Mnogi od nas misle da znaju Roberta De Nira. Mi ga znamo kao Travisa Bicklea ili Vita Corleonea ili kao nekog drugog gangstera i lošeg momka. Njegov talenat da iskombinuje korumpiranu vrlinu sa dubokom tugom i pameću uz dodatak opasnog senzibiliteta ga je učinio herojem čvrste spoljašnjosti. Očigledno je to razlog što je šokantno videti ga kako se trese i jeca dok priča o svom preminulom ocu koji otvoreno živeo kao pripadnik gej populacije.

Prošlo je više od dvadeset godina kako je Robert De Niro Senior umro od raka, ali je sećanje na njega još sveže u njegovom sinu koji je sačuvao dom svog oca i njegov studio u SoHou u Njujorku. Prostor koji je i danas ispunjen knjigama, četkama i stotinama platna koja još uvek nisu završena izgleda kao da je tata samo na tren izašao po kafu i vratiće se da završi još jedno delo mrtve prirode pre večere. Apartman ostaje tihi podsetnik na umetnika kojeg je samo nekolicina poznavala dok su ostali za njegova dela mislili da ih je odradio Matisse ili neki drugi francuski slikar.

Kako De Niro kaže: To je bio jedini način da očuvam njegovo biće i postojanje živim. On je za mene bio veliki umetnik.

Sedamdesetogodišnji glumac je odlučio da otkrije javnosti ovo utočište kao i svoju sopstvenu borbu sa sećanjem na svog oca u novom dokumentarcu koji je premijerno pikazn na HBO 9. juna. U dokumentarcu koji se zove “U sećanje na umetnika: Robert De Niro Senior”glumac plače dok čita delove očevog dnevnika. On deli najintimnije priče očevog jada vezanog za njegovu homoseksualnost kao i umetničku karijeru u stagnaciju.

U vreme kada je De Niro Junior doživljavao uspeh u vrhu Holivuda, napravio je još jedan očajnički potez da pomogne svom ocu koji je živeo u Parizu kao umetnik na ivici. Jasno je da je De Niru teško i da žali što nije učinio više da pomogne ocu pre nego što je umro i film dobija prekretnicu ka dirljivoj priči o sinu koji pokušava da vaskrsne zaostavštinu svog oca pre nego što postane prekasno. Ono što je takođe pruženo na uvid je i redak upliv u privatan život samog glumca koji provodi dan u očevom studiju. De Niro je otkrio svoju nežnu i ranjivu stranu dok je objašnjavao zašto se nada da će delo njegovog oca živeti.

Kada ste počeli da čitate dnevnike vašeg oca?

Nisam stigao još da ih sve pročitam, tek sam započeo proces. Pročitao sam samo one koji su iskorišćeni za film ali nisam još prošao kroz sav materijal. Polako ću i to uraditi.

Jedna od stvari iz filma koja je mene dotakla jeste da ste dobili ime po svom ocu. Kako se vi osećate i povodom toga što nosite njegovo ime, a i što ste postali popularniji od onoga čije ime nosite?

(De Niro počinje da plače, skida naočare i pravi pauzu kako bi se smirio.)
Postajem emotivan. Ne znam zašto.

Kada ste bili mlađi čini se da je bilo problema da se povežete sa ocem?

Nismo bili tip oca i sina koji će zajedno igrati bejzbol. Ali smo bili povezani. Nisam provodio mnogo vremena sa njim jer su se on i majka rastali, razveli. Ali kao što sam i rekao u dokumentarcu, na neki način sam brinuo o njemu.

Na šta mislite kada to kažete?

Pogledam svoju decu. Pokušavam da komuniciram sa njima ali je teško. I šalim se sa njima na taj račun. Oni imaju svoje problem kao i svi tinejdžeri. Dajem im prostora ali kada dođe vreme da čvrsto nastupim u vezi nečega onda to i odradim.

Ali iako odsutan moj otac nije bio loš otac. On je samo na neki način bio odsutan. Bio je pun ljubavi prema meni i obožavao me je. Kao i ja svoju decu.

Mislim da su ljudi znatiželjni jer na neki način vi ste taj koji autuje svog oca. Jeste da on nije krio ko je bio ali to nije ni informacija koja je baš bila javno svima dostupna.

Osetio sam da moram to da uradim i da je to moja obaveza. Da napravim dokumentarac o njemu. To sam uvek planirao da uradim i nikako da odradim. Onda mi je moja partnerka iz Tribece, Jane Rosenthal prišla i rekla: “Vreme je da započnemo to”. I nije ni bilo planirano da se premijerno pusti na HBO. To je bilo prosto nešto što sam ja želeo da uradim.

Imam rane snimke jednog momka koji je 70-ih godina pratio rad mog oca i započeli smo time. Kupio sam tu arhivu od njega i dao je Thelmi Schoonmaker, koja je montažerka Skorsezeovih filmova. Pitao sam je može li ga iskoristiti i umesto da ga pusti da se raspadne ona je od njega napravila celinu. A onda smo započeli snimanje dokumentarca koristeći delove koji će imati smisla. Isprva je moja ideja da to uradim samo za svoju decu kako bi upoznala mog oca, pa šta god ispalo od toga. A ideja o HBO mi je pala na pamet jer sam siguran da su oni ti koji mogu da budu objektivni u vezi nekih stvari. I onda sam rekao: “Hajde da vidimo šta će ispasti od toga”.

