Mila Popović je multidisciplinarna umetnica koja kombinuje svoj umetnički talenat sa strašću prema novim tehnologijama. Slikarstvom se bavi od najranijeg detinjstva i imala je priliku da se školuje na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, kao i na Dizajnu interaktivnih medija Metropolitan Univerziteta u Beogradu. Svoja dela izlagala je u Veneciji (Italija) i na Kvarneru (Hrvatska). Pored slikarstva, posvećena je dizajnu i programiranju video-igrica, radu sa mladima i osetljivim kategorijama, kao i ilustrovanju mangi i stripova. Nakon života u Tokiju, svoj mir je pronašla u Koralehu (Kanarska ostrva), mestu koje trenutno smatra svojim spiritualnim domom. U galeriji Božidarac je od 12. do 26. maja bila postavljena njena prva samostalna izložba u Srbiji pod nazivom (Ne)Vidljivo, pa smo tim povodom želeli da porazgovaramo s njom i bliže je predstavimo srpskoj publici.
Za početak mi reci ko je zapravo Mila Popović, kako bi ti sebe predstavila nekom ko se prvi put susreće sa tobom i tvojim radom?
Hm, ne znam kako bih sebe opisala na najbolji način. Najveći broj ljudi koji je oko mene kažu da sam polimat i svestrana ličnost. Ne znam da li bih sebe svrstala isključivo kao umetnicu, ili bih se predstavila kao osoba koja ima više zanimanja, jer volim da radim različite stvari, od kojih su mi neke istovremeno i posao i hobi.
Živela si jedno vreme u Japanu. Kako je došlo do toga da odeš na drugi kraj sveta?
Preko posla, zato što volim strip i dosta dugo sam radila mangu i anime i onda sam htela da se upoznam sa njihovom kulturom bolje, da bih mogla da što približnije odgovorim na zadatke. Želela sam da naučim više o njihovoj tradiciji, šta je njima lepo, interesantno, kakvo je njihovo tržište, ali i šta je kod njih dozvoljeno, jer imaju vrlo jasna pravila o tome šta se cenzuriše. Da bih mogla da uradim stvari kako treba, bilo je neophodno da živim sa njima. Nisam mogla da postanem Japanka, ali je ovo bilo nešto najpribližnije tome!
A zašto baš Japan?
Zato što me u tom periodu jako inspirisala i sama Sakura i njihov stil crtanja anime, a malo i njihova “uvrnutost”. (smeh)
Kakva iskustva nosiš odatle?
Jako pozitivna, zato što mi je veoma prijalo kako se ljudi ophode prema meni. Ima par gradova koji su mi se jako svideli. Bez obzira na to što je Tokio milionski grad, ja bih u njemu mogla da živim, ili da provodim dosta vremena, zato što je sve organizovano. Najviše sam bila fascinirana njihovim metroima, mada moram da priznam da mi se Fudži baš i nije toliko svideo!
Da li je i kako život u Japanu uticao na tvoj rad i tvoje stvaralaštvo?
Jeste, zato što sam naučila mnoga pravila i neke stvari koje mi smatramo “normalnim” i prihvatljivim su njima neprihvatljive i neshvatljive. Čak se, kada je u pitanju dizajn, anime i crtanje svega toga, za neke stvari može dobiti jako velika kazna, što kod nas na primer ne podleže ni cenzuri. Tamo je jasno podeljeno šta može potpasti pod dečiji sadržaj, teen sadržaj, ili neki ozbiljniji sadržaj. Uvek mora da se naglasi ako ima nešto što je po njihovom mišljenju eksplicitno. Iako su u nekim stvarima za naše poimanje poprilično “uvrnuti”, kada je recimo erotika u pitanju, poprilično su osetljivi.
Tvoja naredna destinacija su bila Kanarska ostrva. Šta je inspirisalo tu promenu?
