nemam ništa protiv, ali NISAM NI ZA“ i za one koji su ga uopšte uključili u projekat i finansirali spotić za tu pesmičicu od koje, na kraju krajeva, nikakvu korist nije imao ni Prajd, a ni Jelić koji osim par redova u novinama i nije dobio neku medijsku pažnju. I sada, posle x vremena i serije uspešnih nastupa u TLZP-u o njemu i dalje jedan naslov „moji roditelji znaju da sam heteroseksualac“. OK, shvatili smo.

Da li je autovanje poznatih važno? Jeste. Ali to nije nešto što je akcija, već uglavnom reakcija. Retko ko će se autovati da bi promenio društveni položaj zajednice, već će gotovo uvek taj neko javno istupiti nakon što se stvore društveni uslovi za to i proceni da mu to odgovara. Oportunizam, a ne altruizam. No, i tad je značajno jer podstiče druge da urade isto i šalje poruku onima koji se bore sami sa sobom da je to potpuno okej. Kada neki tinejdžer spozna svoju seksualnost i stigmu „bolesti“ koju ona nosi, pa vidi kako je i Nil Patrik Haris, Riki Martin ili Ventvort Miler „isti kao on“, to nedvosmisleno pozitivno utiče na njegovo shvatanje sebe i svog identiteta. Ali se uvek mora posmatrati i druga strana medalje, a to je da i celebrity osobe mnogo rizikuju takvim postupkom i da je njihovo ustručavanje od toga razumljivo. Ustručavanje od autovanja da, ali nepotrebno ograđivanje, diskriminatorne izjave i ispadi ne. Ma koliko dotični bili, u krajnjoj liniji, ipak samo žrtve sopstvene autohomofobije.

Piše: Nemanja M.

0 Shares