Prvi celovečernji igrani film Milice Tomović, „Kelti“ prikazan je na 27. Festivalu autorskog filma (FAF). U pitanju je porodična, bračna i generacijska drama koja se odvija u jednom danu tokom 1990-ih godina, u bivšoj Jugoslaviji, na dan proslave rođendana mlađe ćerke bračnog para, čiji mozaik sudbina čini težište ove filmske priče. Iako se iz najava filma ne može primetiti, postoje jaki i sveprisutni queer motivi. Milica Tomović je domaćoj i svetskoj javnosti postala poznata po višestruko nagrađivanom kratkom filmu „Tranzicija“.
Nakon uspešnog kratkog filma „Tranzicija“, stiže tvoj prvi igrani film „Kelti“. Koliko je bilo teško snimiti prvi igrani film?
Pa nije bilo teško u smislu finansiranja, jer smo mi dobili podršku Filmskog centra Srbije, ali ono što je bilo teško je to što je film tretiran kao nisko-budžetni i zahtevao je puno odricanja u smislu naših najbližih saradnika, koji su izašli u susret i radili film iz ljubavi, a ne za njihove standardne honorare. Zbog toga sam im naravno jako zahvalna, ali to su sve prijatelji, pa moram sad da smišljam različite načine kako da im nadoknadim. Možda je bilo najteže doći do toga da nas Filmski centar Srbije izabere u smislu konkursa i jednog prvog scenarija koji je bio puno puta odbijan, pa sam morala da napišem „Kelte“.
Premijeru je imao na ovogodišnjem Berlinalu i veoma uspešan festivalski život. Na kojim je sve festivalima prikazan i nagrađen?
Film je prikazan u Berlinu, Kijevu, Melburnu, Jerusalimu, Sarajevu, Tajpeju, Briselu, Gvadalahari, Montrealu, Minhenu, Njujorku, Bergenu, Vankuveru, Beču, Solunu, Ljubljani, Vizbadenu, Kairu, Goi…
Nagrađen je FIPRESCI nagradom u Kievu, nagradom za najbolju režiju u Sarajevu, nagradom žirija, asocijacije filmskih kritičara i nagradom publike u Tajpeju, čitaoci magazin Standard su ga nagradili u Beču i Mermaid nagradom za najbolji LGBT film u Solunu.
Kelti su bili nominovani za Teddy nagradu na Berlinalu i dobio nagradu u Solunu za najbolji film LGBT tematike. Koliko je tebi važna reprezentacija LGBT populacije na filmu i da li imaš neka svoja pravila i principe kojih se držiš?
Važna mi je na način kao i sa svim likovima koje prikazujem u filmu, nekako mi se čini da tu nema puno promišljanja i nekako unapred postavljenih ciljeva. Dok sam zamišljala film znala sam da ću imati lezbejski trougao koji nameće svoju dramu u kući koja ima već dovoljno problema i mislim da se onda tako i spontano desilo da je brat glavne junakinje Marijane, gej.
Interesantno da nakon Berlinala film nije prikazan na FEST-u, već je domaću premijeru imao tek na FAF-u. Zašto?
Zato što mi je jako bilo važno da regionalna premijera bude na Sarajevo Film Festivalu, kome puno dugujem, jer zahvaljujući njima i osvojenoj nagradi za kratki film „Tranzicija“ napokon su ljudi počeli da obraćaju pažnju na to što pokušavam da radim. Drugo, programeri sa Festivala autorskog filma su me prvi pozvali, a ja tu imam neku lojalnu crtu u svom karakteru i to mi je prosto bitno.
Nakon FAF-a film je ušao u bioskopsku distribuciju. Da li imaš tremu pred listama gledanosti i stotinama hiljada gledalaca koje imaju „Toma“ i „Južni vetar“?
Uf, da i nekako znam da je teško dostići takvu gledanost, ali baš bih volela da se ljudima svidi, volela bih da vide trud i da se osećaju dobro dok gledaju. Ne smem puno da se nadam, ali malo ću da se nadam.
Između „Tranzicije“ i „Kelta“ radila si jednu super seriju?
Da, „Jutro će promeniti sve“ i to zahvaljujući Vladi Tagiću i Goranu Stankoviću, jedno od najboljih iskustava u mom životu. Njih dvojica su odličan tim, koji su me od početka nesebično uključili u njihov projekat i zahvaljujući toj seriji Mila, ćerka moje drugarice Marije, misli da sam ja bitna.
Trenutno radiš još jednu seriju Blok 27. Šta nam možeš reći o tome?
Ne znam šta smem da kažem o tome, mislim da ne smem puno. Pa ću reći ovako, u januaru će se prikazivati i mislim da će biti odlična, autor je Ivan Knežević, ko-režirala sam sa Momirom Miloševićem koji je perfekcionista i zaista fantastičan lik, direktor fotografije Igor Marović (čiju seriju „Crna svadba“ sad gledate), kostimografkinja Maja Mirković (pogledajte „Kelte“ i njene divne predstave), scenograf Goran Joksimovića (nema šta nije radio), a iza svega stoji produkcija Firefly.
U Srbiji nema mnogo filmskih rediteljki. Koliko je domaća filmska industrija rodno senzitivna i da li se susrećeš sa predrasudama jer si žena u „muškom“ poslu?
Živim u nekom zatvorenom krugu, okružena sam svojim ljudima, prijateljima i kolegama sa kojim radim i zaista se retko susrećem sa takvim predrasudama – i iskreno draže mi je da živim u tom svetu. Sa druge strane i da ne živim, mislim da su stvari drastično drugačije od na primer pre 20 godina, sad imamo toliko fenomenalnih mladih rediteljki (a i reditelja – svi mladi su odlični), da više nije izuzetak nego pravilo.
Šta možemo očekivati od tebe u narednom periodu?
U narednom periodu, očekujem od sebe da odem u Šid i napokon pišem nacrt za scenario za drugi film i onda opet da počnem da razrađujem sa Tanjom Šljivar.
Razgovarao: Predrag Azdejković
Više tekstova iz broja 63 – decembar 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
