Prilično je lako saglasiti se sa tvrdnjom da je kvir film (i kvir filmska estetika, naravno) u poslednjih par godina načinio dodatan proboj u glavni filmski tok, pa bilo to osetnije vidljivije prevashodno ili čak samo unutar podeljka koji se tiče savremenog festivalskog i arthaus filma, dakle, filmova evidentnijih umetničkih pretenzija. A arthaus film, premda i sam neretko čvrsto ustrojen i kodiran, ipak pruža izvesne slobode kakve se primetno ređe sreću u svetu glavnog filmskog toka, odnosno, repertoarskog i komercijalnog filma (dabome, uz punu svest da se ta dva naoko oprečna sveta katkad i temeljno prožimaju i preklapaju). Recimo, arthaus filmovima je znatno češće dopušteno da krene u i rikverc, te da pričama iz pluskvamperfekta pokuša da kaže nešto i o životima, naravima i stanju stvari danas, naravno, u nekom opštem i, poželjno, što univerzalnijem opsegu. Tako smo od pre nekoliko sedmica u prilici da pogledamo dve filmske priče na lezbijske teme koje se zbivaju u poodavnoj prošlosti, a koje onda referišu o, kanda, neprolaznoj uskogrudosti, poraznoj isključivosti koje je brzo mogu i opaziti i mapirati u ovim našim danima.
Nesporno i kvalitetniji i privlačniji od ta dva, film „Ammonite“, predstavlja novi film reditelja Frensisa Lija, koji je narečeni kvir film kao celinu sagledavano, već zadužio izvrsnim i značajnim mu prethodnim mu filmom – „God’s Own Country“. Frensis Li je i ovoga puta radio po svom (originalnom) scenariju, što je značajna stavka pri sveukupnoj proceni onoga što je postigao i ponudio u svom drugom radu na polju celovečernjeg igranog filma. Tu već stižemo do pero-lakog zaključka – uz dužno poštovanje prema brojnim i očiglednim kvalitetima filma „Ammonite“, ovaj film je u isti mah vidan zaostatak u odnosu na ono što je Li ostvario u „God’s Own Country“, koji je, da stvar bude zanimljivija, produkciono znatno svedeniji i onda lakše izvodljiv. Upravo pomenuto može da posluži i kao još jedna rečita i ubedljiva ilustracija skliskog terena na kome se svako malo nađu umetnici kada stignu do tačke drugog im dela, posebno nakon uspešnog, primećenog, hvaljenog prvog im podviga, pa bilo o kom domenu popularne kulture ili savremene umetnosti da je tu reč.
Radnja filma se dosta lako može predočiti ekonomično u samo par kraćih rečenica – tokom pete decenije devetnaestog veka cenjena ali i skrajnuta tragačica za fosilnim ostacima i mlada, očito nesnađena udata žena stupaju u tajni ali i buran odnos neporecive emotivne dubine. I prethodni Lijev film se oslanjao na ta dva jednostavna zahvata i izbora – namereno svedenu priču o romansi u nevreme (koja, kao, takva, mora ostati strogo skrivana tajna) i uverljive glume brižljivo izabranih tumača udarnih uloga. To su, dakle, i ovde bili zajednički sadržatelji i ključne autorske odrednice Frensisa Lija, ali brzo se stekne snažan utisak da Li, premda, i autor filmske priče ostvarenja „Ammonite“, ovde ipak ne uspeva da artikuliše i na kraju stvori tu zavodljivu i preko potrebnu iluziju tragizma koja je krasila i definisala njegov prethodni film. To je jeste važna nedostatnost, ali istovremeno, jasno mora biti istaknuto da ovaj film ima dosta aduta na svojoj strani – vrlo dobru glumu i skladnu saigru Kejt Vinslet i Saroše Ronan (kao i očekivano vrsne epizode veteranki – Džeme Džouns i Fijone Šo), likovno uzbudljiv prikaz života tokom viktorijanske ere, ali ovde svesno deglamurizovan i potom usredsređen na živote „običnih“ civila, kao i jasnu asocijativnu sponu sa tim vremenom i ovim našim sada, kada se i dalje zlopatimo sa intruzivnom tlapnjom društva koje kinji i usmerava ionako sputane i obespravljene pojedince, a sve to sa ciljem očuvanja uvreženog poretka stvari koji neumitno teži ka proseku, opšte utvrđenim i društveno prihvatljivim.
S a druge strane, poprilično sličan i inicijalno hvaljen (a premijerno prikazan u zvaničnom programu svakako prestižnog Venecijanskog filmskog festivala, gde je i ovenčan nagradom Queer Lion) film „The World to Come“ nema znatno više toga da ponudi osim nekakve opšte uprizorenosti i funkcionalnosti, te, nadajmo se, nenamernog podsećanja na čestu jalovost savremenog arthaus filmskog izraza, gde se često cilja ka prikazu eluzivnih, pipavih a znakovitih stanja osuđenih na ono prećutano ili najtišim mogućim glasom saopšteno a dobaci tek do dosade i praznog hoda koji dodatno problematizuju takav autorski postupak, koji očito nije za svakoga i po meri svakoga. Ranije glumica, a sada rediteljka Mona Fastvold dolazi do ovog svog čisto američkog prvenca na talasu takođe hvalama obasipanog a u međuvremenu zaboravljenog indie-filma „The Sleepwalker“ iz 2014. godine (u kome je takođe igrao Kristofer Abot), ali u „The World to Come“, u 105 minuta skupog filmskog trajanja, ne uspeva da ponudi išta iole inovativnije ili osobenije u ovom svom rutinskom i rutiniranog prikazu kriptične a strasne veze dve usamljene žene na američkom istoku negde u sredini 19. veka.
Ketrin Voterson i Vanesa Kirbi, u društvu Kejsija Afleka i Kristofera Abota, naprosto zaludno meandriraju kroz ovu nezanimljivu, mlaku i tromu priču koja nam na filmski nezanimljiv način ukazuje na očigledno – današnji bigotizam naprosto je i puki odraz i posledica pogubnih rigidnosti iz minulih dana i era kada je oblikovano to mitsko naše kolektivno ja, a čime, dakle, ne samo na konto epohe koju oslikava (mada u nešto drugačijem društvenom kontekstu), stupa u rimu sa vidno superiornijim filmom „Ammonite“ svakako veštijeg i visprenijeg Frensisa Lija.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 59 – april 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