Htela sam prosto da nađem neko mesto na svetu gde bih se ja osećala dobro, gde bih živela srećno. A s obzirom na to da obožavam sunce i plažu, preovladala je moja želja da budem na takvom mestu. To je ono što mi daje pozitivnu energiju i što me inspiriše za rad. I kad nam je teško, i kada možda imamo dane kada nam se ne ustaje iz kreveta, uz sunce, plažu, more i zvuke talasa je odmah nekako lakše.
Kada pogledaš sa ove tačke, da li je to bila dobra odluka?
Jeste, jer sam tamo najviše pronašla svoj unutrašnji mir, što mi je pomoglo da napunim baterije za period koji je sledio nakon toga. A i dok sam bila tamo, posao nisam doživljavala kao nešto što “moram” i kao mučenje, već je sve teklo nekako spontano i izlazilo je samo iz mene, tako da je život tamo imao baš pozitivan uticaj na mene.
Ovo je bila tvoja prva samostalna izložba u Srbiji. Šta si čekala do sada?
Izložba se zapravo desila spontano. Nisam čekala ništa, već mi do sada u Srbiji nije bila pružena šansa, za razliku od inostranstva. Ne mogu a da i ovoga puta ne pomenem dvoje mojih dragih prijatelja, Sandru (Alexa Koko Art) i Toda, koji su mi dali vetar u leđa i pokrenuli me na jedan ovakav internacionalni projekat u nacionalnom okruženju. Zaista sam blagoslovena što ih imam u svom životu.
Izložba je podeljena u pet celina. Da li bi predstavila svaku od njih?
Za mene je slikanje način stvaranja dijaloga između svesnog i podsvesnog, racionalnog i emotivnog, vidljivog i nevidljivog. Kompozicije koje sam predstavila su na prvi pogled trivijalne, jednostavnih formi i oblika, ali sve one kriju više čula, simbola i sadrže svestrane vrednosti.
Prva celina nosi naziv Donna con te. Sva ljudska bića imaju tendenciju da imaju dva energetska toka u sebi, muški i ženski. Započevši ovo svoje putovanje, shvatila sam da smo kao uspešni ljudi dobro povezani sa onom muškom stranom, koja je jaka, orijentisana ka cilju, ali često na tom putu imamo tendenciju da se udaljimo od ženske strane, koja je emocionalno otvorena, nežna, senzualna, i stoga ranjiva. Inspirisana umetnošću kubizma i postmoderne, ova celina je tehnički najspecifičnija, jer je stvorena tehnikom bojenja tela, u kojoj je ženski model korišćen kao umetnički medij za izražavanje emocija na platnu.
Druga celina nosi naziv Secrets of the Universe. Sve je u energiji. Odvojite trenutak da se povučete u sebe i dozvolite da vas te dublje misli savladaju i povežu sa univerzumskim jezgrom iz kog dobijamo znanje, snagu i inspiraciju. Mir može doći samo kao prirodna posledica univerzalnog prosvetljenja kroz duboku meditaciju i svesnu autorefleksiju. Svi smo ovde sa razlogom, da bismo napravili nešto posebno i jedinstveno što prevazilazi nas same i naše postojanje. Tajna univerzuma oživljena je kroz savremeni impresionizam uz povetarac japanske sakura ceremonije i protok prirode po šintoizmu.
Treća celina nosi naziv Nel blu, dipinto di blu. Zaronite u mirne zvukove talasa, osetite topli kanarski morski povetarac i zaplešite pod mesečinom. Na plaži u Koralehu, gde je Mlečni put tako blizu i vidljiv da ga gotovo možete uhvatiti raširenih ruku dok plešete uz zvuke španske gitare. Osetite tu radost, živeći u sadašnjem trenutku i samo prihvatajući čistu sreću u ovom smirujućem, ali opet energičnom plavom talasu.
Četvrta celina nosi naziv Vibra Dance. Život je pun raznolikosti, dinamike i dualizma. Istražite razlike, osetite energiju i dozvolite sebi da vas pojedu razni materijali, oblici i umetnički mediji koje možete videti. Prihvatite koncept unutrašnje pobede koji vas vodi do najbolje verzije sebe.
