Kako vreme prolazi, čini se da je jedan od najvažnijih efekata Parade/Nedelje ponosa da u prosečnim građanima i građankama Srbije ubije i poslednji atom vere u to da će Srbija jednog dana postati pristojna država. Desilo se ove godine, kao i svih prethodnih, previše bizarnosti. Izgovoreno je, baš kao i ranije, previše gadosti. Sve se, kao i u prethodnim prilikama, završilo nečim što jedni smatraju uspehom, drugi kompromisom, a treći dosadnom reprizom već viđenog.
Sama po sebi, Nedelja ponosa održana od 20. do 29. septembra, mogla bi se mirne duše posmatrati kao prijatno osveženje na društveno-umetničkom nebu Srbije i Beograda. Ukupno 55 događaja okupilo je hiljade ljudi, a zainteresovani su mogli da biraju između tribina, izložbi, filmskih projekcija, koncerata ili multimedijalnih skupova. Čak i šetnja, gerilski organizovana 27. septembra, bila je daleko veselija i zanimljivija nego što je ranije planirano: stotinak ljudi prošetalo je praktično usred noći od zgrade Vlade Srbije do Skupštine, bez ikakvih problema (tj. bez prisustva nasilnika, fašista, desničara, navijača i sličnih).
No, svakom je jasno da Nedelja ponosa ne može da se posmatra „sama po sebi“. Ona, naime, uvek uključuje mnogo pratećih detalja i razgranatu dramaturgiju koja – kao po pravilu – do u detalj pokaže u kakvoj zemlji živimo i kakvim smo ljudima okruženi.
VUK I OVCE
Šta smo, dakle, imali? Sasvim očekivano, imali smo višenedeljna obećanja nadležnih da će dati sve od sebe da se Prajd, tj. famozna šetnja, održi – za pomenute nadležne, za medije, baš kao i za širu javnost, šetnja je zapravo sinonim za Prajd i sve što se pre šetnje događa uglavnom ne privlači preveliku pažnju.
Samo dva dana pre šetnje, opet sasvim očekivano, isti ti nadležni odlučuju da se nisu stekli uslovi da grupa ljudi ostvari svoje Ustavom zagarantovano pravo, odnosno da 28. septembra parkom kod Manježa može da se šeta samo pojedinačno i u sopstvenoj režiji.
Posle višenedeljne „neizvesnosti“, tako smo, eto, stigli do situacije u kojoj je i vuk sit, i ovce na broju: oni koji su hteli da šetaju, prošetali su, a oni koji su u tome hteli da ih spreče, sprečili su ih. Ima li u tome logike? Naravno da nema, ali u državi koja inače ne funkcioniše na pravilima razuma, to je – videli smo – sasvim realna situacija.
Uprkos najboljoj volji da u tome pronađemo neku dublju poruku i dalekosežniji smisao, teško je odupreti se utisku da ova čudna priča zapravo nema epilog i da se ni ovaj put neće dogoditi ništa što bi suštinski izmenilo bilo čiji život – ponajmanje život onih zbog kojih se Prajd i održava.
Da, Brisel će nam udarati packe, što su pokazale već i prve izjave evropskih zvaničnika.
Da, huligani smatraju da su jači od države.
Da, država se pravi da pojma nema u kakvoj su sprezi policija, političari i razne desničarske grupacije.
Ne, niko po tom pitanju neće uraditi ništa posebno revolucionarno.
Jer, sve se ovo desilo već mnogo puta i svima nam je sve već odavno jasno.
IVICA I BRANKO
Ono čega do sada nije bilo, a po čemu bi ovogodišnji Prajd mogao da ostane upamćen, jeste činjenica da je ne tamo neki gradonačelnik ili tamo neki liderčić, već premijer lično, odustao od uobičajenog politikantskog licemerja i javno pokazao svoju netoleranciju, homofobiju i šovinizam. Za razliku od drugih premijera, koji su makar pokušavali da glume da se zalažu za prava svih građana koje predstavljaju, Ivica Dačić rekao je da ne može da prihvati da je homoseksualizam normalan, „zato što to nije prirodno, i ako nije prirodno, ako je to manjina i izuzetak, onda i oni moraju da vode računa da ne vređaju osećaje većine“.
Zahvaljujući ovoj izjavi, Dačić je – što je delovalo zaista neverovatno do pre samo koju nedelju – pretekao do sad nenadmašnu Srpsku pravoslavnu crkvu. Čak i patrijarh, sa konstatacijom da na Paradu gleda „crno, da crnje ne može biti“, jedva da je posle toga zavredeo pomen u antologiji ovogodišnjih bisera mudrosti.
Zašto je, dakle, Dačić ovaj put gori od SPC? Zato što je SPC, kao i svaka druga crkva, bazirana na dogmi, na nepromenjivom obrascu mišljenja i življenja, a Ivica Dačić to nije. Zato što SPC – koliko se god to nama sviđalo ili ne sviđalo – može da se zaklanja iza hrišćanstva i tako promoviše lične predrasude i frustracije pojedinaca koji je predstavljaju. Ivica Dačić je premijer ove države, koji bi trebalo da se zalaže za interese svih građana i građanki, čak i kada lično smatra da ti interesi nisu „normalni“ ili „zdravi“, a posebno ako je u pitanju posebno osetljiva „manjina i izuzetak“: sve dok su ti interesi zagarantovani Ustavom i zakonima ove države, Ivica Dačić MORA da ih poštuje. Biran je da ih poštuje, plaćen je da ih poštuje.
