„And all the dreams we had, I will carry on
As I watch the sun go down, watching the world fade away
All the memories of you come rushing back to me
As I watch the sun go down, watching the world fade away
All I want to do is kiss you once goodbye, goodbye…“

Ovim rečima iz čuvene pesme „For a Friend“ grupe Communards, Džimi Samervil se svojevremeno oprostio od Marka Aštona, svog dugogodišnjeg prijatelja, saborca, gay aktiviste i člana Komunističke partije Velike Britanije. Britanska gay zajednica obeležila je 32-godišnjicu Aštonove prerane smrti, brojnim manifestacijama u njegovu čast. Više od tri decenije ime Marka Aštona i dalje je živo, uprkos činjenici da je preminuo u svojoj 26. godini od posledica AIDS-a. Za tako kratak životni vek, Mark Ašton je za svoju zajednicu i druge diskriminisane društvene grupe, učinio više nego što bi neko za pun životni period, čemu svedoče njegovi brojni poštovaoci, kolege i saborci. Irac, komunista, drag queen, student, agitator, organizator, pisac, čitalac, gay aktivista, divan prijatelj, toplo ljudsko biće… samo su neke od kvalifikacija koje idu uz njegovo ime.

Džimi Samervil opisuje svog prijatelja kao upadljivo kitnjasto obučenog, sa velikom plavom perikom i suknjicom na tačkice i kaže da je bio najpoznatiji drag queen u Londonu. Robert Montgomeri, Aštonov prijatelj sa Keterig koledža u Portrašu, takođe svedoči da je Ašton živeo kao žena, da nikada nije napuštao kuću ako nije bio u punoj drag queen opremi. Aštonov jutarnji ritual, kaže Montgomeri, sastojao se u konsultovanju njegove knjige slavnih holivudskih glamur portreta i odabira izgleda tog dana. Bio je toliko ubedljiv kao drag queen, da njegovi šefovi u Konzervativnom klubu, gde je radio kao barmen, nisu nikada posumnjali da je, zapravo, muškarac, seća se Ričard Kols. Družio se sa ljudima poput Boja Džordža, Filipa Salona, Merilina… Bio je aktivan u kampanjama za nuklearno razoružanje, gay switchboardu (telefonska linija za pomoć gay osobama), raznim protestima…

Mark Ašton je odrastao u veoma specifičnim i burnim vremenima vijetnamske krize, studentskih protesta ’68. godine, hipi pokreta, seksualne revolucije 70-ih godina, brojnih antiratnih i građanskih pokreta na Zapadu, što je umnogome formiralo njegove leve i komunističke poglede, pogotovo scene siromaštva u Bangladešu, gde je boravio tokom ’82. godine. Džimi Samervil kaže, da se nakon boravka u Bangladešu, Ašton pojavio na njegovim vratima obučen u narandžastu odoru, kakvu nose budisti, skroz obrijane glave. Od tada, potpuno se posvetio ženskoj i gay politici, kaže Kols, ali je i dalje ostao „luda kraljica, ali brilijantna“. U pismu prijatelju, 28. avgusta 1986. godine, Ašton objašnjava kako je postao komunista: „Došao sam do socijalističke politike kroz borbu u svom svakodnevnom životu, ali ne kroz teoretsku borbu, koja treba da se objašnjava, kako bi ljudi znali kako da seru, nego kroz stvarnu, dnevnu borbu, koja je vidljiva, prožimajuća, koja manifestuje sebe kroz zastrašivanje, nasilje, diskriminaciju mene kao individue…“ U svetu je i dalje trajao „hladni rat“, a njegovu značajnu prekretnicu označiće uspon neokonzervativne ideologije oličene u Margaret Tačer (V. Britanija) i Ronaldu Reganu (SAD). Ovo je označilo kraj tzv. države blagostanja i konačni obračun sa nosiocima levih i progresivnih politika.

Prvi na udaru neokonzervativaca, našli su se pripadnici gay zajednice i brojni radnički sindikati, prvenstveno rudarski, čiji glas i zahteve je trebalo što pre ugušiti. Takvo stanje najbolje izražava izjava Džemsa Andertona, šefa mančesterske policije, da „gay ljudi oboleli od AIDS-a žive u sopstvenoj septičkoj jami“, a da su rudari „politički motivisana industrijska mafija na poslu“. U atmosferi medijskog linča, raširene homofobije, učestalog policijskog maltretiranja, narastajuće pretnje HIV epidemije, sužavanja radničkih prava, Mark Ašton je osetio trenutak povezanosti interesa ove dve grupe, izjavivši: „Rudarske zajednice su zlostavljane baš kao i mi, šikanirane od policije baš kao i mi. Jedna zajednica treba da pruži podršku drugoj. Nelogično je da se kaže ’ja sam gay i ja sam za odbranu gay zajednice i ništa drugo me ne zanima’.“ Važno je istaći da su i tokom 70-ih godina postojale određene veze između rudarskih sindikata i gay organizacija koje su im pružale podršku u borbi protiv antisindikalnih zakona, kao što je Gay Liberation Front, čiji su pripadnici 1972. godine, marširali zajedno sa radnicima.