Peta celina nosi naziv Simply the Best. Poslednja, ali ne najmanje važna – ovo je suština ko sam ja, šta osećam i u šta verujem, za šta se zalažem i koga volim. Jednostavno, najbolje je napisano jezikom ljubavi, tako da se možemo okupiti rezonirajući na višim, pozitivnim frekvencijama Univerzuma.
Koja ti je najdraža celina?
U suštini, nema najdraže celine. Inspiracija za svaku od njih su bile različite stvari koje ja volim i koje su mi zanimljive u tom trenutku, tako da sam samo htela da prenesem ono kako sam se osećala u određenom periodu života.
A koja ti je celina bila najzahtevnija?
Najzahtevnija za rad je fizički bila definitivno plava serija, jer je zahtevala dosta naslojavanja i lepljenja svega i svačega da bi svaki rad ostao na mestu. Te tri slike su nastale jedna za drugom, u dahu, počela sam jedno jutro i slikala do narednog. Inspiracija je naišla i izgubila sam pojam o vremenu.
Koliko je trajalo pripremanje izložbe?
Zbog relativno kratkog vremenskog roka, sve se odvilo poprilično brzo, što se možda ne bi moglo reći na prvi pogled, s obzirom na različite stilove koji su predstavljeni.
Da li je bilo naporno?
Nije, zato što to nije bilo nešto što sam morala da uradim, već sam želela i bila sam inspirisana.
Kakvi su utisci ljudi koji su bili na otvaranju i koji su pogledali izložbu? Ljudi su me danima nakon izložbe zvali i zahvaljivali na pozitivnoj energiji, druženju. Moram da otkrijem da su neke slike sa izložbe rezervisane za prodaju, a tu su i nove porudžbine!
A kakvi su tvoji utisci?
Sve u svemu jedno pozitivno iskustvo, zadovoljna sam kako je sve proteklo, s obzirom na kratak vremenski rok, sve je bilo i bolje nego što sam očekivala. Glavna poruka ovog ciklusa je bila prihvatanje različitosti i sinergija. Zato mi je najposebnije od svega to što sam uspela da na otvaranju izložbe u našem Beogradu okupim prijatelje i poslovne saradnike sa četiri kontinenta (Evropa, Amerika, Australija i Azija).
Da li smatraš da je Srbija otvorena za LGBT umetnike?
Ja stvarno ne znam da li bih mogla da odgovorim na to pitanje, jer ako uzmem u obzir to ko je došao na moju izložbu, to su ljudi koji su otvoreni, a bilo je stvarno mnogo različitih profila ljudi i niko ni sa kim nije imao problem. Ljudi iz mog okruženja sa kojima se susrećem i sarađujem su vrlo otvorenog uma i vrednuju posebnost i različitost, ne osuđuju niti diskriminišu. Što se ostatka Srbije tiče, zaista nisam sigurna.
Da li imaš neke planove za budućnost?
Naredni koraci podrazumevaju profesionalno napredovanje, zato što izlaze nove stvari koje još nisu stigle u Srbiju, pa bih volela da radim na tome, pošto je to novo i aktuelno.
I za kraj, šta bi želela da poručiš čitaocima magazina Optimist?
Kada sam upisala grafički dizajn, cilj mi je bio da svojim radom svest makar jedne osobe uspem da podignem na neki pozitivniji nivo. I dan-danas imam utisak da radim na tome da ljudima, kroz neke sublinimalne poruke, prenesem pozitivnu energiju i ulepšam život na neki način. To sam u osnovi ja, tako da bih svima želela da prenesem deo svoje pozitivne energije, da je šire dalje.
Razgovarao: Filip Obradović
Foto: Ivan Miladinović, Live Production
Više tekstova iz broja 60 – jun 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
Leave a Reply