Važna vest i veliki korak za trans zajednicu na celom svetu. Možda najveći još od kako su prve zemlje počele da u potpunosti prepoznaju rodni identitet u svojim legislativama i postavile standard, poput Danske i Malte, pre 5 i više godina. U Ženevi je, 25. maja 2019. usvojena nova Međunarodna klasifikacija bolesti i poremećaja koja depatologizuje sve trans identitete.

Skraćeno nazivana ICD 11 ili MKB 11, Međunarodna klasifikacija bolesti i poremećaja, 11. revizija, koju Svetska zdravstvena organizacija objavljuje svakih deset godina, uklanja sve trans identitete sa liste mentalnih poremećaja u ponašanju. To znači da, zvanično, ni o jednom trans identitetu više ne možemo da govorimo, ni da se ophodimo u nekom „medicinskom“ svetlu, već se oni prihvataju kao različiti delovi spektra rodnog identiteta i pripadaće korpusu koji se odnosi na seksualno i reproduktivno zdravlje.

Zaista epohalan korak za trans zajednicu, skoro da mogu da se čuju pobednička zvona i trube sa svih strana – pitanje je, šta to znači za sistem, legislative, zdravstvenu i socijalnu zaštitu, birokratiju, pristup uslugama, koliki i kakav put ćemo još morati da pređemo. Odnosno, kako će se ovaj dokument odraziti na naše trans živote u Srbiji?

Jedan od prvih odgovora je da ćemo, svakako morati malo da sačekamo. Svaka država članica Ujedinjenih nacija ima mogućnost da, tokom perioda koji može da traje i više od pet godina, izvrši usklađivanje nacionalnih propisa i procedura. Tek 2022. godina je prva kada Srbija treba da izvesti o implementaciji MKB 11. Do tada će se i dalje upisivati šifra F64, s tim što bi trebalo da se počne sa promenama na svim nivoima.

Kada govorimo o depatologizaciji trans identiteta, govorimo o medicinskom i društvenom delu, kao što je slučaj i u procesu tranzicije. Stigma, predrasude i diskriminatorni stavovi i ponašanja su realnost trans osoba u Srbiji, a da i ne govorimo o činjenici pravne nevidljivosti. Izuzimanje trans identiteta iz priče o mentalnom zdravlju je ogroman korak ka premošćavanju postojećih jazova koji postoje, od strane stručne i opšte javnosti. Imajući u vidu da srpski tim lekara važi za jedan od najboljih i najuspešnijih na svetu (!), posebno kada je u pitanju hirurško prilagođavanje pola rodnom identitetu, sasvim je logično da Srbija zauzme mesto pionira u pravcu potpune depatologizacije.

Za to je, osim rada medicinske struke, potrebna i promena legislative. Pravilnik koji je stupio na snagu 1. januara 2019. dozvoljava trans osobama promenu ličnih dokumenata, samo ukoliko su najmanje godinu dana primale hormonsku terapiju pod nadzorom lekara, što implicira da su morale da dobiju šifru F64, kao i da prođu proces sa psiholozima i psihijatrima. Dakle, apsolutno ostajemo u domenu medicine zarad „potvrde identiteta“ i daleko od međunarodnih standarda ljudskih prava. Međutim, bilo je od velikog značaja da Srbija načini taj korak i da se i u okviru stručnih krugova načne i sagleda ova tema, kako bi se, između ostalog, upravo ovaj Pravilnik iskoristio kao predložak depatologizacije, kao i promene pravnog okvira tako da omogući brzu, transparentnu i dostupnu proceduru za promenu dokumenata i prepoznavanje rodnog identiteta.

Nameće se pitanje i bojazan trans zajednice, šta će se desiti sa uslugama zdravstvene zaštite – timovima za brigu o mentalnom zdravlju, endokrinologiji, hirurgiji i drugim uslugama koje su do sada bile trans-specifične, kada se skloni šifra F i kada umesto disforije usvojimo termin „rodna inkongruentnost“ ili rodni nesklad. Pa i kad, po postojećem ili nekom novom osnovu/uporištu u pravnom sistemu, promenimo dokumenta? Hoćemo li, ukoliko to želimo, moći na operaciju? Lekari ne mogu da budu oni čiji potpisi imaju odlučujuću težinu u kreiranju naših života i „verifikaciji“ naših identiteta. Naprotiv, treba da budu servis koji će da nam omogući da lakše živimo, kao što im pravila struke i nalažu. To bi značilo da „trans zdravstvena nega“ više ne bude centralizovana, već da bude dostupna u svakom zdravstvenom centru, odnosno da svaki doktor ima dovoljno neophodnih znanja i odgovarajući, nepatologizujući i nediskriminatoran, jednak pristup trans osobama u sistemu zdravstvene zaštite.

Medicinska i društvena, a slobodno možemo da dodamo i sistemska, depatologizacija moraju da idu ruku pod ruku. Potpuna primena MKB 11 podrazumeva da postoji sklad na svim nivoima, a posebno između sistema zdravstvene zaštite i pravnog okvira koji garantuje pravnu vidljivost i prava. Ukoliko se više ne insistira na terapijama, hirurgiji, odnosno ne postavlja se više ni jedan „uslov“ za prepoznavanje identiteta, onda ne postoji ni jedna prepreka da se garantuje pristup pravima i jednak položaj u društvu. Sigurno će da prođe još mnogo multisektorskih sastanaka pre nego što se reše sva pitanja na putu depatologizacije, koja neizostavno dotiču, između ostalog, i pitanje pravnog prepoznavanja zajednica osoba istog pola i prava koja iz njih proističu (roditeljstvo, nasleđivanje, odlučivanje, usvajanje i dr.).

Situacija jeste kompleksna i, kada sve ovo sagledamo, one trube i zvona sa početka kao da se malo udalje. Međutim, hajde da zapamtimo da su tu, jer nećemo dozvoliti da se pregovori vode bez nas, jer su naši životi u pitanju, i jer su upravo zvuci tih zvona i truba, koliko god udaljeni, velika podrška koja nam je potrebna. Borba još uvek traje.

Pišu: Helena Vuković i Anđela Čeh

Više tekstova iz broja 48 (jun 2019) možete pričitati na:

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.