Na internetu ljudi često koristi izraz „white liberalism“ (beli liberalizam – prevod sa engleskog) da bi opisali ljude koji zbog toga što pripadaju privilegovanim grupama (muškarac, strejt/cis osoba, belac), odbacuju seksizam i rasizam kao legitimne pojave, jer ih oni lično nisu iskusili, ali ne shvataju da je razlog što nisu to što pripadaju privilegovanoj grupi. Uglavnom odbijaju da pričaju o seksizmu i rasizmu, jer tvrde da ne vide rod, seksualnost i boju kože. Što je divna stvar, ali činjenica jeste da ljudi trpe diskriminaciju i nasilje zbog tih pripadnosti i njihovi problemi treba da budu uvaženi. To su na primer oni ljudi koji kažu: „Ja stvarno nisam homofobičan, ali što oni moraju da paradiraju?“. Kao liberalan je, ali bojkotuje vođenje diskusije o diskriminaciji, jer zbog toga što je privilegovan da ima prava, nije svestan diskriminacije koju LGBT ljudi doživljavaju.

Pre par dana sam naletela na tvit koji brilijantno opisuje pojam „belog liberalizma“. Tvit glasi (prevod sa engleskog): „Ovako funkcioniše beli liberalizam: Ja, vičem krvareći iz rane: ’Upomoć! Krvarim!’ Beli liberal, pritrčava, uzvikuje: ’Ne brini, pomoć je stigla!’ Naginje se nad ranom, izgovara kroz šapat: ’Ljubav pobeđuje!’“
Beli liberalizam je u suštini ono kad palamudiš o jednakosti i revoluciji, ali odbijaš da u realnosti učiniš bilo šta konkretno da se promena desi. Prošle godine sam se javno usprotivila Bobanu Stojanoviću i Adamu Puškaru, koji su organizovali paradu prethodnih par godina unazad, baš iz tog razloga što sam sa njima godinama sarađivala na više projekata i jer mi se smučilo to što se oni bave palamuđenjem. Ono što su Stojanović i Puškar radili sve ove godine se zove stvaranje iluzije da se diskusija vodi, dok se ni na kakve konkretne probleme ne ukazuje, niti se nudi bilo kakvo rešenje.

Konkretno, kada je „Egal“ najavilo Trans paradu 2015. godine u protest ignorisanju trans prava od strane Parade ponosa, Stojanović i Puškar su mene angažovali na skoro svakom danu Nedelje ponosa, očekujući od mene da samo dođem, ćutim i „budem trans“. Da oni imaju opravdanje kako su trans ljudi bili zastupljeni na Nedelji ponosa. Izbio je sukob, jer nisam preparirana životinja i žalila sam se na ljude koji su mi upućivali nepoštovanje. Konkretno sam doživela nepoštovanje od fotografa Milana Josipovića koji mi je na kritiku da njegov crno beli spot za Paradu ponosa uopšte ne odiše LGBT duhom, drsko odgovorio: „Da nećeš možda da stavim neko pušenje?“ i izvređao me na osnovu LGBT pripadnosti. Stojanović i Puškar su ga branili i nisu hteli da ga sankcionišu, distanciraju se od njega i izvine mi se zbog nepoštovanja koje mi je upućeno, dok print-skrin poruke gospodina Josipovića nisam okačila na svoj fejsbuk profil, nakon čega su se izvinili i distancirali od njega, kada su videli da je status imao stotine lajkova i desetine deljenja i da je ljudima zapravo stalo do toga što sam imala da kažem.

Takođe, iste godine je švedska televizija SVT snimila dokumentarac o meni i u dokumentarcu su bile neke scene koje nisam odobrila. Konkretno scena koju su snimili na ulazu u moju zgradu, bez mog znanja, gde se vidi naziv ulice i broj zgrade. Tražila sam od producenata da izbrišu dokumentarac sa interneta, izbace te scene, jer sam smatrala da mi ugrožavaju bezbednost, i dala im dozvolu da dokumentarac ponovo okače, ali tek kada isprave sve. Stojanović i Puškar su podelili link za dokumentarac na stranci Parade ponosa, ne znajući za moje nezadovoljstvo, te sam Adamu Puškaru poslala poruku, zamolivši ga da link obrišu dok video ne bude ispravljen. U međuvremenu su link na stranici Parade ponosa počeli da komentarišu huligani koji su pretili da će me naći i ubiti. Od gospodina Puškara sam dobila odgovor da razume da mi je bezbednost ugrožena, ali da ne može da obriše link jer im je bitno da ljudi u inostranstvu vide koliko je težak život LGBT populacije u Srbiji. Rekao mi je da može samo da skine tag i da briše komentare.
Što je to no šaputanje u ranu upucanoj osobi da ljubav pobeđuje, palamuđenje o kojem pričam i politika koju Parada ponosa nastavlja da vodi.

