Od trenutka kada je Njujork Tajms objavio priču o seksualnom zlostavljanju holivudskog producenta Harija Vajnstina nad brojnim mlađim glumicama, globalno su se dogodile dve izuzetno važne stvari:

1) o seksualnom nasilju počelo je mnogo više, ubedljivije i argumentovanije da se govori i
2) optužbe za nasilje su postale odlično sredstvo u rukama onih koji žele da zapečate nečiju karijeru ili se upletu u milionske poslove u svetu filma, umetnosti i medija.

Koliko god tačka 1) bila važna, tačka 2) je dugoročno neuporedivo značajnija – pre svega zato što predstavlja sad već masovnu pojavu, a potom i zato što je praktično nemoguće dokazati. O seksualnom nasilju se, naime, i ranije pričalo. Bilo je akcija tipa ove najsvežije, kada su žene na svoje statuse na društvenim mrežama koristile hašteg „me too“ da bi naglasile da su i one žrtve seksualnog nasilja. Bilo je kampanja, bilo je osvešćivanja devojčica i dečaka, bilo je treninga za psihoterapeute, policajce ili socijalne radnike, bilo je mnoštva medijskih priloga, filmova, knjiga. To zato ovde nije ni tema. Seksualno nasilje, baš kao i svako nasilje, nedopustivo je rušenje integriteta drugog ljudskog bića i zaslužuje najstrožije moguće kazne.

Ovde je tema dugoročno poguban uticaj onoga što se trenutno može nazvati samo lovom na seksualno nasilne veštice, tj. vešce.

Sve je, dakle, počelo s Vajnstinom, o kome je Njujork Tajms 5. oktobra objavio priču o njemu kao seksualnom predatoru koji je svoju poziciju u holivudskoj mašineriji koristio kako bi silovao ili pokušao da siluje još neafirmisane glumice. Priča je bukvalno uzdrmala svet, naročito nakon što su počele da se javljaju glumice koje su imenom i prezimenom potvrdile šta su doživljavale s Vanjstajnom – do sada, spisak ima osamdesetak imena, od čega i mnoga veoma poznata (Gvinet Paltrou, Andželina Džoli, Rosana Arket). Vajnstin je posle toga momentalno otpušten iz svoje sopstvene kompanije i izbačen iz Akademije Filmskih umetnosti i drugih profesionalnih udruženja.

Kriminalistička istraga sprovodi se u šest prijavljenih slučajeva, i to u Los Anđelesu, Njujorku i Londonu. U ovom slučaju teško je ne poverovati da je seksualnog nasilja bilo, iako je na istražnim organima i sudovima da tako nešto tek dokažu. Takođe, ovde je teško ne poverovati da u Holivudu ima mnogo onih koji se ponašanju kao Vanjstin, koristeći činjenicu da je to relativno malo mesto s gomilom prelepim žena i jako moćnih muškaraca – situacija u kojoj „nema greške“ da će doći do nekakve zloupotrebe bazirane na seksu.

Problematično je, međutim, ono što se dogodilo kasnije, a što već može da se pronađe pod nazivom “Vajnstin efekat”. Na trenutno aktuelnom spisku moćnih, uticajnih i bogatih ljudi koji su od 5. oktobra do danas optuženi za seksualno nasilje, a koji su momentalno osetili konkretne posledice (u vidu otkaza, prekida saradnje, ukidanja projekata), do sada se nalazi čak 30 imena koja uključuju glumce, novinare, producente, režisere, fotografe, urednike uglednih medija, biznismene. Broj onih koji se pominju u tom kontekstu, ali koji još nisu osetili „konkretnu štetu“ neuporedivo je veći – podrazumeva, između ostalih, Bena Afleka i Silvestera Stalonea.