Ključni momenat je nastupio odlukom Vlade da zatvori pojedine rudnike i tako bez posla ostavi oko 20 hiljada rudara. Kao odgovor na ovu odluku, Nacionalni sindikat rudara objavio je, 1984. godine, početak generalnog štrajka rudara, u cilju sprečavanja njenog izvršenja. Mark Ašton, tada generalni sekretar Lige komunističke omladine, nije mirovao – zajedno sa Majkom Džeksonom i drugim prijateljima okupljenim oko čuvene knjižare „Gay’s the Word“, osniva udruženje „Lesbians and Gays Support the Miners“ (LGSM) i započinje akciju prikupljanja novčane pomoći porodicama rudara u štrajku. Roj Džejms, član LGSM, kaže da je Ašton imao i dodatni motiv pri solidarisanju sa rudarima, a sastojao se u konačnom stavljanju gay pitanja na političku platformu, kao i pitanja seksualnog oslobođenja, HIV tretmana i dr.

LGSM se isprva suočio sa već postojećim predrasudama same rudarske zajednice i rudarskih sindikata prema gay ljudima, što je rezultiralo odbijanjem prihvatanja novčane pomoći. Međutim, Ašton je ostao dosledan u stavu da iako je njihova privrženost rudarima bezuslovna, da se neće izvinjavati zbog toga što su homoseksualna grupa. Drugi razlog zašto se LGSM odlučio za drugačiji, direktniji pristup rudarskom pitanju, bilo je zatvaranje računa Nacionalnog sindikata rudara i konfiskacija sredstava, od strane Vlade Margaret Tačer. Grupa se povezala sa rudarima iz Južnog Velsa, koji su, živeći u ekstremnom siromaštvu, rado prihvatili pomoć. Prijem na koji su naišli među velškim rudarima, prevazišao je sva očekivanja. Živeći u izolovanim rudarskim naseljima, njihovi stanovnici su upoznali potpuno drugačiji svet i ljude, kakve nisu do tada nikada videli. Tom prilikom, kroz nekoliko uzajamnih poseta, došlo je do boljeg upoznavanja i približavanja dve subkulture, boljeg razumevanja problema diskriminacije i eksploatacije, čime su pale mnoge predrasude i stereotipi i započeta neraskidiva prijateljstva. Rudari su često posećivali gay mesta, barove, klubove, istupajući za gay prava i ravnopravnost, za smanjenje homofobije. Mnogim gay ljudima je rad sa rudarima bilo prvo aktivističko iskustvo, a sve ih je okupljala ideja klasne solidarnosti kao centralna u gay zajednici. Kroz nekoliko nedelja, na skoro svim gay mestima održavala su se redovna prikupljanja novčanih sredstava i donacija. LGSM je prikupio oko 20 hiljada funti, što u novcu, što u namirnicama, odeći i drugim neophodnim potrepštinama.

Režimska štampa i tabloidi, dočekuju na nož, ovaj, po njima, neprirodan savez, a The Sun na naslovnoj strani objavljuje tekst pod naslovom „Kopovi i perverznjaci“ (Pits and Perverts).
Kao vrhunac solidarnosti sa rudarima, 10. decembra 1984. godine, u Londonu je organizovan veliki dobrotvorni koncert, baš pod nazivom „Pits and Perverts“, na kojem je svirao Bronski Beat. Gay zajednica je prikupila oko 20 hiljada funti, što je bio izuzetan uspeh. Hiljade rudara sa svojim ženama i devojkama, igralo je zajedno sa gejevima i lezbejkama, a svaki njihov govor dočekivan je velikim aplauzima. Sav prikupljeni novac otišao je rudarima Južnog Velsa i njihovim porodicama. Tom prilikom, Dejvid Donovan, ispred velških rudara izjavio je: „Nosili ste našu značku ’Ugalj ne milostinja’ i znate šta znači maltretiranje, kao što i mi znamo. Sada ćemo mi okačiti vaše značke i podržaćemo vas. To se neće promeniti preko noći, ali 140 hiljada rudara sada zna i za druge ciljeve i probleme. Mi znamo za crnce, homoseksualce, nuklearno razoružanje i nikad više nećemo biti isti.“