Nevladine organizacije koje se bave ljudskim pravima dobijaju novac da unaprede ljudska prava, što znači da ukoliko unaprede ljudska prava, neće više dobijati novac, jer ljudska prava više nisu ugrožena. Što znači da imamo veliki problem: određeni ljudi dobijaju novac da unaprede ljudska prava, međutim takođe im je dužnost da ne unaprede ljudska prava, kako bi i dalje imali posao. I šta onda ljudi koji organizuju paradu rade? Pa aktivno se bave pravima gej muškaraca i lezbejki, da bi imali šta da pokažu narodu i kažu „Vidite, evo stvari koje smo unapredili“. Ali zbog toga drže trans populaciju u mraku i bedi, kako bi sledeće godine mogli da odu kod svojih donatora i kažu: „Ali vidi, oni i dalje žive jadno, morate nastaviti da nam dajete novac“. Drugim rečima, u očima parade, T je žrtveno jare LGBT populacije.

Primer: Stojanović i Puškar „razumeju“ da je meni bezbednost ugrožena i odbijaju da mi pomognu, ali kada im budu trebali donatori ili azil u Kanadi, odmah će da izvuku iz džepa dokumentarac o mom životu kao dokaz da LGBT populacija u Srbiji i dalje živi jadno i da nam treba pomoć.

Došla sam na paradu i ove godine. Dosta ljudi me je pitalo zašto? Zar nisam popljuvala javno Stojanovića? Jesam. Ali ono što Stojanović, ostatak parade i svi ostali moraju da shvate je da parada nije Stojanovićeva. Parada je događaj koji pripada svakoj LGBT osobi, koja ima pravo da dođe i protestuje za svoja prava. Po difoltu, meni kao trans osobi parada pripada. Ja imam pravo da dođem na paradu da iskažem svoje nezadovoljstvo, pa makar to bilo i nezadovoljstvo radom samih organizatora parade.

Pre šetnje su na mikrofon pričali razni aktivisti poput Gorana Miletića, kao i pevačica Jelena Karleuša i svi su rekli „Mi se borimo“. Stajala sam i svaki put kada izgovore „Mi se borimo“, viknula sam naglas vrlo legitimno pitanje „A kako konkretno?“.

Došla sam na protest sa transparentom na kojem je pisalo: „Trans ljudi nemaju endokrinološku zdravstvenu brigu, prava na dokumenta imenom koje želimo i adekvatnom rodnom, kao ni bilo kakva osnovna ljudska prava“. Svim novinarima koji su me pitali šta želim odgovorila sam kratko i jasno: endokrinologa, dokumenta i da policija sankcioniše nasilje nad trans ljudima.

Svima koji su me pitali da obrazložim odgovorila sam:

– U Srbiji postoji samo jedna endokrinološkinja i radiološkinja koja radi sa trans ljudima, kod koje je čekanje na pregled privatno između sedam meseci i godinu dana, a državno preko godinu dana bespotrebne psihološke procene da li sam zaista trans ili ne. Do nje je gotovo nemoguće doći, a drugi doktor ne postoji. Četrnaest meseci se doziram sama hormonima na osnovu onoga što sam pročitala u knjigama i na internetu. Želim endokrinologa koji će brinuti o mom zdravlju, hormonima i promenama koje doprinose.

– Radi izdavanja dokumenata sa ispravnom rodnom oznakom, zakon zahteva od trans ljudi da izvrše sterilizaciju, što je ekstremno kršenje ljudskih prava. Dok se osoba ne steriliše, nije prepoznata od strane zakona kao pripadnik svog roda i nije joj dozvoljeno da promeni ime u žensko (ako je trans žena) tj. u muško (ako je trans muškarac), jer takav postupak „vređa tradicionalne“ vrednosti Republike Srbije.

– Pri interakciji sa policijom, policija uvek diskriminiše trans žene, obraća nam se u pogrešnom rodu, maltretira nas i odbija da sankcioniše nasilje nad nama.

Tražim samo te tri stvari: da mogu da odem kod doktora kad sam bolesna, da imam dokumenta i da me niko ne bije.
Od aktivista koji su govorili na paradi apsolutno niko nije pomenuo ni jednu od tih stvari. Njihova ideja zastupljenosti trans populacije na paradi je to što su stavili dreg perfomerku da se uvija uz „Slatka mala“ od Karleuše i „Annaconda“ od Nicki Minaj ispred kombija na kojem su stajali aktivisti. I u njemu. I tokom šetnje, kako se kombi kretao. I na kraju, na bini, nakon šetnje. I nabili su to jadno dete svuda i ispred svake kamere, tako očito, „da ne bude da neće da uključe trans ljude“ i da se vidi da su „stavili trans osobu na paradu“. I tačno prepoznajem ono što su Stojanović i Puškar pokušali da urade 2015. i 2016. meni: ćuti, stani tu i „budi trans“.
Jezivo je koliko Goranu Miletiću uopšte nije jasna trans problematika. Dreg performerka koja izvodi dreg performans nema apsolutno nikakve veze sa trans pravima.

