Tokom novogodišnjih praznika na RTS prikazan je mjuzikl “Pored mene”. Tema mjuzikla se dešava pre događaja opisanih u filmu “Pored mene” i prati drage nam likove, koje ćemo gledati i u nastavku “Pored mene” koji je nedavno najavljen i dobio finansijsku pomoć Filmskog centra Srbije. Dok s nestrpljenjem čekamo premijeru nastavka, razgovarali smo sa rediteljem i scenaristom, Stevanom Filipovićem.

Kako je došlo do ideje da o mjuziklu, naročito ako uzmemo u obzir da te forme u domaćem filmskom kontekstu skoro nije bilo?

Svakako nije od mene, s obzirom da nisam neki fan tog žanra. Zapravo, do ideje smo došli na dosta zanimljiv, zaobilazan, način. Naš poznati roker Nikola Čuturilo Čutura je napisao 7 pesama za tinejdžere za svoj novi album koji je radio sa dečjim horom Kolibri. Ponudio mi je da preslušam pesme, koje su bile fokusirane na neke light priče o young adult problemima, i da uradimo zajedno neku vrstu ekranizacije za RTS. Meni je bilo zanimljivo što su mi prve asocijacije, dok sam ih slušao, bile na likove iz “Pored mene”. Štreberka je sigurno Sofija, devojka koja uči na “pametan” način je gotičarka Isidora, lik koga ekipa proziva jer nema kinte je Srba, i tako dalje. S obzirom da praktično svi glumci iz “Pored mene” odlično pevaju, predložio sam Čuturi da snimimo album sa njima. Jako mi je drago da je to prihvatio, jer je to bilo baš veliko mešanje sa moje strane u nešto što je ipak njegov “atar” i autorska koncepcija. Međutim, na kraju smo svi bili poprilično oduševljeni kako su Slaven Došlo, Darko Ivić, Milica Majkić, Nikola Glišić i drugi otpevali svoje deonice. Doduše, svi su imali iskustva sa pevanjem, Slaven je igrao u mjuziklu “Glavo luda” na Terazijama, sad igra u “Jadnicima” u Madlenijanumu… Ono što je bilo odlično je da su njihovi glasovi, pevani “iz likova” doneli finu dozu cinične distance u odnosu na tekstove koji su ipak bili namenjeni mlađoj publici, i tako učinili stvar prijemčivijom današnjim ultra-ciničnim tinejdžerima. Kad je deo sa snimanjem pesama bio gotov, meni je nekako bilo dosadno da samo snimimo spotove za njih u studiju. Palo mi je na pamet da pokušamo da uradimo baš pravi mjuzikl, u fazonu Briljantina ili onog groznog Diznijevog High School Musical-a. Samo da ne bude grozno, jasno. 🙂 Tako da sam napisao scenario koji se dešava 6 meseci pre događaja u filmu Pored mene, i tako smo dobili, po meni, vrlo interesantan uvid u privatne živote nekih od glavnih likova – nešto što nismo mogli da vidimo u fimu (koji se ceo dešava u školi, tokom jedne noći). Kako to izgleda kad su Strahinja (Glišić) i Jelena (Majkić) sami kod kuće, kako oboje izbegavaju seks – bilo mi je jako smešno da zamislim taj pakao od odnosa. Kako Lazar (Došlo) u novoj školi sakriva činjenicu da je gej, pa glumi da je u vezi sa Sandricom (Matea Milosavljević), pa onda to zezanje ode predaleko. Interesantno je bilo videti tu njegovu ljudsku, manje sebičnu stranu. Šta rade štreberi kad se dočepaju Sandricinog klipa? Zabavno mi je bilo da vidimo i Tadiju (Darko Ivić), u jednoj sasvim drugačijoj situaciji, koja nas podseća se da su i huligani i dileri droge ipak i dalje samo srednjoškolci, kojima najveća frka jedan dan bude sakrivanje šteka gudre od murije, a drugi dan biologičarka koja pita i padanje na avgust. Jedna od najdražih priča mi je tzv. “Srbin bluz” – gde se vide razlike u ekipi huligana, popularnih “Babuna”. Naravno, mnogi čitaoci “Optimista” će verovatno da preskoče sve ove suptilnosti, i odu direktno na scenu sa Lazarom i tuševima u teretani.

Mjuzikl “Pored mene” samo na You Tubeu ima više od četvrt miliona pregleda. Možemo računati da je odlično prošao?

