Neko će reći kako o nama postoje stereotipi, medijski nametnuta lažna slika o gej zajednici i mi moramo da dokažemo svetu da nismo takvi. Pa dobro, šta s tim? Ako su stereotipi, nisu laž.

Razmišljajući o ovoj temi, pogled mi je, ničim izazvano, neprestano lutao ka kalendaru. Oktobar 2012. godine. Druga decenija 21. veka. Veka za koji se očekuje da bude razdoblje slobode, različitosti, tolerancije, pomirenja. Prošlo je više od 40 godina od Stonewalla. Ali, gde se gej populacija u međuvremenu izgubila? Jesmo li zaboravili šta Stonewall predstavlja? Slavljenje različitosti, dragi moji. Nisu se str8 looking batice okupile te večeri, već su drag kraljice novčićima gađale policiju, one su bile te koje su palile kante za đubre i učinile da sve to na kraju izgleda kao bojno polje slično Terazijama 10. 10. 2010. Samo sa obrnutim ulogama. Oni koji su se najviše razlikovali prvi su podigli glas, jasno istakli svoju različitost i ponosno demonstrirali ulicama. Oni su napisali istoriju.
A šta imamo danas u ovoj nesrećnoj Srbiji? Ljude koji pripadaju toj istoj populaciji, a koji stoje sa strane i urlaju kako je feminizirano ponašanje sramotno za zajednicu, kao davne 1969. „Mi nismo kao oni“, čuje se sa svih strana. „Mi smo isti kao svi, želimo isto što i svi, a to s kim spavamo je naša stvar, u suštini svi smo isti“. Jesmo, isti smo svi. I strejtaši koji nas ne razumeju i nefem batice u svom air max-u i feminizirane „tetketine i pederke“ kako se popularno nazivaju oni koje moramo odbaciti da bismo bili prihvaćeni deo društva. Svi smo isti. Svi smo ljudi. Ljudi sa vrlinama i manama, koji su međusobno slični, ali isto tako i veličanstveno posebni i različiti. Čemu onda insistiranje na sličnostima, čemu neprestana težnja da se uklopimo u društvo koje nas u srži odbacuje? Šta želimo, da se vratimo u vreme pre Stonewalla, da blejimo u „svoja četiri zida“ i time zadovoljimo šire društvo večito odbacujući sami sebe i one koji su isti kao mi?
Neko će reći kako o nama postoje stereotipi, medijski nametnuta lažna slika o gej zajednici i mi moramo da dokažemo svetu da nismo takvi. Pa dobro, šta s tim? Ako su stereotipi, nisu laž. Uostalom, kao da slika muževnog, jakog i stabilnog macho muškarca nije medijski nametnuti stereotip. Naravno da jeste. Apsolutno sve je društveni konstrukt, nametnuta slika poželjnog oblika maskuliniteta kome svi treba da težimo, koji se jasno pozicionira u odnosima moći prema svim drugim „nižim“ oblicima. To je ono što je odavno sociolog Konel uočio i nazvao hegemonim maskulinitetom, društveno prihvaćenim najvišim oblikom maskuliniteta kome su svi ostali oblici podređeni. Sve je to potpuno jasno, ali znate li koji je oblik maskuliniteta antipod njemu i najlošije pozicioniran? Koji je oblik maskuliniteta najniži na hijerarhijskoj lestvici? Homoseksualni. To je oblik koji najviše odstupa od svih društvenih normi. Pa zašto onda, za ime sveta, uporno težimo da se ostvarimo kroz hegemoni maskulinitet, kada će nam on zauvek ostati nedostižan? Čemu izjednačavanje s njim kada je to jednostavno nemoguće? Čemu bežanje od stereotipa i panično distanciranje od svih koji su oličenje istih? To je, kratko i jasno, autohomofobija. U jednoj stvari smo svi zaista isti, a to je da smo robovi društvenih normi. Od najranijeg detinjstva one su nam socijalizacijom usađivane u sve nivoe svesti. Znali smo šta smemo da diramo, a šta ne, koju boju smemo da nosimo, a koju ne, znali smo da dečacima nije dozvoljeno da se igraju sa lutkama, niti devojčicama da diraju naše kamiončiće. Usvojili smo u potpunosti sistem vrednosti koji vlada u heteronormativnom društvu, pa samim tim i sve one negativne stavove o homoseksualnosti zbog kojih još uvek trpimo razne sankcije. To je razlog zbog kojeg i mi sami mrzimo te karakteristike sopstvene ličnosti, pa mrzimo i sve one kod kojih je to najizraženije. Autohomofobija, školski primer. Suočimo se s tim. Bežeći od jednog stereotipa, direktno ulećemo u drugi.
Nisu nam krivi stereotipi što smo tu gde jesmo, ni oni koji su oličenje tih stereotipa. Kriv je društveni sistem. Ne treba da menjamo sebe i gej zajednicu, kakva god da je – naša je. Mi smo deo nje i mi je činimo onakvom kakvom ona jeste. To smo mi. Ne treba mi da se menjamo, treba da menjamo čitavo društvo. Društvene norme su podložne promenama, različite od društva do društva, zavisno od istorijskog perioda. Na njih bar možemo uticati. Naš cilj treba da bude kreiranje društva u kome će se ceniti različitost i individualnost, a ne konformizam. Ni po koju cenu ne smemo da dozvolimo da se distanciramo i odbacimo članove sopstvene zajednice da bi se uklopili u društvene norme, ne treba da molimo postojeće društvo da nas „toleriše“, već da malo po malo stvaramo društvo koje će nas prihvatiti takvim kakvim jesmo. Prihvatanje, a ne tolerancija. Vidljivost, a ne skrivanje u četiri zida. Slavljenje različitosti, a ne uniformisanje.
Uostalom, ta „niža bića“ koja šalju lošu sliku o nama su još pre više od 40 godina skupila muda i podmetnula leđa za slobodu svih nas. Imate li vi hrabrosti za to?
Piše: Nemanja Marinović


ČITAJTE:  Tvoje reči vrede više