Srpska LGBT zajednica već godinama je talac jednog udruženja građana koje voli sebe da predstavlja kao jedinog predstavnika iste te zajednice. Može se slobodno reći da udruženje “Belgrade Pride”, koristeći činjenicu da mediji i šira javnost percipiraju Paradu ponosa kao jedino bitno pitanje za LGBT zajednicu, svesno onemogućava razvoj aktivizma i sve moguće kapacitete ove marginalizovane grupe.
LGBT zajednica je do ove godine strpljivo ćutala na sve bezobrazluke, političku nepismenost i monopolističko ponašanje male nelegitimne grupe okupljene u “Belgrade Pride”. Čekalo se da se država konačno smisli i upodobi da omogući održavanje Parade ponosa. Umesto da shvate da su svoj vrhunac doživeli 2014. godine i da, ako žele da potraju, organizatori Parade ponosa pod hitno moraju da u srpski Prajd pokret uključe što širi krug zainteresovanih “igrača”, oni su proglasili jedanaestomesečni odmor i nestali iz zajednice.
Koliko misle da su bogom dani i da bez njih ništa ne može, organizatori Parade ponosa pokazuju i bahatim i ciničnim odgovorom na inicijativu organizovanja Trans Prajda u Beogradu. Umesto da povuku ručnu i zapitaju se zašto neko pokušava da svoj problem rešava van okvira koji je mukotrpno stvaran 15 godina, organizatori Parade ponosa prvo poručuju kako su, eto, oni godinama radili na oslobađanju javnog prostora da bi i druge inicijative i zajednice mogle da dobiju šansu. Kao da im ova doza cinizma nije bila dovoljna, organizatori Parade ponosa u sledećoj reakciji kažu da su oni pozvali organizatore Trans Prajda da zajedno organizuju gej Prajd, ali da im nikad nije stigao odgovor.
Boban Stojanović i Goran Miletić odavno pokušavaju da prikažu javnosti kako sve što se dešava u vezi sa Prajdom i gej pokretom u Srbiji ima veze jedino sa njima. Navodno, ništa se ne bi dobro desilo LGBT zajednici da nije bilo njih. Svima je jasno da oni besprizorno lažu i baš zato će svako ko se bude pojavljivao sa zdravim inicijativama da bude podržan od čitave javnosti. Jednostavno, više niko ne može da se beznadežno davi u mrtvom moru u koje se pretvorio srpski LGBT aktivizam zahvaljujući “Belgrade Pride” i njihovih par NVO satelita.
Zato će i podrška koju Trans Prajd u Beogradu bude dobijao u budućnosti biti ne samo podrška prezrenim i proganjanim trans* osobama u Srbiji već i podrška iskrenom LGBT aktivizmu u Srbiji. Zato, iako nisam trans* osoba, idem na Trans Prajd. Kad sam već primoran da biram, i pošto neću da dovodim u pitanje bilo koju inicijativu, biram bolje.
Piše: Boris Milićević