Neočekivano dobro, posebno ako se uzme u obzir činjenica da je stvarno u pitanju bizaran eksperiment – niko od nas nije ni tražio ni očekivao novogodišnji mjuzikl, očišćen od jezika karakterističnog za moje filmove, namenjen mlađoj publici, i u sasvim drugačijem pakovanju od prvog filma. Međutim, publika je, posle prvobitnog šoka (komentari na YT tipa “koji je bre ovo kurac, zašto niko ne psuje?” ili “alo, seljaci, nije se Sandrica ljubila sa Lazarom, nego je pušila kurac golmanu Partizana u wc-u “, pa “RTS vas je cenzurisao!”) veoma brzo ukačila fazon, i mislim da im je mjuzikl Pored mene prijao baš onako kako smo i planirali – da imaju nešto da “prezalogaje” dok čekaju real deal – nastavak, “Pored nas”. Takođe, ovo je bila super prilika da se mlađa publika uvuče u svet i likove iz filma, i da sazna više o njima, gde će neke situacije i odnosi iz nastavka onda biti daleko razumljiviji. Kad smo za samo 11 dana došli do 200.000 gledalaca, proslavili smo to karaoke žurkom u klubu Pejton pab. Bilo je tu svega, od “Boemske rapsodije” koju su pevali Slaven, Majkić, Jelena Puzić (Sofija) i Milica Petrović (Una), preko “Taki, taki” Nikole Glišića (hit večeri!), do mog izvođenja “Poor Unfortunate Souls” iz Diznijeve “Male sirene”, koju u originalu peva morska veštica Ursula, inače, velika inspiracija za našu profesorku biologije u mjuziklu, Žabarku. Pretpostavljam da je čitaocima poznato da je inspiracija za Ursulu Diznijevim animatorima bila trans-legenda Divajn iz filmova Džona Votersa.

Da li to znači da možemo da očekujemo i Pored mene mjuzikl u Pozorištu na Terazijama?

Teško. Kao što rekoh, ne volim mjuzikle, a ne obožavam baš ni pozorište, tako da – jedino ako nađu nekog drugog reditelja. Drugi problem je što su naši “tinejdžeri” već došli u “Beverli Hils” fazu što se godina tiče, pa mislim da je ovo sa mjuziklom bio poslednji voz da glume klince. Sem ako Pozorište na Terazijama nema baš veliki budžet za botoks.

Znači, imamo prequel, originalni film Pored mene i u pripremi je nastavak. Hoće li Pored mene postati srpski The Fast and the Furious?

Verovao ili ne, ali ja nisam gledao ni jedan nastavak F&F-a, više se ložim na akcione filmove iz osamdesetih. Jedno je sigurno, Pored mene franšiza će za mnoge klince iz regiona da bude kao nekakav Hari Poter. Imaće šanse da odrastaju i menjaju se zajedno sa protagonistima, i mislim da je to baš uzbudljivo, ne znam da postoji sličan primer u regionalnim kinematografijama. Biće mi jako drago ako “Pored nas” ponovi uspeh prvog filma i mjuzikla. Izuzetno smo ponosni na priču koju smo smislili za nastavak i ono što se desi sa likovima, mislim da gledaoci ne mogu ni da zamisle šta ih očekuje i koliko daleko odlazimo.

Kako napreduje nastavak i kada možemo očekivati premijeru?

Nastavak je u fazi razvoja – što znači dodatni rad na scenariju (to kod mene traje i posle snimanja), rad sa glumcima, obilaženje i usvajanje egzotičnih lokacija širom Srbije i regiona gde će se snimati, i, naravno, dalje obezbeđivanje preko potrebnih finansija. Tako da nam tek predstoji izuzetno naporno snimanje, za koje se glumci i glumice pripremaju svakodnevno, i gde ćemo imati priliku da testiramo svoje veštine i izdržljivost u baš ekstremnim uslovima – vrhovi Durmitora, Kopaonika, šume, reke, pećine, podvodna jezera… Ako preživimo, obećavam gledaocima avanturu kakvu još nisu videli na velikim ekranima u Srbiji. Rano je da vam dajem tačan datum premijere, ali pikiramo 2020.

Hoće li LGBT publika imati još više mesta za radost kada pogleda film?

Hahaha, pa to zavisi od očekivanja LGBT publike. Ali, recimo da se Lazar i Strahinja nisu videli 10 godina, da se svašta desilo u međuvremenu, i da će njihov reunion biti… buran. Možda ima nekih elemenata Brokeback Mountain-a. Ko se seća filma Pored mene, zna da smo vrlo demokratični sa linijama priče, da svaka od grupa kojima se bavimo dobija dovoljno vremena, ali mislim da je i ovaj put odnos Lazar i Straleta neka vrsta “kičme” priče. Videćete kako će se to razvijati, glupo je da u ovom trenutku bilo šta dalje otkrivam.

