Otkako je Vilijam Godvin ubedio Čarlsa Lema da prepriča „Odiseju“ za mlađe čitaoce u knjizi „Odisejeve avanture“ iz 1808. godine svaka generacija dobijala je svoju verziju grčkih mitova. Tako je i britanski glumac, pisac i prezenter Stiven Fraj odlučio da nas, 2017. godine, obraduje sa svojom varijantom u knjizi „Grčki mitovi“. Kod nas je ovu knjigu, u prevodu Branislave Erak, nedavno objavila izdavačka kuća „Studio Leo“ koja je „odgovorna“ i za srpske prevode romana Stivena Fraja.

„Da biste čitali ovu knjigu, ne morate ništa da znate – ona počinje sa praznim univerzumom“, kaže u uvodu autor knjige.

I, zaista, Fraj započinje haosom i pričom o nastanku svega, da bi knjigu završio pričom o kralju Midi. On gaji tolike simpatije prema grčkim bogovima da želi da svoja znanja podeli i sa drugim ljudima. Još jedan od razloga zbog kojih Fraj ovo radi jeste i njegova osetljivost na savremeni odnos mitova prema gej bogovima i herojima kao i prema transrodnom Hermaforditu. „Grčki mitovi“ započinju na početku, ali se ne završavaju na kraju. Naime, autor u ovoj knjizi nije obuhvatio heroje kao što su Edip, Persej, Tezej, Jason i Herakle jer bi u tom slučaju knjiga bila preteška za držanje. Ipak, sve te priče Fraj je obradio u knjizi „Heroji“. Ova knjiga, još uvek, nije prevedena na srpski jezik, ali se nadamo da će domaći izdavač objaviti i prevod ove knjige.
Na samom početku knjige se nalazi porodično stablo bogova kao i mapa drevne Grčke (ili je, preciznije reći, sveta grčkih mitova) tako da sa lakoćom možemo da pratimo ko je kome (ili sam sebi) otac, majka, brat, rod, vera ili nevera i gde se dešavaju priče.

Takođe su zabavni i duhoviti dijalozi koje bogovi i heroji vode i koji su prilagođeni savremenom jeziku i senzibilitetu, a koje je Fraj majstorski integrisao u svoje priče.

„Nema apsolutno ničeg akademskog ili intelektualnog u vezi sa grčkom mitologijom; ona je zarazna, zabavna, pristupačna i zapanjujuće čovečna“, kaže Fraj u uvodu.

Zanimljivo je da su ove dve knjige o grčkim mitovima i herojima uticale na to da Stiven Fraj, 2018. godine, krene na pozorišnu turneju nakon gotovo četrdeset godina pauze. Pre toga je poslednji put uživo nastupao zajedno sa Hjuem Lorijem (poznatim i kao doktor Haus). Ovaj put su u pitanju tri odvojena nastupa objedinjena pod naslovom „Mitovi: Trilogija“. Jedan nastup se zove „Mitovi: Bogovi“, drugi „Mitovi: Heroji“, a treći je „Mitovi: Ljudi“. Jasno je o čemu u njima Fraj priča.

Zato što je pisana jednostavnim i lako razumljivim jezikom, sa osavremenjenim i prilagođenim dijalozima, uz sve mape i porodična stabla posle čitanja ove knjige više niko neće imati opravdanja za nepoznavanje grčke mitologije.

Kako biste sebe opisali našim čitaocima?
Ja sam sklop različitih stvari, nikada ne znam šta da odgovorim kada me ljudi pitaju čime se bavim. Najveći deo svog vremena provodim pišući, ali to nije nešto što osobu može staviti u žižu javnosti. Tokom 60ih i 70ih postojala je divna fraza „TV lice“. Danas je taj izraz potpuno zastareo ali se meni jako dopada.

Kada ste se prvi put upoznali sa Grčkom mitologijom?
Pokušavam da se setim kada sam prvi put čuo neki mit… Mislim da mi ih je mama pričala dok je pokušavala da me uspava. Kada sam imao sedam godina otišao sam u internat, u to vreme je to bila veoma česta pojava. Profesor latinskog jezika nam je na poslednjem času polugodišta čitao mitove umesto da po ko zna koji put obnavljamo konjugacije. Sećam se da sam bio oduševljen tim pričama. Jako mi se dopao mit o Tezeju. Podseća na prototip lika koji je J.K. Rowling iskoristila za svoje romane: dečak koji odrasta u naizgled normalnoj porodici, ali je u stvari poseban-izabran. Sećam se da je u toj priči postojalo nešto veoma posebno, na isti način se mlađe generacije pronalaze u Hariju Poteru, dečaku koji postaje nešto izvanredno. Od takvih priča postaješ zavistan, prvi put kada ih probaš želiš još više.

