Netfliks je nedavno (naravno, ne sasvim direktno) priznao da je svestan da, ukupno uzev, kuburi sa kvalitetom filmova koji stižu sa njegovim žigom, ali, srećom, stvari znatno bolje stoje na planu filmova koje ovaj striming-servis uzima sa neengleskog govornog područja, dok je, pak, na planu serija utisak i dalje postojano povoljan. Netfliks poslednjih godina, uz to, dela po principu „za svakoga po nešto“, tako da je u taj dobrohotni i inkluzivni okvir prigrljena i kvir populacija ili barem oni njeni filmoljubivi delovi. A oni i takvi imaju ovih sedmica povoda za radost – recimo, na konto onoga što je stiglo pod krovom Netfliksove britanske serije nazvane „Heartstopper“ (oznaka za nekog ko nam oduzima dah, ko vas opčinjava…). U pitanju je neodoljiva šećerna vodica, i, da nikakve zabune ne bude, dobro je što je upravo tako.
Nominalno gledano, „Heartstopper“ je zasnovana na istoimenim grafičkim novelama, odnosno, veb-stripovima, ali nije vam neophodno prethodno predznanje (niti verziranost kada je reč o stvaralaštvu autorke Elis Ouzmen) da biste ispratili šta to „Heartstopper“ želi da vam kaže i predoči i na kakav način. Naprosto, „Heartstopper“ na prvom mestu svoj okvirni koncept iznalazi u jednostavnosti bez zadrške, stopostotno onovremenski čiste i lišene postmodernih začkoljica u svom ustrojstvu, a na šta se nadovezuje lako uočljiva slatkoća na koju je zbilja teško ostati imun. U tom pogledu, „Heartstopper“ dosta brzo, već u, recimo, prvoj polovini prve epizode (a u ovoj sezoni ih samo osam u trajanju od po oko 25 minuta) uspeva da izbori vlastito mesto i sopstvenu apartnost u odnosu na ono što već na prvu loptu čini kao zgodan kontekstualno-analogijski okvir za sva nestrpljiva poređenja i to samo/isključivo na serijskom planu – serije „Skins“, „Euphoria“, „Sex Education“… Što se „Skins“ tiče (naravno, britanskog izvornika, nikako traljavog i sada već potpuno i zasluženo zaboravljenog američkog prepravka), „Heartstopper“ se dobrim delom nameće kao naglašeno slatka melodramska romansa, dok su „Skins“ vidljivi uticaji potcrtanog naturalizma kao uticaja baštine filmova velikog Alana Klarka na temu života i opipljivih tegoba u životu mladih. „Euforiju“, pak, u značajnoj meri definiše taj zavodljivi mizantropični nihilzam, čemu „Heartstopper“ pretpostavlja veru u zasluženi srećan ishod uprkos svima i svemu. A „Sex Education“ ni jednog trena ne odustaje od svoje vragolaste biti, dok u „Heartstopper“ na prvom mestu detektujemo na male ekrane znalački prenetu iluziju topline i bliskosti. Uz to, čini se da je „Heartstopper“, uz sve moguće implikacije takvog suda i takvog stanja stvari, od svih njih idejno možda i najbliža ciljanoj generacijskog publici, koju mi, zahvaljujući ovoj odličnoj seriji u potpunosti oslobođene cepidlačenja našeg vremena, možda budemo kadri da barem malo bolje i pomnije razumemo, a onda i prihvatimo, ne oduzimajući joj pravo na vlastite zablude i manje-više loše procene glede onoga što su joj fatum i tzv. stvaran život namenili.
Iako je to, kanda, već dobro poznato, navedimo da priča ove premijerne sezone kreće od mladog Čarlija, prihvaćenog barem u vlastitom društvu takođe drugošću označenih, koji pati zbog tajne veze u kojoj je, a koji je zaljubljen u zvezdu školskog ragbi tima… To je to na planu zapleta (koji ne nudi ništa revolucionarno niti prevratnički, a koji, reklo bi se, u samoj seriji i nije preterano bitna dimenzija), jer je „Heartstopper“ u potpunosti uronjen u tu očaravajuće slatku atmosferu zanosa prvih, a onda, samim tim, i najiskrenijih ljubavi i ljubavnih zanosa, bez primesa docnijih kalkulacija i pratećih im grešaka, i to je plan na kome je ova serija ne samo svoja na svome, nego i predstavlja pun pogodak u metu, ma koliko se one činila kao nešto preuzeto iz onog metaforičnog fundusa opštih mesta i oprobanih zahvata i poteza. „Hearstopper“ je na male ekrane i u serijsku ponudu vratio svedenost i već pominjanu jednostavnost, tu skladno združenu sa opravdanim uverenjem da je, kako nas, uostalom, uči i hit iz repertoara dvojca Pet Shop Boys – sreća je jedna od opcija (’Happiness is an option’).
To je krajnje konsekventno sprovedeno u delo, uz pomoć ekonomičnog izraza, kinestetske prefinjenosti, malih ukrasa u vidu animacije, sjajne glume mladog ansambla, očekivano oslanjanje na za to uvek zgodnu popularnu kulturu…, kao i svest da je svetu potrebno, zapravo, prekopotrebno i neophodno da barem povremeno oseti nešto topline, pa bila ona i samo vešto „sročena“ iluzija i bilo to uz ovoliko „šećera“ na kome se u slučaju ove serije ni malo nije štedelo. Uz sve već pomenuto i pobrojano, „Heartstopper“ nam diskretno ukazuje u pravcu onog često nedovoljno primećenog i vrednovanog, načelnog emancipatorskog potencijala filmskih i televizijskih kvir sadržaja i radova, koji i dalje ostaju nužni kada pričamo o zdravorazumskoj potrebi identifikacije sa tačke gledišta onih koji već žive pod senkom manjine i atipičnosti.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 66 – jun 2022. možete pročitati na (Klik na sliku):