Pored Dačića, Irineja, već mnogo puta viđenog Dragana Markovića Palme i ostalih, ovaj put briljirao je i Dačićev poletarac Branko Ružić. On je iz fotelje ministra zaduženog za evropske integracije rekao kako se na Prajdu neće pojaviti kao Branko Ružić, već kao ministar. Ako osoba A kaže da će se negde pojaviti, ali ne kao osoba A, već kao osoba C, to može da znači: da osoba A nešto muti i laže, ili da osoba A boluje od specifičnog oboljenja koje se manifestuje podvojenom ličnošću, a uspešno se kontroliše propisanom terapijom. Ovo, naravno, nije mesto na kojem bi trebalo utvrđivati zašto Branko Ružić ponekad nije Branko Ružić, ali i ta bizarnost zaslužuje da bude posebno zabeležena.
MAŠTA
Uz Dačića, veliko iznenađenje ove godine priredili su i glavni akteri prateće dramaturgije – desničarske organizacije i pojedinci. Sve do ove godine, oni su itekako opravdavali imidž koji ih je pratio u LGBT, levičarskom, NGO, feminističkom i ostalim „našim“ sektorima: nepismeni prilozi na internetu, nedorečeni i loše izloženi stavovi u javnim nastupima, siromašan rečnik, mnoštvo poštapalica, frazetina i ničim potkrepljenih opštih mesta, sasvim su se uklapali u njihov vizuelni identitet i uvreženo mišljenje da je to uglavnom poluobrazovani šljam s kriminalnim „bekgraundom“. Čak i famozna „Porodična šetnja“ koja se već nekoliko godina održava u danima pred Prajd, uvek je postajala parada huligana i divna prilika da u poslednji čas pokažu napumpane mišiće i mrke poglede kojima će ustati protiv pedera, bolesnika, haških profitera, stranih plaćenika i svih sličnih.
Ovaj put, međutim, isti ti huligani prikazali su makar komadić lica kakvo ranije nismo znali. Umesto pukih pretnji i neukusnih nalepnica i plakata, nastupili su mnogo maštovitije i promišljenije: najavljivani su protesti u odbranu rudnog bogatstva Srbije (čiji bi učesnici nosili kamenice i komade stenja, ali samo da bi objasnili „svoju stvar“), govorilo se o planovima da učesnike Prajda napadnu osama i stršljenovima, zatražena je čak i dozvola za održavanje skupa u znak podrške Ivici Dačiću i njegovoj goreopisanoj tezi. Teško je, naravno, govoriti o maštovitosti kada je u pitanju agresija prema drugima – nije te maštovitosti falilo ni onima koji su uz njenu pomoć zaslužni i za smrt hiljada ljudi. Ipak, činjenica da su huligani ovaj put nastupili nešto drugačije i nešto promišljenije, a da „druga strana“ suštinski nije ponudila ništa novo, trebalo bi da predstavlja znak za uzbunu kako LGBT zajednici, tako i organizacionom odboru budućih manifestacija.
DAN MRMOTA
Bez obzira na sve prateće elemente, ključno pitanje je, kao i uvek, da li je ovogodišnji Prajd doprineo da se status gej osoba poboljša. Odgovor na to pitanje, naravno, zavisi od toga kome ga postavljate. Ipak, neki zaključci se i sami nameću.
U odbranu LGBT zajednice ustale su uvek iste javne ličnosti – od kojih neke to pomalo čine i u sopstveno-marketinške svrhe. Isto tako, homoseksualce su i ovaj put napadali uvek isti: ni na toj sceni, srećom, nema nekih kvalitativno značajnijih izmena. NGO sektor i LGBT organizacije tu ne moramo posebno ni da ističemo – nove pojave na tom planu izrone tek svake prestupne godine, a ni tada redovno i na duži rok.
Ako sve to imamo u vidu, skoro je nemoguće govoriti o bilo kakvim poboljšanjima i bilo kakvim promenama u životu one „obične“ gej, biseksualne ili transrodne osobe – osobe koja u najvećem broju slučajeva nije autovana, a i ako jeste, trpi teror, nasilje i neprihvatanje okoline. Ta osoba, koja ne razmišlja o stavovima Ivice Dačića i stavu Brisela, već o mnogo konkretnijim i životnijim problemima, koja je uglavnom osuđena na večno skrivanje, šaputanje i strah, vrlo verovatno neće živeti ništa kvalitetnije do sledećeg Prajda, najavljenog za maj 2014.
Ako te svake godine isti napadaju, isti brane i isti predstavljaju; ako se svake godine pred Prajd čuju iste reči i iste pretnje; ako svake godine policija prizna da su huligani jači od nje i od Ustava i zakona ove zemlje, teško da tvoja svakodnevica može da izgleda drugačije. A upravo o tome, o toj svakodnevici, valjda bi ovde i trebalo da se radi. Ili možda grešimo?
Piše: Tamara Skrozza
