Kako je došlo do teksta „Moj deda je aut“? Koja je bila tvoja motivacija?

Komad „Moj deda je aut“ prvo je trebalo da bude razvijen kao televizijski scenario, ali na kraju sam se odlučio da ipak bude pozorišni komad. Čini mi se da ovakve teme, naročito kada je u pitanju treća generacija, nisu mnogo zastupljene. Smatrao sam da je važno baviti se i pravom na sreću i različitost kod pripadnika i pripadnica trećeg doba.

Kao poseban kvalitet izdvojio bih humor koji je taktički raspoređen između pomalo depresivnih i teških delova, čak je i pomalo čudno mešati humor i smrt. Kako ti na to gledaš?

Ovo je priča jedne tipične beogradske porodice koja se našla u „nebranom grožđu“ kada posle smrti voljene bake, deda reši da prizna da je gej i da ostatak života proživi kako želi, ističući pritom da je njegova žena znala sve o njemu. Humor je za likove ove predstave odbrambeni mehanizam da se suoče sa, za neke od njih, stresnim situacijama.

Da li je bio težak put da „deda“ sa ekrana tvog kompjutera stigne do pozorišne scene?

Tekst je napisan pre nekoliko godina, ali smatram da nisam predugo čekao da počnemo sa radom. Posebno sam zahvalan Beogradskom dramskom pozorištu, rediteljki Đurđi Tešić, glumačkoj ekipi i svim autorima i saradnicima koji su učestvovali u procesu i svojim talentom doprineli da ova predstava uspešno živi.

Kako si zadovoljan pozorišnom adaptacijom tvog teksta?

U toku procesa, na tekstu su vršene intervencije, što od rediteljke, što od glumaca i saradnika na tekstu, ali to je sve deo procesa pravljenja jedne predstave. Moram da kažem da sam veoma zadovoljan saradnjom koju smo ostvarili i da je ovaj proces jedan od najlepših do sada.

„Deda“ ima taj aktivistički potencijal da menja svest ljudi.

„Moj deda je aut“ je ona vrsta predstave posle koje bi svako od nas trebalo da se zapita da li ima pravo da osuđuje nekog drugog zbog toga što se razlikuje i dovoljno je hrabar da voli onoga koga želi!

Sve češće nailazimo na LGBT likove i LGBT teme u pozorišnim predstavama, te je pozorište daleko progresivnije od recimo srpskog filma ili televizijske produkcije. Kako ti to vidiš?

Istina je da pozorište po ovom pitanju prednjači u odnosu na televizijsku i filmsku produkciju, ali poslednjih godina zaista ima sve više LGBT likova i tema u celokupnoj produkciji i mislim da je to veoma važno.

Koliko ima prostora za mlade pisce u srpskom pozorištu?

Pisci su kao i ostali umetnici, neodvojivi deo pozorišta. Verujem da u pozorištu uvek ima prostora za mlade talentovane ljude i njihove ideje.

Šta je tvoj sledeći korak kad je pozorište u pitanju?

Nadam se još jednoj premijeri u toku ove ili sledeće godine.

Razgovarao: Predrag Azdejković

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.