Iako sam imao razne druge inspiracije za ovaj broj, moja mama mi je pre nekih mesec dana predložila da uradim intervju s njom. Pratila je prethodne brojeve i smatrala da bi bila dobra ideja da se čuje i glas jednog roditelja. Odmah sam shvatio da je to odlična ideja, jer je ona neko ko je uz mene na ovom putu skoro od samog početka, uvek mi je bila podrška (i danas je, najveća) i ko itekako ima šta da kaže i da bude primer ostalim roditeljima kako treba da prihvate svoju LGBT decu. U narednim redovima se predstavlja moja mama, Ivana.

Kada si shvatila da želiš da se ostvariš kao majka?

Oduvek sam želela da budem samo majka. Smatrala sam da treba da imamo društvo u kome će otac da radi, da ja mogu da budem samo majka i da ne gradim karijeru. Dosta dugo smo uspevali da ja ne radim, pa sam zato i uspela da odgajim dvoje ovako dobrih ljudi.

Da li se sećaš osećaja u trenutku kada si saznala da si trudna?

Prvo mi je jedna Ciganka, koja je čuvena u gradu po svojoj vidovitosti, rekla da sam trudna. Nisam joj poverovala. A kada su i lekari utvrdili da sam trudna, bila sam presrećna, naravno. Imala sam 22 godine, tako da nije bilo ni prerano. Bila je to velika radost i za mene i za oca, a o babama i dedama i da ne pričam!

Da li si želela dečaka ili devojčicu?

Nisam razmišljala o polu deteta, bilo mi je svejedno. Mada sam očekivala da će biti dečak, jer su dečaci bili brojniji u našoj familiji.

Šta se promenilo kada si postala majka?

Posle malo komplikovanijeg porođaja, bilo mi je potrebno skoro mesec dana da se oporavim i uhvatim ritam. Posle toga je sve išlo svojim tokom i ostvarila se jedna posebna veza sa prvim detetom, koja traje i dan-danas.

ČITAJTE:  Boban Stojanović - Dimna zavesa ili realnost

Kada si počela da primećuješ da se razlikujem od drugih dečaka?

Rano si počeo da se razlikuješ u svemu od ostale dece. Bio si vođa, znao si šta želiš, voleo si da budeš sam, imao si svoje neke izmišljene igre. Voleo si da se igraš sa barbikama, ali nama to nije bilo čudno. Ako pričamo o tvojoj seksualnosti, onda možda tek u srednjoj školi.

Kako si se osećala kada si uviđala te razlike?

Tada nisam pridavala značaj tome. Mislila sam da je to uobičajeno u tom uzrastu, da se tražiš. Jednostavno, nisam o tome razmišljala.

Da li si morala da se nosiš sa komentarima komšiluka, prijatelja, na račun toga kako se razlikujem od druge dece?

Niko iz okoline meni ništa nije govorio. Svi su ti se divili, poštovali te, smatran si detetom za primer. Možda ih prosto naši (tvoj i moj) stav nisu izazivali, iritirali. Jednostavno, poštovali su naše stavove, naše ponašanje – tvoje u društvu, a i moje prema tebi.

Kako si se osećala kada sam ti saopštio da sam gej?

Ah, taj momenat neću zaboraviti dok sam živa. Pogotovo što je taj dan počeo u iščekivanju vesti da li je primljen na fakultet, na budžet. I kada smo saznali da je primljen, i to kao prvi na listi, bili smo presrećni. Valjda je procenio da je nakon toga pravi momenat da se kaže. Bilo je teško, bio je 19. avgust. Pamti se to.

Zbog čega je bilo teško?

Sad sa ove distance, pretpostavljam da je bilo teško zato što razum nije hteo da prihvati ono što se videlo, što je bilo tako očigledno. Ali se u tom momentu sećam osećaja kao da se sve srušilo. Bilo mi je mnogo teško do momenta kada mi je jedan prijatelj na tu informaciju rekao da sam ja inteligentna žena i da treba da budem svesna da savršenstvo ne postoji. Posle toga me je manje bolelo. Pokušavala sam da se privikavam, da se učim, da plivam u tom novom saznanju. Koliko sam uspela – ne znam!

ČITAJTE:  Anđela Čeh: LGBTI Drop-in centar

Da li je i kako to uticalo na naš odnos?

Koliko se sećam, ne. Mada, možda čak i jeste, u tom pogledu da smo postali još prisniji, jer tada smo znale samo moja ćerka/tvoja sestra od porodice. Tako da, ustvari, promenio se odnos, postali smo još prisniji, ako je to bilo moguće.

Kako su tvoji prijatelji reagovali kada si im saopštavala?

Bilo je raznih reakcija. Neki su u tom momentu navodno prihvatali to, a onda su prestajali da se druže sa mnom. Onda se na primer jednoj prijateljici popeo pritisak. Mnogo te je volela i prihvatila je to kasnije, ali je u prvom trenutku za nju bilo baš stresno. Ali većina ljudi koji su ostali bitni u našim životima su prihvatili apsolutno normalno. Ti si za njih bio Filip, onaj dobri, cenjeni i poštovani Filip i većina njih je to prihvatila.

Pošto imaš i ćerku, koja je razlika između LGBT deteta i onog koje to nije?

Nisam ja tu neku razliku pravila. Uvek se znalo ko je stariji, nebitno od pola. Briga je bila ista, kada izađete negde na primer, mada vi niste nešto mnogo ni izlazili. Ne sećam se ja tu neke velike razlike, osim kasnije, kada su se desile određene stvari. Kao već skoro odrastao, na završnoj godini Akademije, počeo si da kosu bojiš u sve crvenije i crvenije. Posle toga si doživljavao da pokušavaju da te napadnu, da te verbalno vređaju. A ja sam prisustvovala jednom susretu gde je mladić hteo da te povredi. Takve stvari su me plašile. Ali hvala Bogu, to je prošlo. Ti si se izborio svojim stavom da to sve prođe.

ČITAJTE:  Melanija Jančić: Zabrana diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije i rodnog identiteta - teorija i praksa

Kako se danas nosiš sa komentarima okoline na račun mog izgleda?

Ne dešava se u mom prisustvu. Bar se nije skoro desio neki komentar. A inače, sada već imam neku dozu humora kad komentarišem sve. Ljudi koji nas poznaju sve to prihvataju kao nešto što je svojstveno za Filipa. Moj odnos prema tebi je svima jasan i možda moj i tvoj stav njima ne dozvoljava da nešto mnogo komentarišu.

Da li postoje određene brige i strahovi koje ti kao roditelj LGBT deteta imaš, a za koje smatraš da drugi roditelji nemaju?

Uopšteno gledano, nemam neke probleme, drugačije od ostalih. Jedino što možda naš balkanski mentalitet je takav da uvek može da se nađe problem. Pobogu, takva su vremena, stradaju i deca koja nisu LGBT. Tako da, na budalu uvek možeš da naiđeš, na nekoga ko nema skrupula ni morala. Ne, mislim da brinem isto kao i svaka druga majka.

Za kraj, šta bi poručila roditeljima LGBT dece?

Da pogledaju film Molitva za Bobija. Meni je to mnogo pomoglo. Posle toga je sve bilo jasno. Decu treba voleti, podržavati, verovati u njih, ići uz njih, stalno. I kao odraslim ljudima, potrebna im je podrška, potrebno im je razumevanje, potreban im je neko s kim će uvek, u svakom momentu, moći da razgovaraju, da se povere i da dobiju savet, da plaču i da se raduju.

Razgovarao: Filip Obradović

Više tekstova iz broja 62 – oktobar 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):


Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.