Što se tiče pisanja knjige „Grčki mitovi“, kako ste se odlučili odakle da počnete i šta da uključite u priču?
Što se pričanja tih priča tiče, ono što čini grčku mitologiju tako jedinstvenom je to što ima vremensku liniju, ima početak. Hesiod, jedan od najistaknutijih grčkih pesnika tog vremena posle Homera, napisao je veliki broj knjiga i napisao pesmu „Teogonija“ o rođenju bogova. Odlučio sam da počnem odatle. Odatle su proistekle sve različite elementarne božanske stvari kao svetlost i dan – isto kao u „Knjizi Postanja“. U svakom ponovnom pričanju sve je postajalo složenije. Taj proces me podseća na igricu 80ih godina pod nazivom „Pong“. Bez boje, dubine i složenosti, imala je samo elementarne principe. Već sledeće generacije došla je na red igrica Atari – interesantnija od prethodne. Kada stignete do Zevsa i njegove porodice, dospeli ste do 3D rezolucije i svih dvosmislenosti i osobina koje očekujemo od kvalitetne literature i mitološke strukture. U ovoj knjizi sam govorio o prvoj i drugoj generaciji titana, zatim o bogovima i onda o stvaranju ljudi i Prometeja, velikog heroja ove knjige i predvodnika ljudske vrste.

Da li smatrate da je grčka mitologija još uvek relevantna u kulturi 21. veka?
Ono što me je iznenadilo je način na koji Grci imaju sposobnost da definišu, izvuku suštinu i predstave veoma duboke karakteristike čovečanstva. Zbog toga su ti mitovi danas relevantni kao nikada pre. Mnogi smatraju da su mitovi nejasni i da se mogu tumačiti na dosta načina, naprotiv, veoma su jasni. Daću vam jedan primer. Kasnih osamdesetih godina od svih osoba koje sam poznavao jedini sam ja imao email adresu. Nije postojao internet niti internet pretraživač. Polako je to počelo da se razvija i ja sam rekao mojim prijateljima: „Sve ovo je kao Pandorina kutija, nadarena žena koju su nam poslali bogovi. Internet će srušiti barijere. Razrešiće rivalstva, neprijateljstva i svađe. Nateraće nas da volimo i razumemo jedni druge.“ Ali nadarena i svemoguća Pandora ima kutiju.
Kada su se društvene mreže pojavile još uvek sam bio optimističan. Ali nekako se ta kutija otvorila i iz nje su iskočile užasne stvari – nasilnici, lopovi i zločinci. Sve te grozne stvari srušile su utopijski san da internet spaja ljude i pretvorili ga u horor i patnju-isto kao Pandorina kutija. Ipak, ja biram da se fokusiram na budućnost.
Mora da ste odsečeni od sveta ako ne znate da nas čeka tehnološki cunami. Robotika, veštačka inteligencija, genetika itd. Sve to dolazi zajedno sa nečim što se zove Murov zakon, koji kaže da se od 60ih godina snaga računara udvostručuje na otprilike 18 meseci. Po prvi put u istoriji, od Darvina, očigledno je da nas bog nije stvorio, već jedna neverovatna magična stvar – prirodna selekcija i evolucija. U ovo sam siguran – do kraja 21. veka mi ćemo biti pametna bića koja su inteligentno dizajnirana. U budućnosti ćemo kreirati pametna bića isto kao što je Prometej stvorio nas.
U mitu, Prometej stvara ljudsku vrstu i ta kreacija mu se jako dopada. Zevs odlučuje da će ta vrsta srećno živeti ali nikada neće imati vatru. On smatra da vatra razdvaja ljude od životinja, čuva ih od predatora, daje im mogućnost da transformišu materijale, prave oruđe i spremaju hranu. Još nešto je bilo povezano sa vatrom, a to je iskra samosvesti koja više nego vatra odvaja ljude od životinja. Zevs nije želeo da je imamo zato što nam onda bogovi ne bi bili potrebni.
Recimo da će za jedno sto godina postojati roboti koje su napravili ljudi i društvo će morati da donese neke odluke. Da li ćemo, kao Prometej, voleti ta bića i dati im prava i nezavisnost? Ili ćemo im, kao Zevs, to uskratiti jer ih se plašimo? Već danas postoje ljudi koji rade na pravnim okvirima koji će izjednačiti prava robota i ljudi.
Ne treba da nas čudi da ovi mitovi, stari više hiljada godina, mogu biti od velikog značaja za tumačenje problema koji čekaju ljudsku vrstu u narednih sto godina.

