U nedelju 28. septembra 2014. godine održana je Parada ponosa. Mnogi su ispred Parade ponosa sebi dali za pravo da umetnu “prva uspešna”, “istorijska” i da je nazovu “velikom pobedom”. Možda me pamćenje ne služi baš najbolje, ali i Paradu ponosa koja je održana 10. oktobra 2010. godine su takođe nazivali “prvom uspešnom”, “istorijskom” i “velikom pobedom”. Siguran sam da će i Paradu ponosa koja bude održana bez nekoliko hiljada pripadnika oružanih snaga nazivati isto, ali dok se to ne desi mogli da uporedimo Prajd 2010. i Prajd 2014. kako bismo utvrdili koliko smo napredovali na tom putu.

Sastavni deo Prajda je Nedelja ponosa koja se organizuje svake godine od 2010, te ću 2014. uporediti sa 2013. godinom, jer za razliku o šetnje ona nije zabranjivana. Nedelju ponosa čine kulturno-umetnički programi, razgovori sa zajednicom i muzički program. Ovogodišnju Nedelju ponosa otvorio je peti Queer salon u čiji umetnički queer domet neću zalaziti, ali je zabrinjavajuće da mnogi umetnici koji su izlagali nisu bili spremni da informaciju o tome podele sa svojim FB prijateljima. Tradicionalni razgovori sa zajednicom na koje se tradicionalno ne pojavljuje mnogo ljudi prošli su naravno neprimetno, što je delimično odgovornost same LGBT zajednice, ali i organizatora koji su birali teme i koji nemaju legitimitet u zajednici koju žele da okupe. Nemanje tog legitimiteta se ogleda u tome da su organizatori odustali od ideje da veče pre Parade ponosa (subota) obiđu gej klubove i pozovu ljude na Prajd, zbog straha od reakcija LGBT populacije.

Na prošlogodišnjoj Nedelji ponosa najveći hit su bili Army of Lovers koji su napunili Mixer House sa preko hiljadu ljudi, što je i bilo za očekivati. Ove godine nastupala je Fifi na čiji nastup se pojavilo nekoliko desetina ljudi, što je uredno dokumentovano i fotografije, hvale radi objavljene na zvaničnoj FB stranici ParaDA. Fifi nije zvezda kao što su Army of Lovers, te se možda zbog toga organizatori nisu posebno ni potrudili da promovišu ovaj događaj. Napravljen je FB event za nastup na koji je ukupno pozvano (invajtovano) 297 osoba! Takođe interesantno za ovaj nastup jeste i vest da je Nataša Bekvalac “ispalila gejeve”, jer je već imala isplaniran put u to vreme i da bi rado pevala na Nedelji ponosa. Podsećanja radi, Parada ponosa i Nedelja ponosa su bili planirani za maj mesec, ali su zbog poplava pomereni. Mnogi bi pomislili da je u maju postojao već definisan program koji je samo prebačen za septembar, ali nam vest sa Natašom Bekvalac pokazuje da to i nije slučaj, jer je za nastup najverovatnije pitana nekoliko dana pre istog. Nakon Fifi muziku je puštala Vanja Bursać koja takođe nije bila spremna da o tome obavesti svoje FB prijatelje, iako to uvek čini. Možda vama to nije ništa čudno ni sumnjivo, ali je meni pokazatelj da ljudi prave otklon od Nedelje ponosa, zbog negativne percepcije iste.

Ovogodišnja Nedelja ponosa u poređenju sa prošlogodišnjom je veliki korak unazad, pre svega u kreativnosti kada je program u pitanju, lošoj promociji događaja, što se na kraju ogledalo i u slaboj posećenosti. Ali hajde da pređemo na glavnu stvar, šetnju koja je održana posle tri zabrane.

Za razliku od 2010. godine ove nije bilo razbijanja grada, niti organizovanih huliganskih napada, niti su mediji huškali na nasilje (čast izuzecima) već su huligane nazivali kriminalcima (kao što treba), niti su učesnici nakon šetnje razvoženi maricama po gradu.