Većina ovih ljudi izrazila je žaljenje zbog svog ponašanja i izvinila se žrtvama, ali nikako nije zanemarljiv broj onih koji su istakli da žene koje su ih optužile nikada nisu videli, dotakli ili s njima ušli u bilo kakvu neprimerenu ili nasilnu komunikaciju. Zašto onda momentalni otkazi, momentalna isključenja, momentalne kazne – za delo koje nije dokazano, za ničim potkrepljene optužbe, za tvrdnje koje se posle niza godina koje su u međuvremenu prošle teško uopšte i može dokazati?

Tu dolazimo do najpoznatijeg od svih ovih slučajeva – malo poznati glumac Entoni Rep optužio je svog neuporedivo uspešnijeg kolegu Kevina Spejsija da ga je napastvovao pre trideset godina: Rep je u to doba, kao četrnaestogodišnjak, pristao da ode na nekakvu žurku i legao u jednu sobu da gleda televiziju. Navodno, Spejsi se našao u sobi, prišao krevetu i legao preko mladića. Mladić ga je odbio i neozleđen otišao.

Posle toga, krenula je hajka na Spejsija: nakon što se javilo još nekoliko muškaraca sa sličnim optužbama, Netflix je objavio da je „duboko uznemiren“ i da su zato odlučili da obustave snimanje šeste i završne sezone serije „House Of Cards“ u kojoj Spejsi igra glavu ulogu. Obustavljeni su i drugi milionski vredni projekti poznatog glumca, on se povukao u ustanovu za lečenje i oporavak, prethodno se autujući kao gej i vrlo se smirenim i pristojnim tonom izvinjavajući za incident kojeg se „najiskrenije“ ne seća.

KEVIN I RUKA NA PREPONAMA

Slučaj Kevina Spejsija ilustrativan je iz dva razloga. Pre svega, u pitanju je priča koja devalvira druge slučajeve pravog seksualnog nasilja: iako se to nasilje definiše kao svaka vrsta ponašanja kojom se atakuje na seksualnost drugog bića bez njegovog-njenog pristanka, ono što je rečeno u Spejsiju teško da može da konkuriše silovanjima, otvorenim nasrtajima, nasilju bilo koje vrste. Jer, ako činjenicu da je neko „legao preko nekoga“ na žurci i potom prestao sa bilo kakvim nasiljem tretiramo kao seksualno nasilje, kako ćemo da nazovemo višesatno silovanje pivskom flašom, silovanje s više aktera, vezivanje, premlaćivanje, udaranje glavom u zid, itd? Da li time ohrabrujemo žrtve seksualnog nasilja da se otvore i priznaju šta im se dogodilo, ili pak samo devalviramo patnje onih koji su zaista prošli kroz muke i bili prave žrtve? Konačno, čak i ako imamo u vidu razliku između engleskih reči „harassment“ i „assault“ – koje mi obe prevodimo kao nasilje ili napad, a koje nisu sinonimi i podrazumevaju različite nivoe primenjene sile – opisano Spejsijevo ponašanje teško da može biti išta više od pijanstva, iracionalnog trenutka, koji svakako zahteva opomenu i osudu, ali ne i razapinjanje na krst.

Da je čitava ova stvar zaista bizarna pokazuje i drugi otvoreni slučaj protiv Kevina Spejsija. Režiser Toni Montana naprasno se prisetio da mu je pre četrnaest godina, kada je bio tridesetogodišnjak, poznati glumac prišao usred kluba i „rukom prešao preko mojih prepona“. On ga je zatim, kako Montana navodi, opkoračio i zahtevao da pođe s njim. Stvar se, dakle, dogodila na javnom mestu, u poznatom klubu gde je prelazak rukom preko prepona, pa i opkoračivanje deo opšteprihvaćenog bontona, a moglo bi se reći i razlog dolaska na takva mesta.

