Kao jedan od medijski najvidljivijih aktivista, i kao neko koje imao dosta „situacija“ u TV „duelima“, najskoriji od kojih se desio u poslednjoj nedelji januara – želeo bih da demistifikujem kako te emisije izgledaju „iza scene“ i zašto učestvujem u emisijama sa „drugom stranom“.
Ako zanemarim reportaže, izjave i tematske emisije – većina mog gostovanja na televizijskim stanicama su upravo TV dueli; koliko god to bilo bizarno (a meni je prilično bizarno) – najveći broj se dešavao u jutarnjim programima. U 99% slučajeva – poziv za emisiju stigne dan ranije, producent koji zove kaže koja je okvirna tema i ko su gosti koje nameravaju da pozovu. Možda ne bi trebalo da priznam – ali za većinu ljudi sa kojima sam bio u duelima nisam znao ko su. Čim ih guglujem – ispostavi se da je uglavnom sličan profil ljudi – teoretičari zavere, „branioci porodičnih vrednosti“, političari sa desne strane političkog spektra, često i ljudi koji svesno šire dezinformacije pa i laži o LGBTI+ zajednici i naravno – skoro svi su dežurni gosti na televizijama sa nacionalnim frekvencijama. Iako imam niz problema sa tim ljudima i njihovim „stavovima“ – pozive najčešće prihvatam zato što je to praktično jedina prilika da se o LGBTI+ temama razgovara na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Često mi stižu (legitimne) kritike da ne bi trebalo da idem na TV duele i da ta gostovanja ne služe ničemu – ali sa tom tvrdnjom ne mogu da se složim; mislim da je mladima (posebno iz Beograda) lako da upadnu u „balon“, informacije dobijaju isključivo sa interneta, i prate samo teme koje ih zanimaju, zanemarujući da je većinsko stanovništvo Srbije zapravo staro i da većina njih i dalje informacije dobija iz štampanih medija i sa televizija (a mislim da nam je svima jasno na šta te informacije liče u poslednjih nekoliko godina i ko ih i zašto plasira), a nemaju zadovoljavajući nivo medijske pismenosti koji bi im omogućio da spoznaju da su informacije koje dobijaju propaganda, maliciozne i tendenciozne laži i retko imaju priliku da čuju „našu stranu“. Upravo iz tog razloga mislim da je važno da ne zanemarimo tu grupu i zbog toga ipak pristajem da idem na gostovanja, iako znam da su najčešće konstruisana tako da idu na ruku onoj strani koja je protiv LGBTI+ osoba, našeg života, dostojanstva i građanskih prava. Ali čak i u tim uslovima – mislim da ima koristi i da je značajno da ljudi koji prate te duele mogu da čuju i ono što mi imamo da kažemo, bez obzira što nije u formatu koji nama ide na ruku.
Upravo ovo me vraća na pojam aktivizma – šta je to aktivizam i šta treba da postigne? Oduvek sam se vodio time da je poenta aktivizma da ljudima približimo važnost cilja za koji se zalažemo, ali i da promenimo mišljenje onih ljudi koji imaju pogrešne i štetne stavove. Naravno da je lakše i lepše da se obraćamo istomišljenicima i ljudima koji su već osvešćeni za probleme sa kojima se LGBTI+ zajednica suočava, ali ne mislim da to donosi promene koje su nužne. Jasno je da je za ovih dvadesetak godina, koliko su LGBTI+ teme prisutne u mejnstrim medijima – javno mnjenje napravilo vrlo minorni napredak u prihvatanju LGBTI+ osoba, ali ipak – ne možemo negirati da se neka promena ipak desila. Koliko god ona bila ograničena na veće gradove u Srbiji – za promene koje su nam potrebne moramo da se izborimo sami, jer je jasno da država i njeni lideri nemaju nikakvu želju, a ni plan, da se efikasno izbore protiv predrasuda, diskriminacije i mržnje koje dovode do nasilje i niza problema koji nama, LGBTI+ osobama, onemogućavaju normalan i dostojanstven život. Još uvek mi se nije desilo da sam se pojavio negde u medijima a da na društvenim mrežama nisam dobio poruke ljudi koje ne poznajem koji mi šalju podršku, a slobodno mogu da kažem da mi je stotine ljudi reklo da su moja gostovanja njihovim roditeljima, prijateljima omogućila da pogledaju stvari iz našeg ugla – što im je pomoglo da shvate deo problema koje imamo i da uvide da su ljudi „sa druge strane“ u krivu i da čine zlo. Da mi je samo jedna osoba napisala takvu poruku – smatrao bih da ipak ima smisla izlagati se degradirajućim i često ponižavajućim TV nastupima.