U Beogradu su ove godine zabeleženi brojni napadi na trans osobe koje su se okrenule medijima: na devojku po imenu Leona 29. aprila, na devojku po imenu Lela 8. maja, na trans pevačicu Natašu Mazu 16. maja, kao i verovatno, veliki broj trans osoba poput mene koje se nisu obratile medijima. Goran Miletić je umeto dreg performerke trebalo da pozove bilo koju od tih žena da pričaju, ne samo o nasilju koje su doživele, već i o ekstremnoj neprofesionalnosti policije kada su rešile da prijave nasilje.

Moje iskustvo sa policijom je da sam prestala da im prijavljujem svoje događaje, kako bi ih obezbeđivali jer mi se smučilo njihovo nepoštovanje. Uvek smo imali vrlo fin odnos, dok nije vreme da kao organizatorka pokažem svoju ličnu kartu. Tada kreću da mi se obraćaju u muškom rodu, da me oslovljavaju sa „trandža“ i da mi zahtevaju svašta što u suštini jeste po propisu, ali se generalno ne traži (npr. da vide dozvole svih koji rade u obezbeđenju…) ili mi pak prete da će zabraniti održavanje žurke jer prostor ne prati propise bezbednosti…

U januaru 2016. sam išla da prijavim krađu telefona i policajac je bio prijatan prema meni, dok mu nisam rekla zakonsko ime i objasnila da sam trans osoba. Tada se moja prijava krađe telefona pretvorila u ispitivanje šta radim u Beogradu kad sam prijavljena da živim u Šapcu i pretnje da će prijaviti stanodavca koji mi ilegalno iznajmljuje stan i vlasnike kafića kod kojih radim neprijavljeno.

Mislim da Goranu Miletiću baš nije jasno s čime se trans populacija suočava. Da mu je jasno, krenuo bi sa Civil Right Defendersom da radi edukaciju policije za rad sa trans ljudima. To bi npr. bilo konkretno preduzimanje nečega.
Goranu Miletiću očito nije jasno koliko je alarmantna stvar to što jedna cela grupa ljudi NEMA PRAVO NA DOKUMENTA. Mislim, da, tehnički, imam ja dokumenta, ali svaki put kada sam primorana da dam ličnu kartu bivam prisilno autovana. Na šalteru u pošti ne mogu da podignem novac kada mi majka pošalje, niti da uplatim sama sebi novac na račun u banci, zato što mi ne veruju da sam to ja. Nije im jasno: kako muško u ličnoj karti, a žensko uživo? Uvek moram da prolazim kroz prisilno autovanje, gde sam primorana da objasnim da sam trans žena, kao i kroz ponižavajuću proveru, gde se dvoje, pa troje, pa četvoro šalterskih radnika okuplja oko mene i gleda čas u moju ličnu kartu, čas u mene i pokušava da provali, jesam li to ja ili ne.

Da ne spominjem koliko vrata mi je zalupljeno pred nosom kad sam pokušala sa ovom ličnom kartom da se zaposlim ili iznajmim stan.

Civil Right Defenders bi npr. mogli da krenu da vrše edukaciju šalterskih radnika, za rad sa trans ljudima. To bi konkretno doprinelo promeni na bolje.

Zbog toga što sam trans, država me ne prepoznaje kao ženu i zdravstveno osiguranje mi ne pokriva ultrazvuk dojke. Kao što rekoh, u Srbiji samo jedna endokrinološkinja i radiološkinja radi sa trans ljudima, kod koje se privatno čeka na pregled između sedam meseci i godinu dana. Kod doktorke sam zakazala pregled u oktobru 2016. Došla sam na red 3. jula 2017. Došla sam da se požalim da imam kuglicu na dojci, da je zamolim da mi uradi ultrazvuk i kaže mi da li je to normalno u tranziciji. Doktorka me je odbila i rekla mi da dođem ponovo kada budem imala potpis od psihijatra da sam „stvarno trans“. Počela sam histerično da plačem od očaja, nakon čega se sažalila, uradila mi ultrazvuk i rekla mi da imam cistu, ali nije htela da mi kaže šta da preduzmem po pitanju nje.

Živela sam mesecima u strahu i očaju dok kuglica nije nestala sama od sebe (mada i ranije je nestajala pa se vraćala). Ja i dalje nemam kome da se obratim po pitanju tih zdravstvenih problema.

Mislim da Goranu Miletiću baš opasno nije jasno u kakvom su k*rcu trans osobe po pitanju zdravstvene brige. I što je najstrašnije, mislim da je on zaista ubeđen da je potpuno dovoljno od njega što je stavio dreg kvina da igra ispred kombija uz „Slatka mala“.

Trans žene, znam da vam je teško. Znam da ne možete da koristite banku i poštu, da se zaposlite ili iznajmite stan. Znam da se dozirate same hormonima jer nemate endokrinologa i da ne možete da odete na ultrazvuk dojke. Ali hej, nije sve tako crno. Ukoliko imate rak dojke, ne brinite! Goran Miletić će uvek biti tu da vam šapne u sisu: „Ljubav pobeđuje“.

Piše: Sonja Sajzor

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.