Nema ovde namere da se relativizuje nasilje, a još manje da se dodatno viktimizuju njegove žrtve i istakne njihova „krivica za to što im se dogodilo“, kao što je vrlo često slučaj: ovde se radi samo o činjenici da su sve optužbe protiv Spejsija u najmanju ruku neozbiljne, da su nedokazive (imajući u vidu vremensku distancu i njihovu nenasilnu prirodu) i da ih je mogao izneti bilo ko. Potpisnica ovih redova mogla bi, recimo, sada da napravi kombinaciju realnosti i mašte i ispriča sledeće: kako je tokom službenog boravka u Njujorku 2002, smorena žurkom koju je dijaspora pripremila u čast tadašnjeg predsednika Vojislava Koštunice, prešla ulicu i ušla u Central park; kako je uživala na jednoj klupi i zamišljala da živi na Petoj Avenije; kako je tog trenutka parkom džogirao Kevin Spejsi; kako su im se pogledi susreli i kako je Spejsi, ona ga s divljenjem gledala, a on, ničim izazvan, prišao i rukom pomilovao njene grudi i usne. I hajde sad vi čik dokažite da je u pitanju laž! Ili, još teže, u atmosferi podivljale i metastazirane političke korektnosti ukažite na činjenicu da prelazak rukom preko nečijih grudi nesumnjivo jeste atak na nekoga, ali ni u kom slučaju atak koji bi zavredeo progon Kevina Spejsija iz javnog života, njegovo razapinjanje i uništavanje takve i toliko duge i značajne karijere.

HOLIVUDSKI ZAPLET

Drugi važan „detalj“ jeste brzina i razmera reakcije Netfliksa: prekid projekta tako velikog, važnog i skupog kao što je „House Of Cards“ bio bi razumljiv u slučaju da je Spejsu ubio nekoga, da je uhvaćen usred najgrubljeg silovanja, obliven krvlju; da se pojavilo više desetina zlostavljanih muškaraca koji nude dokaze u prilog optužbama za seksualno napastvovanje. Ovako, čitava stvar izgleda ili prilično neozbiljno, ili kao nešto nalik scenarijima iz teorija zavere – nešto što bi podrazumevalo dobro organizovanu akciju kojom se „House Of Cards“ seli direktno u legendu, uz prateću novčanu dobit; ili isto tako dobro organizovanu akciju u kojoj se Spejsi – iz ko zna kojih razloga – profesionalno sahranjuje za sva vremena.

Kako se bukvalno svakog dana na naslovnim stranama svetskih medija pojavljuju tvrdnje o seksualnom napastvovanju moćnih muškaraca, najčešće stare po više decenija, jasno je da je „Vajstin efekat“ došao u fazu u kojoj se gubi svaki smisao, svako razumno objašnjavanje, a seksualno nasilje dovodi u stadijum hiperinflacije i do krajnosti relativizuje. Iako je sasvim jasno da je deo optužbi istinit i inspirisan časnim namerama da se razotkriju napasnici, isto je tako očigledno da je većina njih zapravo način da se optuženi muškarci na ovaj ili onaj način diskredituju ili čak unište.

Logično je zato pitanje šta ćemo sad i šta da se radi. Jedini siguran recept za ovu situaciju jeste vreme, odnosno činjenica da će i feljtoni o seksualnom napastvovanju pre ili kasnije izgubiti žar i prestati da budu aktuelan trend. U međuvremenu, međutim, novinari bi morali da postanu svesni kako su oni „čuvari“ javnog interesa, pa i ljudskih prava osoba o kojima izveštavaju – da niko nije kriv dok se ne dokaže suprotno, ali i da upravo oni imaju moć da procene da li je nečija tvrdnja iskrena ispovest, ili očigledna i interesima vođena laž, posle koje će biti uništen nečiji život.

Ako ništa drugo, morali bi da budu svesni kako ovaj trend u nekom trenutku može glave stajati i njih same. Samo ako se nekog popreko pogledaju, ako se nekome zamere, pa taj neko odluči da ispriča priču čiji su smrtonosni efekti garantovani.

Piše: Tamara Skrozza

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.