Da se vratim na situacije iza scene, voleo bih da razjasnim nešto što me često ljudi pitaju – niko ne plaća za TV gostovanja, jedino imate organizovan prevoz. Druga stvar koja mislim da bi ljudima bila zanimljiva je razlika između ponašanja „protivnika“ pre nego što uđemo u studio i njihovog ponašanja kada smo ispred kamera. Nikada neću zaboraviti kada sam prvi put upoznao Boška Obradovića; bilo je to 2022. godine kada sam svakodnevno bio u medijima jer sam promovisao EuroPride; tog jutra sam imao prvo gostovanje na EuroNews-u a onda sam odatle išao na TV Prva gde je trebalo da budem u duelu sa njim. Ja sam ga redovno i godinama prozivao na društvenim mrežama i gajio sam otvoreni animozitet prema njemu i prema političkim stavovima koja zastupa, tako da sam očekivao da će naš susret biti prilično neprijatan. Na moje iznenađenje – kada sam ušao u bekstejdž, Boško me je sačekao raširenih ruku i sa osmehom rekao „pa gde si ti, čoveče“. Moram da priznam da sam bio zbunjen srdačnim pozdravom, osmehom i prijatnom konverzacijom koju smo imali pre gostovanja. Naravno, emisija je prošla uz uobičajeno prepiranje i moje pokušaje da objasnim da su većina informacija koje Boško i njegove stranačke kolege i koleginice šire o EuroPride-u – najobičnije laži (poput toga da EuroPride košta 44 miliona evra). Posle gostovanja, nastavili smo „prepirku“ na putu ka kolima, a ja sam iskoristio to što su nas producenti, vozači i ljudi koji puše ispred zgrade televizije pomno posmatrali da i njima priredim show, pa sam pred svima uhvatio Boška za ramena i pitao ga kako ne razume da nam čini zlo i da zbog njegovih laži trpimo nasilje i mržnju; odmah je skrenuo pogled i nije želeo da učestvuje u toj debati. Kasnije sam ga video još jednom, kada je snimao promo materijale za njegovu (neuspešnu) kampanju na poslednjim izborima, opet mi se srdačno javio. To je, inače, najčešći scenario – većina ljudi koji su javno vrlo oštri i zli, iza scene su pristojni i imaju mnogo više razumevanja nego što pokazuju pred kamerama. Još jedna zanimljiva situacija je bila moj prvi susret sa Milicom Zavetnicom; tek što sam se vratio sa mora, dobio sam poziv da gostujem sa njom sledećeg jutra, prihvatio sam i imao neuobičajeno mnogo vremena u bekstejdžu (naš deo je kasnio), pa smo iza scene vodili neobavezne razgovore – ja kako mi je bilo lepo u Albaniji i kako mnogo volim da idem tamo, ona o problemima sa vodoinstalaterima. Naravno, taj neobavezni razgovor se pretvorio u (rekao bih čuvenu) svađu koju smo imali, tokom koje smo oboje vikali jedno na drugo (vikanje na TVu ne prolazi baš dobro, pa to više ne radim). Kada se naš segment završio, ona mi je rekla da ne bi trebalo da pričam da laže čak i kad laže „jer to nije lepo“, a ja njoj da bi trebalo da prestane da laže – jer to nije lepo, a i podstiče mržnju i nasilje. Nismo se baš najsrdačnije pozdravili, ali je ona na svom Facebook profilu slagala da sam hteo da je tučem posle emisije, što je dovelo do toga da mi stotine ljudi preti smrću i nasiljem uz sijaset uvreda. Kada je to videla jedna osoba sa televizije na kojoj smo bili, poslala mi je snimak naših bubica posle emisije, gde se jasno čuje da nema nikakvih pretnji nasiljem niti da je razgovor išao u tom pravcu. Sa sve tim snimkom, skrinšotom njene FB laži i stotinama pretnji koje sam dobio, otišao sam u policiju, prijavio i nju i sve te što su mi pretili – prošlo je više od 3 godine i naravno da se ništa nije desilo. Nju sam takođe sreo jednom posle i imali smo prilično civilizovan razgovor, u kojem je ona iznela mnogo više razumevanja za probleme naše zajednice nego što to radi javno i podelila neke ideje kako bi ona rešila naše probleme. Inače, Milica je neko za koga mislim da je jedan od najopasnijih političara – ona je veoma vešta, nimalo glupa, agresivna i tačno zna koja je njena ciljna grupa i šta je potrebno da kaže ili slaže kako bi ih zadovoljila. Ukoliko Srbija nastavi svoje propadanje i proces abolicije demokratskih principa i institucija – mogao bih da se kladim da će za 5-10 godina ona biti nova premijerka ili predsednica.