Postoji li među radovima vašeg oca slika koja je vama omiljena?

U stvari ima ih dosta. “Venecija po noći” je kod mene kući. Volim i one rađene na Locanda Verde lokaciji i one su na drugom spratu. Postoji puno njih rađene u crno-belom kontrastu i one su fascinantne. Imaju neku viziju jasnoće u sebi. I volim njihovu delikatnost i rafiniranost. Sjajne su.

Šta je za vas značilo da odrastate uz dva roditelja umetnika? Počeli ste sa glumom i sve te kreativne staze su sigurno bile i neka vrsta odbacivanja, način na koji ste nailazili na “Ne”?

Kada sam bio mlad nisam se plašio toga što će mi neko reći “Ne”. Kažem svojoj deci, kažem svima: “Ako ne započneš, nećeš znati”. Nikada se nisam podavao odbacivanju. Neke stvari se postave protiv tebe. Ti negde započinješ i to što se dešava je deo uzbuđenja, takođe.

Ako smem da se osvrnem na neke stvari o kojima ste čitali u dokumentarcu – vaš otac je o tome biti umetnik govorio kao o nečemu žalosnom, i mislio je isto i kada je govorio o homoseksualnosti. Da li mislite da je on bio u konfliktu sa strastima u svom životu?

Mislite na njegovu homoseksualnost? Da, sasvim moguće s obzirom na vreme u kome je živeo i s obzirom da je došao iz malog grada. Ja doduše svega toga nisam bio dovoljno svestan. I voleo bih da je on o svemu tome pričao više. Na žalost moja majka takođe o svemu tome nije htela da govori, a ti kad si dete i u nekim godinama, ni za šta nisi zainteresovan.

Što se moje dece tiče voleo bih da shvate da u životu moraš da uradiš neke stvari baš sada umesto sutra, jer to sutra može biti i dvadeset godina od danas, a tada bude prekasno.

Čini se da pokušavate da spasite zaostavštinu svog oca i da učinite da njegovo ime nadživi vaše?

Nikad se ne zna. Sasvim moguće je da njegova umetnost može da nadživi moje filmove. Iako je sve to digitalno, uvek će biti ovde. Prava umetnost treba da živi večno!

Neki od vaših kolega vršnjaka poput Al Paćina su igrali u filmovima sa queer tematikom. Pitam se s toga da li je možda seksualna orijentacija vašeg oca uticala na odabir vaših uloga? Da li su postojali projekti koje niste želeli zbog svog oca da radite?

Ne, tako nešto se nije desilo. Postojale su prosto stvari koje sam želeo ili nisam želeo da radim. A u Alovo ime ne mogu da govorim. On je u njima glumio jer je mislio da je to u to vreme bila dobra uloga. To se meni nije desilo.

Ali uzrok nije bio što si ti izbegavao određene uloge?

Ne, te uloge nikad nisu ni bile ponuđene meni. Da mi ih je dobar producent ponudio sigurno bih razmislio da prihvatim.

U filmu nam otkrivate da se vaš otac uvek osećao superiornim. To je deo ega koji je potreban kreativnoj osobi kako bi opstala u umetničkom svetu. Mislite li da se malo tog ega otrljalo i o vas?

Jeste na neki način. Ali ja volim da budem okružen ljudima. Dok je on provodio vreme samotnjački, okružen svojim delima ili modelima. Ali to je bio njegov život. Sećam se da je govorio: “Ono što ljudi vole u umetnosti jeste sam njihov ukus. I to je validno baš kao i sve drugo”. A u drugu ruku je bio osoba veoma visokih standard. Kada bi se pojavio neki drugi umetnik – bitan u to vreme bio je Warhol – po standardima mog oca, on prosto Worholova dela nije razumeo. I to je sasvim drugačija stvar. Postoje ljudi koji pojma o umetnosti nemaju, ali kupuju dela koja će dobiti na vrednosti poput dijamanta. Oni ne znaju šta jeste kvalitetna umetnost, ne prepoznaju je i nije ih briga.

Pošto delite njegovu umetnost sa nama na ovakav način, da li želite da javnosti pokažete i sadržaj njegovih dnevnika?

Nisam siguran. Pročitaću ih sve i porazgovaraću sa ljudima da čujem njihovo mišljenje jer nemam problema sa tim. I to je deo njegove zaostavštine – onoga što je bio i osećao.

Iako ste rekli da je ta informacija već javna, bilo je ipak hrabro i na ovaj način je izneti u javnost. Da li je bilo nekoga ko vam je rekao da to ne činite?

Ne, nikoga. Ja mislim da je krajnje vreme da se to uradi. Dosta sam stvarno razmišljao o tome naravno, ali kad nešto radiš, uradi ga do kraja. To je suština – istina! Tome su ljudi privučeni. Ovo je trebalo da uradim pre deset godina ali mi je drago što sam se sada odlučio na to.

Intervju objavljen u gej magazinu OUT

Related Posts