Moram priznati da je ovogodišnja šetnja bila veselija i šarenija, na šta je uticala i činjenica da se oko Parade ponosa ne odvija mali rat, ali je porazan broj učesnika u šetnji. Mnogi će reći da su organizatori mogli da iskoriste bes i frustracije zbog trogodišnje zabrane Parade ponosa i da motivišu ljude da u većem broju dođu na šetnju, ali oni nisu bili sposobni za to, već se sav bes svalio na same organizatore. Nezainteresovanost LGBT populacije za Paradu ponosa se ogleda i u broju LGBT osoba na samoj šetnji, kojih je bilo sramotno malo u odnosu na sve ostale koji su došli da podrže borbu za prava LGBT osoba. Nezainteresovanost za ovaj događaj se ogleda i u tome da se za Paradu ponosa prijavilo 18 volontera, podatak koji je javno objavljen takođe hvale radi, što je nekoliko puta manje nego 2010. godine.

Sećam se da je najveća kritika Parade ponosa 2010. bila da je bila državna. To su kao papagaji ponavljali i današnji organizatori i organizatori neuspešne parade iz 2009. godine. Ako je neki Prajd bio državni to je ovaj iz 2014. godine, jer se kao jedini veliki pobednik izdvojila država koja je poslala poruku Evropskoj uniji, ali svojim građanima gde leži najveća moć. Organizatori već duže vreme imaju submisivni odnos prema državi i od njih se ne može čuti nijedna kritika prema njoj. Organizatori se ponašaju kao žena nasilnika koja mu prati narav i čini sve kako ga ne bi iznervirala i kako je on ne bi opet tukao, odnosno opet joj zabranio šetnju. To je bilo očigledno na Zajedničkoj sednici Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova i Odbora za evropske integracije, nekoliko dana pre same šetnje, na kojoj su bili prisutni LGBT aktivisti. Ponašanje pojedinih LGBT aktivista na toj sednici je u najmanju ruku bilo sramotno, jer ni u jednom trenutku nisu odustali od tog submisivnog i umiljatog odnosa prema državi, niti im je palo na pamet da upute kritiku državnim organima, da ukažu na loš položaj LGBT populacije u Srbiji, već je to morala da učini poverenica za zaštitu ravnopravnosti. Još skandaloznije je bilo što aktivistkinja Labrisa koja lobira za Zakon o istopolnom registrovanom partnerstvu nije našla za shodno da se javi i kaže koju reč o tom zakonu, od kog je izgleda odavno digla ruke, ili što se aktivisti Gaytena koji lobiraju za Zakon o rodnom identitetu nisu ni pojavili, ali je to već neka druga priča.

Nakon što je ne tako impozantan broj ljudi prošetao od vlade do skupštine, što je u metrima skoro isto kao i 2010. godine, okupljenima se obratilo osam ambasadora, kao da je u pitanju zasedanje Ujedinjenih nacija, te nekoliko aktivista i na kraju Boban Stojanović koji je zaboravio na političke zahteve Parade ponosa, te ih niko nije ni spomenuo. Zli jezici bi rekli da su se govornici popeli na gajbu piva i s nje govorili, što i nije daleko od istine ako uzmemo u obzir da smo 2010. godine imali impozantnu binu u parku Manjež ukrašenu balonima.

Ove godine zajedno sa učesnicima Parade ponosa prošetao se i gradonačelnik Beograda Siniša Mali, što je veliki napredak u odnosu na 2010. godinu kada je tadašnji gradonačelnik Dragan Đilas bio jedan od najglasnijih protiv parade. Istini za volju, 2010. predsednik Boris Tadić je primio delegaciju LGBT aktivista. Ali, uprkos političkoj podršci LDP-a, pomeranju Glavnog odbora DS i pozivanje članova stranke da idu na paradu, javne podrške nezavisnih tela i pojedinih ministara, broj učesnika parade se nije povećao u odnosu na 2010. godinu. Neki čak kažu da je broj bio manji. Ako od ukupnog broja učesnika oduzmemo policiju u civilu koja je bila među šetačima, novinare i fotoreportere (379 kako je objavljeno), političare i diplomate koje dolaze po službenoj dužnosti, goste iz inostranstva, ostaje nam broj koji je jadan i koji treba da nas zabrine, jer šta ćemo kada svi oni posle nekoliko repriza ne budu više imali službenu dužnost da paradiraju?! Ko će da motiviše i ohrabri one za koje je ovaj događaj organizovan da izađu na ulicu? Današnji organizatori za to nisu sposobni jer su kompromitovani. Jedino rešenje vidim u novim ljudima koji će uspeti da okupe LGBT zajednicu i motiviše je na sledeći korak.

Piše: Predrag Azdejković

Related Posts