Ipak, jedino moje gostovanje koje se završilo sudskim sporom se dogodilo neposredno pred EuroPride. Zvali su me sa Kurir televizije i pitali da dođem u jutarnji program, tada sam već bio iscrpljen od svega i producentu sam rekao da nemam snage za duele i svađanja, on mi je rekao da ovaj put dolazi neki analitičar i da ima neutralan stav, da nije protiv LGBTI+ i da neće biti svađe. Ništa od toga nije bila istina. Osoba koja je gostovala sa mnom nije nikakav analitičar, već ginekolog i teoretičar zavere, veoma i eksplicitno je protiv LGBTI+ osoba (a rekao bih i nauke i zdravog razuma) i situacija je vrlo brzo eskalirala. On je u live programu rekao da je homoseksualnost bolest, i to bolest koja se uspešno leči, zbog čega je od Poverenice za zaštitu ravnopravnosti tužen za diskriminaciju pred Višim sudom u Beogradu. U tom postupku – ja sam svedok, a dva ročišta na kojima je trebalo da budem saslušan su se odložila, što ovaj proces (koji se inače vodi po hitnom postupku) gura u drugu godinu. Kako je proces u toku, ne mogu da pričam šta su sve njegovi advokati prijavili kao dokazni materijal – ali sam veoma znatiželjan da vidim kako će se završiti. Jedino što sam (za sada) iz ovog procesa izvukao je dublji uvid u potpunu disfunkciju našeg pravosudnog sistema i osećam se još više obeshrabrenim kada vidim kako stvari ne funkcionišu u našoj državi. Još jedan primer tog disfunkcionalnog sistema su pretnje smrću koje sam dobio posle Prajda 2023. i razgovora koji sam imao sa Nemanjom Šarovićem (pro-ruski političar koji je radio live sa Prajda) – ja sam i te pretnje prijavio policiji, odseku za visokotehnološki kriminal – prošlo je više od 130 dana i niko me nije kontaktirao. Jednom kada sam prijavio toj službi ozbiljne pretnje koje sam dobijao – kontaktirali su me posle više od godinu i po dana (u međuvremenu je taj koji je pretio saznao gde živim i dolazio na vrata – pa je završio u zatvoru sa zabranom prilaska).
Poslednja situacija koju sam imao sa TV duelima desila se krajem januara, završio sam gostovanje na Blic TVu – gde je neki verski analitičar pričao kako je Biblija protiv LGBTI+ osoba (što nije tačno) – stigao mi je poziv za TV Prva sledećeg jutra, ishitreno sam prihvatio gostovanje a tek uveče guglovao ko je sagovornik – da sam to uradio na vreme, ne bih prihvatio gostovanje – ali nisam želeo da ispadnem nefer prema producentima i da otkažem u 23h. U toj emisiji je, pored standardnih laži, obmana i teorija zavere – gospodin izvadio moju sliku sa protesta 2017. godine, na kojoj nosim transparent na kojem piše „narode, pederi su sa vama“ (možda i najbolja aktivistička akcija u kojoj sam učestvovao) i krenuo da me naziva pederom, pravdajući to da sam sam za sebe to rekao, pa je onda, valjda, ok da mi i on to priča. To je jedini intervju sa kog sam izašao. Ni jedna institucija (npr. REM) i ni jedna LGBTI+ organizacija se nije oglasila – ali su to preneli svi portali. Koliko sam čuo – tim gestom je „gospodin“ sebi zatvorio vrata na TV Prva, pa ostaje da vidimo da li će to stvarno biti tako. Ako hoće – eto bar neke konkretne vajde od tog gostovanja – jedan teoretičar zavere manje na nacionalnim frekvencijama…
Zaključak ovog teksta je da jeste morbidno što je skoro jedini televizijski prostor u kojem LGBTI+ zajednica može da priča o svojim problemima (na nacionalnim frekvencijama) rezervisan za duele i to jeste prilično dehumanizujuće za našu zajednicu; ipak – osećam dužnost da se tim pozivima odazivam, pre svega jer mi drugi pozivi ne dolaze. Najviše bih voleo da učestvujem u nekoj emisiji u kojoj mogu na miru da govorim o onome što je naš problem, a ne da opravdavam naše postojanje i potrebu za pravnom regulativom naših života. Ali, dok se taj poziv ne desi – uvek ću ponosno braniti svoju čast i dostojanstvo naše zajednice, posebno na nacionalnim frekvencijama.
Piše: Marko Mihailović
Više tekstova iz broja 76 – februar 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
