Ana Mandić je pozorišna (Srpsko narodno pozorište i Atelje 212), filmska i serijska glumica, a bavi se i sinhronizacijama. Voleli smo je kao Marlenu u televizijskoj seriji „Neki novi klinci”. I plakali uz nju kao Sašku u filmu „Sestre”, za koji je i dobila nagradu na 46. Filmskom susretu u Nišu. A onda nas je dotakla i kao Tamara u “Jedinom izlazu”.

Koliko je potrebno odricanja glumačkoj profesiji? Koliko se emotivno trošiš?

Emotivni deo nije nužno trošenje, već najprostije rečeno čačkaš nešto po sebi. Otvaraš nova vrata u svojoj duši, u glavi, u telu. Naravno, ukoliko si voljan za to. Ne moraš, ali ako želiš da budeš pošten u tome što radiš, i te kako trebaš da kopaš po sebi i istražuješ. I onda otkriješ svašta novo, pa to dakle nije trošenje već dobitak. A koliko odricanja je uopšte potrebno da bi se bavio ovom profesijom? Potrebno je. Ali to ti postane normalno, kao što je normalno i da ustaneš ujutru, spremiš se i odeš na posao od 9 do 17h. Nažalost, počneš da podrazumevaš te obaveze i odricanja koja su sastavni deo svakog posla, ne samo ovog. Ne bih ni da mistifikujem to. Da, odričemo se, ali znamo zbog čega i u koju svrhu.

Da li više voliš da radiš u pozoristšu ili na filmu, i da li uopšte možeš da izabereš?

To su dva različita principa rada. Nisam čula do sada ni jednog kolegu da je uspeo da kaže da sigurno preferira jedno ili drugo. I jedno i drugo je zabavno, a i u okolnosti u kojima radiš su lepe. Na filmskog setu si svestan kamere i moraš da budeš intimniji sa njom. Ali opet i na pozorišnoj sceni postoji ta intima. I postoje i kamere, gde si ti onako dosta bliži publici i koja služi da se uradi krupnjak glumca, kako mi to zovemo. U pozorištu iznova probaš i naučiš svoje puteve, i uvek igraš kao da je prvi put. A na snimanju postoji taj prvi put kada si nešto odradio i izgleda baš dobro i spontano. Postoji radost u oba.

Da li gledaš sebi, svoje filmove i serije?

Nisam jedna od onih što ne gledaju sebe. Umem da pogledam i zapamtim šta mi se nije svidelo, da to ne bih ponovila. Ili zapamtim šta mi se dopalo, šta sam suptilno odradila, pa bi bilo lepo da to osvestim, pa da negde implementiram. Za mene je bilo važno da naučim sebe da gledam i slušam. Beležila sam šta mi se ne sviđa kod mene, čemu ja nisam poverovala sebi, i barem do sada sam uspevala da to promenim.

ČITAJTE:  Moj tzv. gej život: Tijana Stojković

Glumila si u filmu Sestre, koji je obradio temu trgovine ljudima. Svi koji smo ga odgledali se slažemo da je „težak za gledanje“, a koliko je bilo emotivno teško snimiti ga?

Radila sam ga sa Ivanom Vuković, sa kojom sam bila na Akademiji u Novom Sadu. Nismo bile na istoj klasi, ona je bila kod Jasne Đurišić, a ja kod Borisa Isakovića. Još tada smo se, dakle, poznavale, volele i družile. I obema nam je bilo teško raditi „Sestre“, ali ne mogu da pričam o Ivani jer nije tu. Snimale smo ga pre oko deset godina. Ja sam imala 22, 23 godine. Bila sam srećna jer je snimanje u Beogradu, pa sam mogla da budem kod svojih roditelja. I u tom trenutku, nisam bila svesna koliko me je sve to pogađalo. Na kraju snimanja sam shvatila do kojih sve podataka sam došla. Ranije nisam znala da je trgovina ljudima rasprostranjena u toj meri. Mislim da ljudi i dalje nisu informisani kolika je opasnost. Bilo je dana kada na snimanju nisam mogla da zaustavim suze, pa kažu stop, ali ja i dalje ne mogu da se umirim. Mada su te emocije i pripadale tim godinama. Ili mi je lako da to kažem iz ove perspektive, da je to pripadalo tim godinama, a zapravo ne znam kako bi bilo sada. Imali smo i veliku odgovornost prema tim devojkama, jer smo imali privilegiju da upoznamo devojke iz Sigurne kuće. Tu odgovornost smo imale i Ivana i ja, da ne smemo da razočaramo sve te žrtve. Morale smo da budemo jako pažljive, i taj osećaj te uhvati. Ima tu puno toga.

