Jeste, ide sve lepše vreme, a vremena je sve manje, živi se sve brže, najzanimljivija štiva će se ionako pre ili kasnije izroditi u filmove, teško je snaći se u tom nerezonskom izobilju novih naslova, pažnja nam je skoro svima na istorijskom minimimu… sva ta opravdanja manje ili više dobro i manje ili više uverljivo zvuče, ali kad se razgrne sva ta dimna zavesa uvek zgodne leksike, kao dan jasno biva da su u pitanju tu i tamo vešto sročeni i učinkoviti alibiji da se eskivira čitanje. A čitati se naprosto mora. Posebice kada ima dovoljno toga valjanog i svežeg za čitati. I uživati. Evo dve naše sugestije za potrebe ovog broja Optimista.
“Obuci svoju porodicu u somot i džins” Dejvida Sedarisa (objavio Samizdat B92, preveo Branko Anđić) prvi je susret srpskog jezika i proze ovog popularnog američkog pisca, radio-voditelja, komičara…, i već sad se da videti da će ovo, bude li mudrosti izdavačke i pravde (belo)svetske, biti dugovečna ljubav a začeta na onaj čuveni prvi pogled. “Obuci svoju porodicu u somot i džins” zbirka je intimističke i, sva je prilika, u najvećoj meri autobiografske proze koja Sedarisa predstavlja u svetlu samouverenog, dobro zabavljenog, veštog pripovedača sa izraženim njuhom za dobro postavljenu i efektnu poentu. Veći deo priča tiče se Sedarisovog odrastanja u mnogoljudnoj porodici deklarisanih ili diskretnijih ekscentrika, i već tu Sedaris čitateljstvu daje podosta razloga za ukazano poverenje i dugoročnu simpatiju. Sedarisev ton je neodoljivo šeretski, njegovo opažanja slabosti ljudskog uma kao korena svake kontemplacije i mogućeg docnijeg odskoka i oporavka pleni promoćurnošću, njegova proza bremenita je gorkoslatkim detaljima i pop-kulturnim referencama, a možda i najjači adut predstavljaju sjajno profilisani humor i sklonost ka autoironičnom doživljaju sveta i prilika i pojava koje te naše mikrokosmose ipak čine osobenim a možda i jedinstvenim.
Ono što u strožem/užem smislu potpada pod delokrug Optimista takođe čini kičmu ove zbirke i jednu od njenih najudarnijih strana – queer motiva, detalja, crtica… je obilje u ovoj zbirci i Sedaris uspeva da diskretno, mudro a u završnom zbiru krajnje konsekventno i taj aspekt svoje ličnosti (ali i javne persone!) udene u svoju prozu, barem na uzorku ove zbirke priče, naravno. Sedaris tako negde pri kraju prve trećine ove zbirke počinje donekle i urnebesno zabavnim osvrtom na prve osetnije homoerotske damare tokom dečačke noćobdijske žurke (sleepover party, po izvorno), da bi se docnije bavio i svojim bračno-parabračnim životom – kroz priče o filmovima uz koje jedni plaču, a drugi oštre svoj cinizam, osvrte na stambena preganjanja, podbadanja u društvu drugih ljudi, mutacije romanse…, kao važnih odlika dugovečnijih homoseksualnih veza. Naravno, uz ponešto jeda i dovoljno tog autoironičnog humorističkog orkana, Sedaris se u jednoj priči na tom oročenom prostoru izrazito promoćurno pozabavio i roditeljskim neprihvatanjem očiglednog kada su seksualna opredeljenja dece u pitanju. Sedaris se na samo dvesta stranica ovog svojevrsnog majstorskog pisma predstavio kao pisac svakako vredan pažnje, čitalačkog vremena i ceha za pazar upravo pohvaljene knjige, a, ako je verovati navodima na njegovom sajtu, eto nama Dejvida Sedarisa u gostima već u septembru ovog leta Gospodnjeg.
Naš stari znanac Stiven Fraj ponovo nam je dao povoda za pohvale i njegovog pripovedačkog i šire shvaćenog književnog dara; naime, u knjižare je (nakon Teniskih loptica nebesa, Nilskog konja i Lažljivca) stiglo i njegovo “Stvaranje istorije” (ponovo u izdanju kuće StudioLeo i u nanovo u prevodu Branislave Erak). Ovog puta Fraj se, vidno zabavljen i očigledno ushićen mogućnostima koje nudi izabrani okvir, prihvatio motiva i podžanra alternativne istorije, a sve to kroz priču o mlađem i u dobroj meri nesnađenom ostrvskom učenjaku koji uz pomoć starijeg naučnika i njegovog svojevrsnog vremeplova nastoji da promeni tok istorije tako što će da omete/spreči rođenje Adolfa Hitlera. Nevolja biva to što taj britanski junoša tokom vremeplovačke avanture završava u telu, recimo, svog američkog ekvivalenta i u svetu bez Hitlera, ali u kome je mnogo toga, uključujući i homoseksualnost, zabranjeno. Gle čuda, sve se to zbiva u trenutku i kontekstu kada naš glavni junak otkriva da lako može biti da je i sam homoseksualac u fazi podužeg poricanja i da je možda fatumskom lutrijom u toj tuđini naleteo i na iskrenu (muško-mušku, naravno) ljubav.
Fraj i ovde sa lakoćom menja žanrove i stilove, poigravajući se i formom (nekoliko delova ovog romana sročeni su u vidu filmskog scenarija), njegova maštovitost unutar dobro poznatog i ovde zadivljuje i u neku ruku zbunjuje, a krajnji rezultat je poobiman roman koji sa punim pravom zaslužuje laskavu titulu zvanu page-turner (štivo koje se zbilja sa vidnom teškoćom ispušta iz ruku i koje snažno mami na još koji minut ili sat pomnog čitanja). Do tog vrha Fraj i u slučaju “Stvaranja istorije” stiže nimalo ne kompromitujuću ni književnost više lige, za koju je itekako kadar, ni vlastiti doživljaj iste.
Dovoljno za ovo leto, zar ne?
Piše: Zoran Janković