Da li mislite da ovi mitovi mogu probuditi osećaj pripadnosti u ljudima koji ih danas čitaju? S obzirom da je „lažna vest“ proglašena za reč godine, da li nam značaj ovih mitova može biti koristan za uspostavljanje granice između stvarnosti i izmišljenog?
Mislim da je veoma interesantno čitati mitovi i razmišljati o tome gde se u njima nalazi istina. Živimo u vremenu gde smo opsednuti zidom koji razdvaja istinu od fantazije, laži i fikcije. Nama je veoma bitno da postoji nešto što je činjenica. Interesantna stvar o mitovima je da se nalaze u odvojenom prostoru koji ne pripada ni stvarnosti niti fikciji, ali obiluje istinama. Puni su istina ali ne predstavljaju istinite događaje. Ako pišete biografiju, pričate o činjenicama, hronološkim istinama. Ako želite da dođete do suštine nečega, lakše je da napišete roman jer onda možete da izrazite svoje emocije. Mistični prostor je mesto gde možete govoriti o istinama o ljudskom iskustvu.

Šta mislite o ekspanziji grčke mitologije, i o modernim adaptacijama kao što su „Percy Jackson“ i „God of War“ u kojima se pojavljuju novi mistični likovi?
Smatram da je mistični svet dovoljno snažan da može da se podvrgne broju obrada. U doba renesanse, Grčki mitovi su naprasno postali tema umetnosti, poezije i pozorišta. Pojavile su se razne verzije mitova koje su poprimile karakteristike tadašnjeg verovanja. To možemo videti sa ekranizacijom Herkulesa, i filmom „Troja“. Mislim da je to divno. Ako neko želi da u mitovima koristi moderan jezik gde se likovi obraćaju jedni drugima sa „brate“ to je potpuno u redu. Osim ako pišete jezikom starih Grka uvek ćete biti drugačiji od originalnih mitova, uvek će ih trenutna generacija interpretirati na svoj način. Mislim da u tome leži lepota ovih priča.

Kada uporedite pisanje fikcije sa pisanjem mitova, da li ste osećali dodatni pritisak?
Gledao sam na to stavljajući sebe na mesto muzičara poput David Bowiea ili Elton Johna. Kada bih ispričao priče koje su ljudima već poznate, bili bi oduševljeni. Kada odete na koncert volite da čujete novu pesmu, ali ono što stvarno želite da čujete je neki stari hit. Isti je slučaj sa pričom o Arahni ili Narcisu. Mitovi možda pričaju priču o svetlosti i ličnosti ali su takođe živi. Nadam se da će ih ljudi pročitati sa tim u vidu i da ih neće opterećivati misao da se mitovi izučavaju samo u školi.

Da li imate omiljenog boga ili boginju?
Rekao bih da je Hermes moj omiljeni bog, zato što mogu sa njim da se poistovetim. On voli da se šali, da pripoveda i da pomera granice. On takođe ima smisao za humor i njegovo detinjstvo je bilo divno. Sa druge strane, Atina bi bila moja omiljena boginja. Obožavao sam je kada sam bio dečak, kada god bi se pojavila ispred Ahila sa tim sivim očima punim mudrosti i snage. Još jedan bog koji mi je interesantan je Apolon. On je zlatan, sportista i prestavlja harmoniju u muzici. Hermes je u stvari taj koji je otkrio muziku u dao je Apolonu. Apolon je ponekad znao da bude okrutan. Da se razumemo, oni svi vole da budu okrutni, morate imati na umu da nijedan bog nije savršen i mudar. Zbog toga i volim grčke bogove, slični su nama. Oni predstavljaju skupinu kompleksnih likova.

Piše: Milan Aranđelović
Intervju: the london magazine

Više tekstova iz broja 53-54 – jun 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):

121 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.