U seriji Jedini izlaz, tumačiš queer lika. Da li si se pribojavala negativnih reakcija i da li si imala neke homofobične komentare?

ČITAJTE:  Milica Crkvenjakov: Moderna Draga Saveta

Ne znam da je bilo homofobičih komentara, a i sve i da ih ima, to je nečije pravo da razmišlja drugačije. Nije mi prvi put da igram lezbejku, već sam to radila u predstavi. Jasno je šta ja mislim o tome, ukoliko želim i prihvatim tu ulogu, moj stav je jasan. Prema svakom svom liku si odgovoran, moraš da ga braniš. Do sada nisam igrala nešto što ne mogu da opravdam. Ne kažem da ne može da mi se desi, jer poznajem kolege koji jesu. Ali ja sam uvek imala ljubavi i razumevanja prema svojim likovima.

Tvoj lik je reprezentativan za LGBT+ zajednicu. Smatram da je to jedna od najrealističnih predstavljanja, kroz probleme sa kojima se tvoj lik suočava, poput selidbe iz zemlje i reakcija porodice, odnosno oca.

Ima takvih priča, a ima i boljih i gorih. Imam u okruženju prijatelje iz LGBT+ zajednice, drugare i drugarice, i čula sam razne sudbine tih ljudi i odnose sa porodicama. Da li je ova priča tipična? Ne znam. Bojim se da smo počeli da podrazumevamo da će porodica loše reagovati, ali opet to i jeste još uvek naša realnost u Srbiji. I žao mi je zbog toga, ali se nadam da ćemo ovim primerima pokazati da to nije dobro i da niko ne profitira. Do sada smo valjda mogli da naučimo da niko nema ništa od ljutnje. I nije to ni stvar kompromisa, nemaš ti šta da se pitaš tu o ljubavnom životu svog deteta, kao što se ni dete ne pita da li mama i tata trebaju da se razvedu. To je mamin i tatin odnos. Super bi bilo kada bi roditelji prihvatili tu osobu, nebitno da li je u pitanju strejt ili gej osoba. Lepo bi bilo da prihvataju, ako ne mogu, nije ni važno, ćuti i trpi. Ne ono bukvalno da ćute i trpe, već ako ta osoba mene čini srećnom, celovitom i ispunjenom, kakve veze ima kojeg je pola? Još nismo stigli do ovoga, ali se nadam da ipak hoćemo. Važno je da se pojavljuju likovi kao u Jedinom izlazu, da se provlače kroz naše predstave i filmove. Dragojević je snimao Paradu pre deset godina. Primećujem da se pokušava da iskomunicira sa ljudima da to bude prihvatljivo. Ali nekako bih volela da ubrzamo taj proces prihvatanja.

ČITAJTE:  Jelena Dubovi: Pozdrav iz Subotice

Fali li nam empatije, generalno kao naciji?

Ne mogu da se usudim da odgovorim da li nam kao naciji fali empatije. Kao pojedincima, možda da. Ali mislim da živimo u groznom vremenu, gde je previše društvenih mreža i javnih izlaganja, pa smo se malo izgubili u svemu tome i lažnim predstavljanjima. Fali nam malo istine, pa onda i empatije. Često razmišljam o tome gde se nalazimo i u kakvom vremenu deca odrastaju. Šta trinaestogodišnjaci gledaju i smatraju normalnim? Na primer, mnogo se priča o štetnosti filtera na Instagramu, ali se i dalje zadržava na razgovoru.

Da li pandemija covida makar malo usmerila ljude ka sebi samima i ka umetnosti?

Nikada nećeš odabrati da provedeš odmor kod svoje kuće, već ćeš ga koristiti za putovanja. Imali smo dva meseca da budemo zatvoreni u svojima kućama. Svi smo usporili živote i jeste bilo značajno. Zabavno mi je što se gomila ljudi vratilo kuhinji. Nebitno da li je neko naučio nešto novo, svako je imao svoje vreme za sebe, da vidi šta njemu treba. Neko je odmarao, neko trenirao. Ja sam se odmorila, hranila zdravo, imala neke svoje rituale. Čitala sam i gledala gomilu stvari. Mogli smo da gledamo evropske predstave online. Kada bi inače imali tu privilegiju? Prijalo mi je. Pamtim i solidarnost policije koja je dozvoljavala da ljudi izvode svoje pse napolje. Prazan grad i samo ljudi koji šetaju svoje ljubimce. I to je lepo. Veseli te jednostavan život.

Razgovarala: Jovana Ivetić

Više tekstova iz broja 61 – avgust 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):


Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.