LGBT likova je sve više u domaćim filmovima i serijama i na tome možemo da zahvalimo i filmu Pored mene. Da li su se glumci opustili u odnosu na 2015. godinu i da lakše prihvataju gej uloge?

Drago mi je da se to desilo, ako se desilo. Nisam posle „Pored mene“ imao kastinge za neke veće LGBT uloge, pa nemam pojma koliko je danas drugačije. Ono što znam je da zbog Lazarove i Strahinjine priče u „Pored mene“ još uvek dobijamo mailove i poruke LGBT klinki i klinaca koji nam se zahvaljuju i govore kako im je naš film promenio život. Iskreno, teško čovek može da zamisli veći kompliment od toga. Kad god mi neko kaže da umetnošću ne može ništa da se promeni, sad imam baš jak kontra-argument. Znam i da je, na primer, student glume sa klase profesorke Dragane Varagić bez ikakvog problema prihvatio da igra klinca koji se loži na Lazara u mjuziklu, bukvalno nismo imali nikakav razgovor o tome da tu postoji neki problem. Takođe, nedavno me je na jednoj žurci zaustavio lik koji me je prvo pitao da li sam ja Stefan Filipović koji je radio „Pored mene“ (spreman sam da pucam u glavu kad čujem to Stefan), ali onda se izvukao kad je rekao da mu je to najbitniji domaći film u životu, i da se autovao svojima posle gledanja.

Kao veliki ljubitelj Star Wars-a, kako si zadovoljan otkako je Disney preuzeo franšizu?

Nisam nezadovoljan. Ako je izbor bio da nemamo nikad više ni jedan Star Wars film, i da imamo gomilu novih, od kojih su neki sjajni, a neki očajni, uvek bih izabrao ovu drugu opciju. S tim što ne mislim da je bilo koji od ovih novijih baš očajan. Ja sam veliki ljubitelj prequela i puno mi nedostaje politički aspekt koji je Džordž Lukas donosio u svoja poslednja tri filma, ali, na primer “Rogue One” i “The Last Jedi” su mi baš odlični. Mislim da je i “Solo” nepravedno ocrnjen kod publike i kritike. Ima nešto mnogo jako u premisi tog filma, devojka u koju si bio zaljubljen kao klinac, je danas postala riba najgadnijeg krimosa u galaksiji, i naravno da ćeš sve da staviš na kocku za nju, i naravno da znaš da će da te zajebe na kraju, ali ćeš ipak sve to da uradiš, jebeš razum. Ima nešto kvintesencijalno voždovačko u toj priči, što mi se sviđa. Ipak je scenarista bio Lorens Kazdan (“Indijana Džons”, “Imperija uzvraća udarac”), a on je stari meštar, koji zna šta radi. Čak je i metiljavi Ron Hauard dobro odradio rediteljski deo posla, pošto je preuzeo tezgu nakon što su reditelji “Lego” filma dobili otkaz – nimalo zahvalna pozicija. Ono što mi je dodatno zanimljivo u tom filmu je i fotografija velikog cara Bredforda Janga – mutna, muljava, sa puno svetla iz realnih izvora, bez nekog velikog holivudskog peglanja.

Bio si aktivan tokom prošlogodišnje Nedelje ponosa. Koliko ti je važno da podržavaš LGBT događaje i da li vidiš napredak?

Nekako ti se čini da je sve već sto puta rečeno na tu temu, ali onda se opet desi neko novo sranje i ukapiraš da stvari moraju da se pričaju i ponavljaju od rođenja do smrti, inače se društvo nepopravljivo survava u varvarstvo. Šta znam, nema to samo veze sa Paradom i LGBT pravima, ima i sa nekim mnogo širim temama, poput antifašizma. Uvek iza ugla vreba neki novi Levijatan, koji će te faš ideje da upakuje u brigu o macama i kucama, i elegantno proda novoj generaciji.

Kako vidiš situaciju u srpskom filmu danas? (od finansiranja do toga šta se snima i kako i koji filmovi prolaze u bioskopima)

Dosta mi je priče o finansiranju za tri života. Jedino što je super je što sad stvarno možemo da kažemo da sad postoji savršena prikazivačka infrastruktura u skoro svim gradovima u Srbiji, da se publika na velika vrata vratila u bioskope, i da je konačno lopta u našem dvorištu, nema izgovora – ako budemo proizvodili dovoljno kvalitetnih filmova, ljudi će sa zadovoljstvom nastaviti da dolaze, a domaći film da živi, i da, nadam se, bude sve bolji i bolji iz godine u godinu.

Razgovarao: Predrag Azdejković

Više tekstova iz Optimist magazina broj 47:

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.