Već nekoliko godina živim u Velikoj Britaniji, zemlji velikog srca i bezbroj mogućnosti. Doduše, to važi samo ako ste na pravoj lestvici društvenog poretka. Biti iz istočne Evrope, to kažem jer je Britancima Srbija ili Ukrajina sve ista geografija, ne stavlja me baš na sam vrh, ali sam spremna da to miroljubivo prihvatim (a i kako bih drugačije u tuđoj zemlji). Razlog za to je što se od momenta kada sam se preselila u ovu zemlju osećam hiljadu kilograma lakša i prvi put u životu ne moram da krijem sa kim živim, da menjam i izbegavam rodno određenje pri pominjanju životnih saputnica i, na kraju krajeva, slobodno i ležerno u konverzaciji kažem „moja partnerka i ja smo venčane”. Iako civilno partnerstvo zvuči drugačije od braka, niko ne insistira na detaljima i sasvim je svejedno da li kažete da ste u braku ili civilnom partnerstvu.
Zamislite da ste na večeri sa kolegama i povede se priča o porodici, planovima za godišnji odmor, sutrašnjem ručku ili izlasku u grad – a vi ne lažete, nego lepo izgovorite dva ženska imena, ili kažete „ja i moja partnerka planiramo to i to“. I konverzacija se nastavlja bez razrogačenih očiju, demonstrativnog ustajanja od stola, bez otkaza ili pretnji, već nasuprot, sasvim normalno.
I pre nego što sam se preselila u Britaniju, godinama sam dolazila u London, što turistički što poslovno. Metropolski duh Londona mi je oduvek prijao, i nevezano za civilne slobode i lične afinitete. Mogućnost civilnog partnerstva, koja je uvedena 2005. godine, ipak je bila jedna od privlačnosti i ključna činjenica koja je moju partnerku i mene tada navela da se odlučimo da zasnujemo zajednički život u Londonu.
Inače, moja partnerka i ja smo se upoznale u Londonu, pre nekoliko godina, slučajno, preko zajedničkih prijatelja. Ona je tada već neko vreme studirala i živela u Londonu. Nekoliko godina naše veze na daljinu kulminiralo je odlukom da se ja ipak preselim u Britaniju, jer prosto velika homofobičnost srpskog društva nije bila nešto sa čime bismo se nas dve želele boriti.
Sve ovo ne znači da je moj život u Srbiji bio loš, ali sasvim sigurno nisam živela „punim plućima”. Uglavnom zbog toga što sam oduvek grčevito čuvala svoju privatnost. U tolikoj meri da moja matična porodica, moje bivše kolege i određen broj poznanika ni dan-danas ne znaju da sam gay. Koliko god se pretvarali i glumili, to je nešto što utiče na kvalitet života koji je lošiji nego kod heteroseksualnih parova, bez obzira na finansijske prilike.
Dolaskom ovamo nismo rešile sve svoje probleme i, da bih mogla legalno da ostanem ovde i nastavim karijeru, odlučile smo se za civilno partnerstvo, za koje možda u tom momentu nismo bile spremne. Činjenica da je ona državljanka Evropske unije unekoliko je olakšala proceduru, jer supružnici i civilni partneri državljana EU u Britaniji, iako oni to sami nisu, imaju ista prava kao i EU državljani. Verujem da bismo se mi registrovale svakako, ali iz današnje perspektive verujem da bi to bilo možda malo kasnije i sa manje pritiska oko papirologije.
Pre registracije morale smo pribaviti potvrdu Britanskog imigracionog biroa da je naša veza stvarna i iskrena, što se radi u ambasadi u Beogradu. U pitanju je posebna vrsta vize kojom se dobija dozvola da se uđe u Britaniju sa namerom sklapanja civilnog partnerstva. Proces dokazivanja je bio u vidu prilaganja dokumenata i intervjua, a dobijanje vize je bilo vrlo civilizovano, jednostavno i brzo. Nisam sigurna da neki drugi ljudi imaju isto tako pozitivno iskustvo.
Sama ceremonija je trajala i izgledala kao i bilo koje drugo venčanje. Imale smo nekolicinu prijatelja koje smo pozvale, a dvoje od njih su bili i svedoci. Moram priznati da sam bila iznenađena sa koliko je ležernosti matičarka vodila celu ceremoniju. Budući parovi imaju mogućnost da biraju, od muzike i teksta koji se koristi pri registraciji do samog mesta gde će se venčati. Nas dve smo se odlučile za standardnu registraciju u opštini. Ceremonija je trajala dvadesetak minuta i nakon potpisa odmah smo dobile i „Certificate of civil partnership”, iliti Izvod iz matične knjige venčanih. Dan smo nastavile u restoranu na obali reke uz sjajnu klopu i provod.
Onog momenta kada se registrujete kao civilni partneri, vi možete da počnete regulisanje svih ostalih prava u pogledu legalnog boravka u Ujedinjenom Kraljevstvu, dozvole za rad, prava nasledstva u slučaju da se nešto desi vašoj partnerki ili vama, prava na penziju itd. Civilno partnerstvo je u pravnom smislu izjednačeno sa brakom. Razlog zašto civilno partnerstvo nije verbalno izjednačeno sa brakom je manje tehničke, a više religiozne i političke prirode.
Nakon sedam godina poznanstva i tri godine civilnog partnerstva, nas dve još uvek mislimo da je Britanija jedna od najliberalnijih zemalja po pitanju civilnih i ljudskih sloboda, te tako za sada ne razmišljamo da se selimo negde drugde. Naravno, to ne znači da u nekom narednom periodu ne bismo možda o tome i razmišljale. Napokon, ako ništa drugo, klima u Britaniji nije idealna i ne odgovara nam. Takođe, ni ovde nije sve idealno i nisu svi liberalni prema gay populaciji, ali naše lično iskustvo je više nego pozitivno. Tako da će za nas preseljenju u neku drugu zemlju, ili čak i povratak u Srbiju, svakako morati da sačeka da se u zemlji u koju bismo se preselile vidno smanji homofobija i uvede mogućnost civilnog partnerstva. Ni ja ni moja partnerka ne želimo da dođemo u situaciju da, ako nam se nešto desi, ne možemo da se posetimo u bolnici ili da naši rođaci donose odluke o nama ili naslede ono što smo mi zajednički stvarale.
Mislim da u ovom momentu gay osobe više cene ono što heteroseksualne osobe uzimaju zdravo za gotovo i bez razmišljanja. Ja sam u svakom momentu svesna šta mi je civilno partnerstvo donelo u smislu legalnih prava i društvenog priznanja naše zajednice i ljubavi. Volela bih da se to desi i gay osobama u mojoj zemlji, i da dobri, vredni i pametni ljudi ne budu odbačeni i ne moraju da se sele u druge države zato što su drugačiji od većine.

Katarina Vargas

Related Posts