Aštonov pristup se pokazao ispravnim i vreme ga je opravdalo. Iako je štrajk propao, a rudari nisu ostvarili svoja puna prava, rudarski sindikati su uzeli učešće na London Prideu, 1985. godine, solidarišući se tako sa svojim dojučerašnjim dobrotvorima. Kao krajnji rezultat međusobne podrške i saradnje rudara i gay zajednice, zahvaljujući presudnom glasu Nacionalnog sindikata rudara, Laburistička partija je, iste godine, na svojoj partijskoj konferenciji u Bornmutu, prva u istoriji uključila gay agendu u svoj program. Tri godine kasnije, kada je Margaret Tačer donela čuveni zloglasni zakon – Section 28, kojim se zabranjuje promocija homoseksualnosti, Nacionalni sindikat rudara bio je ključni saveznik gay zajednice u borbi protiv ovog diskriminatorskog zakona. Takođe, ova saradnja, pomogla je mnogim gay rudarima, da konačno „izađu iz ormara“ i naiđu na pozitivan prijem u svom socijalnom okruženju, živeći u ruralnoj sredini.

U januaru 1987. godine, Aštonu je dijagnostikovan AIDS. Umro je 11. februara iste godine, a njegova smrt je odjeknula kako u gay zajednici, tako i u levom i radničkom pokretu. Zastave duginih boja pomešale su se crvenim radničkim zastavama tokom sahrane, a hiljade ljudi je marširalo do groblja i oplakivalo njegov odlazak. Položaj gay populacije tokom tih godina bio je izuzetno težak, a povrh svega nadvila se zastrašujuća pretnja AIDS-a, koja je odnela i Aštonov život. U takvoj atmosferi, kada je Margaret Tačer odbijala da pruži novčanu pomoć za borbu protiv AIDS-a, Mark Ašton, aprila 1986. godine, piše: „Do sada, naši problemi: diskriminacija, represija, krivica, nasilje, ismevanje, su bili savladivi, kako kroz višak hrabrosti ili povlačenje. No, na AIDS, ovo je zastrašujuće, za razliku od drugih pretnji, suđenja, nevolja, koji su deo našeg svakodnevnog života, još uvek ne znamo kako da odgovorimo. Možemo biti inficirani virusom naših ljubavnika, a ako smo inficirani možemo razviti AIDS, a ako razvijemo AIDS verovatno ćemo umreti…“ Poštovaoci Marka Aštona su nakon njegove smrti osnovali fond za pomoć ljudima koji žive sa ovom opakom bolešću.

U njegovu čast, a i kao sećanje na ove događaje, 2014. godine, snimljen je film Pride, koji preporučujem svima onima koji ga još nisu odgledali. Film je, iako krije Aštonova politička ubeđenja, topla ljudska priča, puna dobrog britanskog humora, koja će vam istovremeno izmamiti mnogo osmeha i pokoju suzu, a ujedno šalje i poruku da se samo solidarnošću ugroženih i diskriminisanih grupa može postići mnogo, uči kako se bori protiv predrasuda, stiču nova prijateljstva i savezništva.

Život Marka Aštona je ispirišuć za sve koji se bore za drugačiji svet, sa jasnom svešću da gay prava i socijalizam idu ruku pod ruku i da samo pod levim idejama, kojima je Ašton dao novi smisao, gay ljudi mogu da ostvare svoje pune potencijale. Takođe, njegovo delo je pokazalo da je glavna linija podela među ljudima i dalje klasna, ali i da identitetska pitanja mogu i moraju ići paralelno sa klasnim. Leva politika, kojoj nedostaje jedno od ta dva polja delovanja, zapravo, i nije leva, već je u službi postojećeg sistema. Kris Birč, Aštonov prijatelj, kaže da je „komunizam bio vodilja svemu što je činio“. Od 11 članova koji su formirali LGSM, kaže Rej Gudspid, svi su bili ili trockisti ili komunisti ili simpatizeri komunista. Svi su polazili od osnovne premise da su svi slobodni samo ako je i svako pojedinačno slobodan, što je u slučaju podrške rudarima značilo da ako rudari izgube, izgubiće i gay zajednica. Kako je sam Ašton izvrsno primetio „koja je poenta boriti se za gay prava, ako se ne borimo za radnička prava; koja je poenta boriti se za radnička prava, ako se ne borimo za ženska prava?“ Zato, solidarnost, kao ključno mesto leve politike, mora opet odigrati važnu ulogu u kreiranju novih gay strategija, jer solidarnost menja ljude, a kreiranjem veza solidarnosti ojačava se borba protiv politika eksploatacije i diskriminacije, koje se mogu sprovoditi samo sa državnog nivoa.

Piše: Igor Maksimović

Više tekstova iz broja 48 (jun 2019) možete pričitati na:

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.